Nešto kao sreća

Niko nije očekivao pobedu češkog filma u San Sebastijanu. Ni sam reditelj Bogdan Slama. Primajući “Zlatnu školjku”, najveće festivalsko priznanje, iz ruku i uz srdačan poljubac Anđelike Hjuston (predsednik žirija), mladi češki autor rekao je, vidno uzbuđen, da mu se “cela stvar čini nestvarnom i da zato ne može da poveruje u ono što mu se upravo dešava”. Pitali su ga već mnogi, još je dodao, da li je srećan (pošto je od jutra tog poslednjeg festivalskog dana znao šta ga čeka), aludirajući na naziv njegovog filma “Nešto kao sreća”, a da on nije umeo da kaže tačan odgovor. Ona glavna emocija koju je osećao bila je – iznenađenje...

Otkud to da su gotovo svi u San Sebastijanu bili, takođe, zatečeni tim krajnjim ishodom? Pa, iz veoma jednostavnog razloga: mnogo se, i previše, na festivalu vrtelo filmova sa španskog govornog područja, u širokom krugu od “Obabe” Monča Armendiraza i “Sedam nevinih” Alberta Rodrigeza do “Aure” Fabijana Belinskog, “Teških vremena” Manuela Martina Kuensa, “Izgubljenog života Juanite Narboni” Faride Benlazid i “Južnog ekspresa” Gabrijela Valeskeza. To su tek neki... Tolika ponuda je, verovalo se duboko, obavezivala na nešto kao kućni, domaćinski red, sugerisala naprosto poštovanje, ako ničeg drugog a ono – gostoprimstva. Uzavrela atmosfera iščekivanja onog što će, najzad, reći Anđelika Hjuston bila je zbog toga potpuna. Kad, međutim, obrt... Ode glavna statua tamo nekom strancu i, da je tako nazovemo, priči sa istočne strane. Lepo.

“Nešto kao sreća” je tipičan film takozvane praške škole u kome su osećanja snažna a sudbine ispuštene. To je, pre svega, film o češkoj radničkoj klasi, znači sirotinji, i to u ovo neko vreme, još bogami prilično tranziciono. Junaci su dve porodice, komšije, koje žive u nekakvoj izanđaloj zgradi iškrabanih i musavih zidova i liftova, preživljavaju nekako bez posla, bez kinte, bez svega u stvari. Stariji, roditelji, lakše podnose tu teskobu, što iz davno stečene navike a što uz pomoć silnih boca piva, ali zato mladi trpe, oni su dotučeni, ubijeni u pojam. U prvom planu su dve mlade žene: jednoj je dečko otišao u Ameriku i sve što ona radi jeste da čeka njegov poziv i avionsku kartu, čim se on tamo kao snađe, dakle ona trune; druga je nervno rastrojena, sama s dvoje male dece, otac nepoznat, i sve što radi jeste da loče i izlaz traži u seksu verujući da je to put do ljubavi. Šta još? U tom mračnom filmu stanovi su mali i pretrpani nameštajem a u frižideru su samo šerpe, ničeg drugog tu nema. Treba li reći i da su svi redom nervozni, napeti, svađalački orni pošto je očaj njihova jedina svakodnevica. Međutim, film nije porazan, u njemu će se ipak mladost izboriti za bolje dane, sam život će biti jači jer on hoće i malo radosti, i malo ljubavi, ta snaga života ostaje jedina opcija u opštem sivilu.

Dobar, solidan film koji znači i veliki povratak češke kinematografije posle mnogo, mnogo godina u San Sebastijan. “Nešto kao sreća” prikazan je sa uspehom pre toga u Torontu gde je bila njegova svetska premijera. Inače, Bogdan Slama nije nepoznat autor u filmskim krugovima. Rođen 1967. godine u Opavi, on je diplomirao na čuvenom FAMU u Pragu i već je svojim prvim filmom “Divlje pčele” osvojio niz prestižnih nagrada u Češkoj, kao i na mnogim međunarodnim festivalima. Treba reći i da je za najbolju glumicu San Sebastijana proglašena Ana Gislerova, bivša manekenka s bogatom filmografijom, koja u filmu “Nešto kao sreća” igra Dašu, onu rastrojenu ženu koja luta u svim pravcima. Igra je izvrsno.

Jednu od pratećih nagrada festivala – “Altadis” – namenjenu mladim rediteljima dobio je Jan Cvitkovič za svoj veoma sumorni film “Od groba do groba”. Po žanru, to je crna komedija. Sve crnja kako se bliži kraju, tako da ne ostavlja nikakvu nadu. Reč je o životu malih ljudi u nekom prekrasnom slovenačkom krajoliku, pre svih o mladom čoveku koji se izveštio da drži nadahnute govore na sahranama. Priča on tada šta mu prvo pada na pamet, bez mnogo veze s pokojnikom, u stvari govori o onome što njega muči a nekako se to tiče i ostalih, tu prisutnih. Normalno. Svi oni su, ipak, u istom začaranom krugu iz kojeg ne vide izlaz. Interesantna ideja koja ostaje, ipak, u domenu pokušaja nečeg dubljeg i značajnijeg. Sonja Savić igra sjajno lokalnu ludu koja ne govori, ali sve oseća i zna.

Dobra većina filmova San Sebastijana bavila se upravo životom tih i sličnih malih i običnih ljudi i njihovim bezveznim, besmislenim tavorenjem od danas do sutra. Nečim kao – nepodnošljiva težina života. Gledajući sve te filmove, vidimo – isto je svuda, grozno je svuda. Bilo da se radi o nemačkom filmu “Leto u Berlinu” Andreasa Dresena (nagrađen za scenario) ili, recimo, argentinskom “Teška vremena” Manuela Martina Kuensa. Patnja, bol i suze na sve strane.

Jedini film koji je svoju istinski lepu zamisao isterao prefinjeno do samog kraja jeste francuski “Nisam tu da bih bila voljena” Stefana Brizea. Savršen je, biser, ili što bi Španci rekli: la perla. Dvoje ljudi i tango kao ples ljubavi, časovi igre i njihovo lagano približavanje kad im vreme baš i nije: malo su oboje zašli u godine da bi doživeli fascinaciju, pa i opsesiju. Izuzetno suptilno rađen, taj film se apsolutno izdvaja iz ukupne ponude San Sebastijana i po scenariju, i po strukturi, i po režiji, i po briljantnoj glumi Patrika Šenea i Ani Konsinju. Novinari su obožavali taj film, žiri ga je sasvim zaobišao. Još jedan francuski film izazvao je pojačanu pažnju: “U njegovim rukama” Ani Fonten, o ženi koja se, iako zna, ipak zaljubljuje u serijskog ubicu. Zanimljivije zvuči nego što jeste. Taj film je već uveliko uzbudio Francuze, on je trenutno tamo broj jedan.

Šta je, dalje, ostalo od cele slike? Najpre, a izvesno, film Terija Gilijama “Tideland” o devojčici čiji su roditelji umrli od prevelike droge (oca odlično tumači DŽef Bridžes) i ona, potpuno sama, živi u nekoj američkoj nedođiji u svom izmišljenom svetu. Izmaštanoj stvarnosti punoj lutaka, veštica, punoj strahova ali i prvih slatkih snova o ljubavi. Tek će jedna velika, prava nesreća – snažan sudar vozova – doneti tom detetu spas, preživeli putnici će je, tako samu, prihvatiti kao jednu od njih. S tog dna se, znači, možete podići samo ako naiđe nešto nalik smaku sveta. Jer, odatle počinje nešto nalik novom početku sveta. Superiorno snimljen film, Teri Gilijam jeste majstor. Kritičari su ga proglasili najboljim što on u neku ruku i jeste, jedino što zahteva puno strpljenja da se odgleda do kraja. Ali tad, tad bivate nagrađeni: ipak je vredelo biti zarobljen tom tužnom bajkom puna dva sata. Makar ste videli jedan pravi pravcati film, jednu čarobnu iluziju, a ne nekakav sklop pokretnih slika o izmučenim ljudima čiji život, obično, prepoznajete i kao svoj sopstveni. Pa se nemate tu baš čemu mnogo radovati... A takvi filmovi su bili opšte mesto ovogodišnjeg San Sebastijana.

Na samom kraju festivala prikazana su, konačno, dva filma na engleskom jeziku. “Match point” Vudija Alena i “Najbrži Indijanac na svetu” Rodžera Donaldsona, oba van konkurencije. U neviđeno razvučenom i dozlaboga dosadnom filmu Vudija Alena nema ni u tragovima one njegove lepršavosti i duhovitosti, kao da ga on nije radio.

Film Rodžera Donaldsona sa fenomenalnim Entonijem Hopkinsom u glavnoj ulozi ipak je nešto drugo i nešto, svakako, suvislo. Radi se o starom čoveku s Novog Zelanda koji poteže čak do Amerike kako bi se, poslednji put u životu, takmičio u trci na motociklima. Ta njegova vitalnost, taj njegov prkos odmaklom dobu, ta specifična emocija koju izdašno nudi Hopkins, čine film prijatnim i prihvatljivim. Pa i nezaboravnim. Što uopšte ne važi za tolike druge filmove u jednoj, rekli bismo, ovog puta izrazito slaboj selekciji. Koju ni lepota San Sebastijana nije spasavala. Jer, uspešan festival isključivo čine dobri filmovi kojih sada, jednostavno, nije bilo: malo tad znači panorama (more, zaliv, palme i talasi) kad je tok svesti isti a oko srca hladno.

Susreti: Anđelika Hjuston Moj otac i ja Anđelika Hjuston, predsednik ovogodišnjeg žirija Međunarodnog filmskog festivala u San Sebastijanu, bila je prvi put u tom baskijskom letovalištu pre šest godina: primila je tom prilikom nagradu za životno delo “Premio Donostia”, a imala i premijeru filma “Agnes Braun” u kome je ne samo igrala glavnu ulogu, već ga je potpisala i kao reditelj. Bila je, sve zajedno, tako srdačno dočekana da joj je San Sebastijan ostao u sećanju kao izvanredno iskustvo. To je rekla sada, šest godina kasnije, kada je sa oduševljenjem prihvatila da se vrati u taj čarobni gradić i deset dana gleda čitavu selekciju a onda i preuzme odgovornost izbora. Tokom svog boravka samo je u jednom danu, i to dva sata, prihvatila susrete s novinarima, španskim i inostranim, televizijskim i novinskim. Ukupno – osam medija. Govorila je, kao i uvek uostalom, najviše o svom ocu, legendarnom DŽonu Hjustonu, i to iz jednostavnog razloga što joj novinari najčešće postavljaju to pitanje, a ona nikad, ali nikad, ne kaže: e, sad je dosta, pitajte nešto drugo. Ne, s ljubavlju i ponosom, Anđelika Hjuston uvek iznova evocira uspomene na svog slavnog oca: “Veoma mi nedostaju i dan-danas njegovi saveti, njegova inteligencija, sve u vezi s njim. Kad pričam o životu sa svojim ocem, meni to uvek liči na ispovedanje. U stvari, to i jeste. Često sam znala da ga ne poslušam, da se oglušim o njegove reči i veoma mi je žao zbog toga. Moj otac je bio uvek ozbiljan, velikodušan i izuzetno prijatan. S njim sam se osećala potpuno sigurno.” Anđelika Hjuston je svoju glumačku karijeru počela pre tridesetak godina i to upravo u filmu svog oca “Šetnja s ljubavlju i smrću”, zatim je godine 1985. igrala u, takođe, njegovom slavnom ostvarenju “Čast Pricijevih” (uz DŽeka Nikolsona, porodičnog prijatelja), najzad i u poslednjem filmu DŽona Hjustona, remek-delu “Mrtvi”. Kaže da je već godinama unazad ne zanima previše da igra glavne uloge – “možda postajem manje ambiciozna” – i da se danas zadovoljava onim manjim, sporednim ulogama. Ne oduzimaju joj mnogo vremena i energije, a opet ostaje u formi, to jest i dalje glumi. I dodaje: “Najviše me je uvek interesovao kvalitet scenarija. Naravno i glumačke mogućnosti koje mogu, uz pomoć reditelja, da istražujem. Svaki film je nova avantura, svakako prilika da živite neke druge, tuđe živote, najzad i šansa da upoznate niz novih ljudi. Ja sam svaki dan zahvalna bogu što se bavim ovim poslom, što radim ono što najviše volim.”