DŽezerski drim tim

Srbija je imala čast da ugosti najbolje italijanske džez sastave u okviru festivala Umbria Jazz Balcanic Windows – against racism. Tako su se Beograd i Novi Sad upisali na listu gradova kojima Peruđa izvozi svoj drugi najpopularniji brend (posle čokolade perugina), u slatko društvo Melburna i Wujorka. Sa dobrim budžetom koji je obezbedilo Ministarstvo inostranih poslova Italije, umetnički direktor Umbria Jazz Karlo Panjota je bio u prilici da pošalje zaista najbolje sastave (iz džezerske Serije A nedostajali su samo Stefano di Batista i Paolo Fresu), a ovi su muzicirali kao da ih sluša stroga publika džez afisinadosa u peruđanskom pozorištu Morlaki, a ne svet koji se odlučio da, u beogradskoj Barutani i novosadskoj Dunavskoj ulici, provede veče uz džez motivisan besplatnim ulazom i lepim vremenom. No, treba biti strpljiv.

Frančesko Kafizo (alt saksofon), kao svuda gde se pojavi, opčinio je publiku već prvim lepršavim frazama koje su izašle iz njegovog instrumenta. Ako i znamo primere dece koje je Bog obdario fantastičnom tehnikom, nije lako poverovati da ovaj šesnaestogodišnjak može i tako dobro da oseća džez, u smislu da strpljivo gradi improvizaciju koja uvek stiže do emotivnog vrhunca, izvrsno piše (autor je većine numera koje smo čuli na koncertima) i već poseduje izvanredan osećaj za nežnija raspoloženja, što je osobina za koju su uvek potrebne godine iskustva. Ako je duh Čarlija Parkera živ, onda mora da je ušao u telo simpatičnog Sicilijanca.

Za razliku od “one-man-shonj” Kafiza, sastav pijaniste Stefana Bolanija je kolektivna akcija. Plodan autor koga interesuju različiti muzički svetovi (džez, kancona, folklor) i okruženja (snimao je solo, u duetu, triju i u pratnji velikog orkestra), sada je ponudio program za kvintet, koji sprema za novi album. Bolani ima sjajan smisao za orkestraciju. Improvizacije gotovo da nema – on i kolege grabe male slobodne segmente kao zgodne prilike za zvučni haiku, umesto silovanja ego-tripova.

Doctor 3 nudi putovanje po istoriji džeza i rokenrola. Formacija klavirskog trija je ograničavajući faktor i izazov – kako adekvatno odgovoriti na rokersku žestinu, raskoš big band orkestracije, otpevati poznati hit slavnog izvođača na klaviru, itd.? Pred publikom je simpatičan zadatak da prepozna o kojoj se pesmi radi, a onda da učestvuje, u sebi ili glasno pevušeći.

Dostojno reputaciji “oca italijanskog džeza”, trubač Enriko Rava okupio je drim tim saradnika – društvo mu čine Đanluka Petrela (jedan od najboljih evropskih trombonista), Andrea Poza (klavir), Rozario Bonakorso (najzaposleniji italijanski džez kontrabasista) i Roberto Gato (bubnjevi). Svakom je, naravno, pripalo dovoljno prostora za individualno majstorstvo – u ambijentu nemog poštovanja ili uz raskošno harmonizovanu podršku ostalih.

Izbor domaćih izvođača koji su izašli na crtu italijanskim džez majstorima teško je opravdati.

Jedini pravi izbor bio je poziv Nenadu Vasiliću (kontrabas, Niš/Grac), ali je ovaj, umesto da iz Austrije dovede ceo Balkan Band, sa kojim snima ploče i nastupa, poveo samo Vladimira Karparova (saksofon, Bugarska), što se može objasniti ili nedostatkom novca za kvintet ili potcenjivanjem prilike koja mu se ukazala.

U Novom Sadu je bio bolji i zvuk i uslovi za praćenje koncerta (nekoliko stotina stolica pred binom i u okolnim kafićima, za razliku od Beograda gde se uglavnom stajalo), ali je publika ostala relativno ravnodušna, tj. nijedan sastav nije imao bis (za razliku od Beograda, gde su Italijani svirali i po 15-20 minuta duže od predviđenog odgovarajući na iskrene ovacije prisutnih).

Na prijemu/konferenciji za novinare u ambasadi Italije, ambasador Antonio Zanardi Landi je obećao da će se sledeće godine na listi prioriteta za dobijanje šengenske vize naći i Umbria Jazz – nadam se da to znači da će biti dovoljno da ljubitelji džeza u zahtevu za vizu naglase da žele da posete festival u Peruđi?