Bekstvo u zatvor

Nisu prošla ni cela tri dana otkako su u noći 28. na 29. avgust zagrebački policajci uhapsili Ivicu – Icu Matekovića, a lisice su stavljene na ruke, u Grčkoj, i njegovom nezvaničnom šefu, inače veoma uglednom biznismenu Hrvoju Petraču. Od trojke najpoznatijih hrvatskih begunaca preostao je, tako, još samo Ante Gotovina. Ova hrvatska priča dobila je dosta prostora i u ovdašnjim medijima; ne bez razloga. NJihove veze sa nama isprepletene su bar koliko i zajednički, balkanski putevi droge, cigareta, bežanja od Haga...

Matekovića i Petrača hrvatske vlasti tražile su i preko Interpola zbog otmice maloletnog Tomislava, sina generala Vladimira Zagorca. Prema prvostepenoj sudskoj presudi, Petrač je proglašen za učesnika, a Mateković za organizatora ovog nepočinstva iako se njihov međusobni odnos uglavnom opisuje kao obrnut (Petrač gore, Mateković ispod njega). Otmica Tomislava Zagorca je, međutim, samo mali deo onoga što se – makar po novinama – stavlja na teret Matekoviću i Petraču. Ukratko, oni se sumnjiče da su bosovi hrvatskog organizovanog kriminala, umešani praktično u sve nezakonito što donosi profit: od šverca cigareta, droge... do finansiranja odbeglog hrvatskog generala Ante Gotovine, koje se valjda vodi kao patriotski zadatak.

Odlično obavešteni NIN-ovi izvori naslućuju da je upravo ovo poslednje – Ante Gotovina – Petrača i Matekovića koštalo slobode. NJihove neformalne pozicije u hrvatskoj policiji, navodno, doskora su bile isuviše jake da bi se za njima ozbiljno tragalo. O tome, uostalom, svedoči i činjenica da su obojica imali originalne hrvatske putovnice, izdate “regularno” u policiji na lažna imena. Prevagnulo je, međutim, kada su Amerikanci jasno stavili do znanja da dvojac Petrač/Mateković mora da bude uhapšen ne bi li se preko njih došlo do glavnog plena, odbeglog generala Gotovine.

Sa iznenada pojačanim američkim pritiscima, pritiscima da se uhapse glavni haški begunci, može da bude u vezi i nedavno (17. avgusta) neočekivano hapšenje Momčila Mandića, koji slovi za finansijera još jednog sa liste haških “most wanted”, Radovana Karayića. Iako je teško dokazati direktnu vezu između hapšenja Mandića, Matekovića i Petrača, još je teže poverovati da skoro istovremeno hapšenje osoba koje su glavni pomagači najtraženijih haških begunaca predstavlja puku slučajnost.

Ivica Mateković u Srbiji je postao naročito zanimljiv kada je njegovo ime dovedeno u vezu sa ubistvom Zorana Đinđića. Ovaj podatak, koji već duže vreme kruži u javnosti, NIN je proverio: Mateković je u Srbiju ušao 11. marta 2003. godine, dan pre ubistva premijera Zorana Đinđića, a iz zemlje je preko istog prelaza (Batrovci) natrag u Hrvatsku otišao već sledećeg dana u kasnim popodnevnim satima. NJegovo ime, kao i imena još dve “bezbednosno interesantne osobe” koje su tih dana prelazile SCG-hrvatsku granicu, nadležne službe su zabeležile i prenele onima još nadležnijim... Na tome se, uglavnom, i završilo, osim što je načelnik centra BIA u Sremskoj Mitrovici Trbojević dobio premiju zbog toga što je uočio Matekovića.

Tek kasnije do javnosti pristižu i vesti o tome da je Matekovića na granici sačekao jedan oficir JSO, te da se MUP Srbije kod kolega iz Hrvatske raspitivao o Petraču i Matekoviću, a u vezi s atentatom na Đinđića. Pa još kad je otkriveno da je prvooptuženi Milorad Ulemek Legija posedovao originalni hrvatski pasoš, naravno sa drugim imenom u njemu (Vlado Vukomanović), uzeto je u ozbiljno razmatranje ono što su pojedini čelnici srpske policije, iz prošlog saziva, umeli da nagoveste u neformalnim razgovorima: da su strukture iz Hrvatske imale zapaženu ulogu u ubistvu srpskog premijera. Odnosno, da je za ovaj zločin odgovorno transnacionalno “legionarsko bratstvo” na čijim su krajevima Legija i Gotovina, dok su se među njih ušuškali petrači, matekovići, spasojevići i ostali iz Zemuna...

Ali, ako je već ovo tačno, pitanje je šta se preduzelo s ovim tragovima? Spomenutog oficira JSO-a, čije je ime poznato redakciji NIN-a, nema nigde u procesu za ubistvo premijera. Uostalom, kao ni Matekovića ili Petrača, bar kao svedoka.

S druge strane, a u vezi s eventualnim Matekovićevim učešćem u atentatu, vredi obratiti pažnju na jedan sitan detalj: on je u Srbiju ušao, i iz nje izašao, sa svojim pravim pasošem, koji i glasi na njegovo ime. E, sad, ako je već Mateković prevejani kriminalac sa brojnim lažnim identitetima, kao što jeste, i ako već učestvuje u tako teškom zločinu kakav je ubistvo premijera naše zemlje, kao što se sugeriše, da li bi učinio toliku glupost da u Srbiju uđe na sopstveno ime?

Nego, vratimo se u sadašnjost. Nesporno je da je Mateković uhapšen u Hrvatskoj, i nesporno je da se pre toga skrivao u Srbiji. Utočište mu je ovde, prema onome što se priča po beogradskoj čaršiji, pružao vrli poslovni čovek Andrija Drašković.

Osim njega, prema tvrdnjama hrvatskih obaveštajnih izvora koje prenosi hrvatska štampa, a odatle preuzima i naša, Matekovića je u Beogradu štitila i srpska tajna policija, s njenim šefom Radetom Bulatovićem na čelu. Navodno, nisu hteli da postupaju po dojavama iz Hrvatske o Matekovićevom kretanju u Beogradu, a čak su ga i pustili kad je bio priveden zbog neke saobraćajke.

Opet, NIN-ovi izvori iz struktura bezbednosti odbacuju ove optužbe i tvrde da su proveravane sve dojave, i u piceriji “Horoskop”, i u Surčinu, te da sasvim sigurno nije bio privođen u policiju.

Sad, kome poverovati, kad nismo sedeli ni sa hrvatskim obaveštajcima kad su slali obaveštenja o Matekoviću, ni sa ovdašnjim policajcima kada jesu/nisu išli da provere ta obaveštenja? Jedino, da malo razmislimo.

Najpre, postavlja se pitanje zašto bi, uopšte, Ivica Mateković odlazio iz Srbije da bude uhapšen s one strane granice ako je već ovde imao toliku zaštitu s obe strane zakona?

Zatim, hrvatski obaveštajni izvori već su priznali u hrvatskim medijima da su, u ovom slučaju, umeli da puste lažne glasine – one o navodnim atentatima na Matekovića i njegovom ranjavanju, što je za cilj imalo da mu se poruči kako u Srbiji nije bezbedan.

Takođe, i sami hrvatski obaveštajci – ako ih novine verno prenose – pomalo su konfuzni kad govore o Matekovićevom ponašanju u bekstvu. On je opisan kao izuzetno oprezan čovek koji neprestano menja i izgled – od “intelektualnog” s naočarima do brčića “a la Klerk Gebl” – i kartice za mobilne telefone, koje čak i “seje” po državama u kojima trenutno nije kako bi zavarao trag. Istovremeno, tvrdi se da se Mateković uopšte i nije krio, već da je viđan po kafićima na Senjaku, u spomenutom “Horoskopu”, da je Novu godinu dočekao u “Hajatu”, dok se u danima pre hapšenja na isti način, kao normalan čovek, kretao i po Zagrebu. Štaviše, objavljivano je, nameravao je i da snimi pesmu sa svojom navodnom devojkom, ovdašnjom pevačicom Gogom Sekulić, koja je u Hrvatskoj nedavno privođena zbog ukradenog automobila koji je vozila.

Konačno, valja primetiti još nešto: u novinskim tekstovima pisanim odmah po Matekovićevom hapšenju isticana je upravo odlična saradnja hrvatskih i srpskih obaveštajaca. Tek kada je objavljeno da su i Petrač i Mateković kod sebe imali sasvim regularne hrvatske pasoše (samo sa lažnim imenima), iznete su sasvim suprotne tvrdnje, o srpskoj opstrukciji. Ishod ovog obrta: u zasenak su bačeni oni pasoši koji bi hrvatskim medijima trebalo da budu mnogo značajnija tema za istraživanje – kao da je, po analogiji, kod Legije pronađen regularan naš pasoš izdat na lažno ime, i to dok je on još bio “naš” begunac broj 1.

Izvori NIN-a, inače, navode drugačije objašnjenje Matekovićevog odlaska iz Srbije u Hrvatsku, da bude uhapšen: maltene, otišao je tamo da se preda u strahu od mogućnosti da će zaista biti likvidiran. Naručilac ubistva Ivice Matekovića, prema ovom scenariju, jeste upravo njegov saveznik Hrvoje Petrač, svestan činjenice da se steže obruč i da doskorašnji bliski saradnik u promenjenim okolnostima predstavlja izuzetno neprijatnog svedoka.

Uostalom, šta je od svega ovoga tačno, trebalo bi da se pokaže uskoro, a naročito ako za Petračem i Matekovićem “padne” i jedini preostali na listi najtraženijih u Hrvatskoj, Ante Gotovina. Hoće li se i za njega tvrditi da su mu Srbi pružali utočište, na primer, u Kotraži kod Lučana? Ima ih, sigurno, koji bi i u to poverovali.