Umetnik na listi za istrebljenje

Jovica Aćin (59) je ove godine drugi put u svojoj književnoj karijeri dobio nagradu koja nosi ime našeg jedinog nobelovca Ive Andrića. Pre toga je osvojio nekoliko drugih, vrednih nagrada za desetak knjiga priča i eseja. Bavi se i prevođenjem, a za poslove koje je obavljao u izdavaštvu kaže da su mu pomagali da kao pisac preživi.

Priča za koju ste dobili Andrićevu nagradu po drugi put, zove se Dnevnik o vagini i objavljena je u novosadskom časopisu “Polja”. Otkud vam ideja da pišete o vagini na taj način, da vaša glavna junakinja ispoveda priču o svojoj vagini kao nezavisnoj, samostalnoj ličnosti koja je kriva za smrt njenog ljubavnika?

- Teško je odgovoriti otkuda mi ideja za priču, ne samo za ovu, jer priča mi najčešće dolazi odjednom i cela. Ostaju zatim samo izvesne dorade koje poglavito služe da priču pokvare. Nastanak priče možda više nalikuje nastanku pesme nego nastajanju romana. Kratka priča, mada ova koja je nagrađena ima i svih četrdesetak stranica, kao da je munjevita reakcija na nešto u svetu ili u nama, pokatkad u isti mah na oboje. Nema konstruisanja, kao što se to većinom dešava kad stvaramo roman.

Pa dobro, na šta ste vi reagovali?

- Na šta smo i svi: na svakojake tragedije koje su nas postepeno pogađale tokom prošlih petnaestak godina. Odjednom sam u njima opazio biblijski obrazac. Pitanje greha, pokajanja, izgona iz Raja, kazne. I odmazde i zločina. Onda podvajanja, bolna raspolućivanja, kako u nama kao pojedincima tako u ljudima kao grupi, zajednici, narodu, pri čemu je to uvek praćeno golgotama i, naposletku, manje ili više vidljivim ludilom. Moja junakinja u priči zahvaćena je ludilom. I paranoična je i shizofrenična. To je vidljivo. U mladosti je preživela teško nasilje, najgore od vrste kojima su žene, ta hrabra anđeoska stvorenja, često izložene. Ne morate mi verovati, ali priča takoreći nije izmišljena. Osvrnite se, zagledajte, videćete.

Na vaginu gledam kao na suštinsko mesto čovečanstva. A svakako je suštinski ženski organ, pa sad zamislite devojku koja počinje da se odlučuje od njega i pretvara ga u nešto drugo, blisko i, istovremeno, strano. Vagina postaje njena sestra, njena prijateljica, a onda neprijateljica. Samo osećanje beskonačne muke može da je dovede u to stanje. I priča se pretvara u priču o dvojnici kojoj dajemo da radi prljave poslove, ali prihvatajući da sve što ona čini pada na našu dušu. To je za mene bilo nemogućno misliti, pa sam ispričao. Znate, užasi su neizrecivi. O tome sam i govorio u svojoj knjizi ŻGatanja po pepelu”, posvećenoj izgnanstvima i logorima, a koju su u Crnoj Gori, u Herceg Novom, nagradili Andrićevom nagradom za esej.

Veoma ste nežni prema svojim junakinjama. Koju od njih dve više volite?

- Vidim ih kao jednu i istu. A sve svoje junakinje, i u drugim svojim pričama, veoma volim. Čak preterano saučestvujem sa njima. U mojoj zbirci ŻKo hoće da voli, mora da umre”, u svakoj priči je druga junakinja, ali se svaka zove Ruža. Da, na žene gledam kao na ruže od hiljadu latičnih listića.

Da li ste razmišljali da napišete Dnevnik o penisu?

- Zapravo sam ga i napisao. Možete ga čitati u nagrađenoj priči, jer usred nje je druga priča, kao priča u priči. To je groteskna parodija pitanja izdajnika, o čemu bezdušni vođi i političari vole toliko da govore, podbunjujući masu, zakrvljujući ljude, obezbeđujući pokriće za zločine. Međutim, slutim kad me to pitate kao da se malčice šalite na moj račun. Možda sam se i ja našalio kad sam priču nazvao ŻDnevnik o vagini”. NJen pravi naslov je, onako kako priča završava, ŻDnevnik izgnane duše”, i pod njim će se uskoro pojaviti kao knjiga, ili neće, jer su kod nas izdavači nepouzdani. Naslov je, u izvesnom smislu šaljiv, čak crnohumoran, pa može biti da one koji priču nisu čitali dovodi u zabludu. Izneverava njihovo očekivanje. Priča, znate i sami, uopšte nije nimalo lascivna. U njoj je suviše strahote da bi mogla biti, recimo, pornografska. U najboljem slučaju, rekli bismo da je tek donekle erotska. Ali, to je bilo nužno i jeste prirodno. To je deo intimnih fantazija moje junakinje Eve. NJen dnevnik je pomalo ispovedanje, a pomalo molitva, pokušaj da se izbavi. Ne bih da se poredim: nije to po mome ukusu niti u mome stilu. Ali, onomad me je prijateljica – inače trenutno kod nas jedan od najboljih poznavalaca dela DŽejmsa DŽojsa – podsetila na slučaj DŽojsovog proganjanog i zabranjivanog romana ŻUliks”. Pričao joj je DŽojsov sestrić Ken u Dablinu kako su mnogi, kad je taj prokazani roman najzad izišao u Irskoj, potrčali da ga čitaju, unapred se već sladeći očekivanim pornografskim sadržajem zbog kojeg je, kao, delo bilo pljuvano i zabranjivano. Morate zamisliti njihovo razočaranje. Pošto se sad zbog mog naslova diže, u nekim krugovima, izvesna prašina, siguran sam da će se ona ubrzo slegnuti. Priču će pročitati i shvatiti da je stvar dalekosežnija od oprezne upotrebe latinskog izraza u naslovu.

Ali, da je u prilici da pročita vašu priču, možete li pretpostaviti šta bi rekao pisac čije ime nosi nagrada koju ste dobili?

- Moje pripovedanje nikad nije bilo andrićevsko. Pričanje je, kao takvo, uvek veće od svakog pojedinog pisca. To je dobro znao i Andrić. Verujem u njegovu mudrost i njegovu toleranciju, pa verujem da bi blagonaklono gledao i na moju priču i na moj tip pripovedanja. S druge strane, ja priču nisam pisao da bi dobila ma koju nagradu. Razlog njenog nastanka je samo u njoj. Konačno, ne volim da pretpostavljam. Skloniji sam invenciji, naime otkrivanju i izmišljanju, pri čemu je fikcija, baš zato što je s one strane istine i laži, utočište slabo vidljive istine o zbilji. Pričanje je utoliko lek, ponekad gorak, i koji, naravno, uvek možemo da obesnažimo, govoreći da je to samo Żpriča”, Żpričam ti priču” i slično. Ipak, ostaje u nama njeno dejstvo: suočava nas sa istinama, a od kojih često odvraćamo pogled. To su istine o nama i drugima, recimo, paradoksalno, istinite laži o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o stvarima skrovitim, koje jesu ili koje će tek biti.

Ko vam je najviše pomogao u karijeri, ko vam je prvi čitao prve radove, čije ste mišljenje najviše uvažavali?

- Zar zaista verujete da je moj život kao pisca neka karijera? Ako sam, ne znam kako, sebe spontano izabrao da pišem, – barem u mom slučaju, a i u slučaju nekih drugih koji pišu ili prevode, koje cenim i volim – kao da sam izabrao Żput kojim se najređe ide”. Kao da sam se odlučio da me nikakva karijera na zanima, jer pisanje kao svaka umetnost iziskuje potpunu predanost, a naročito kod nas je to vid priličnog lišavanja, bezmalo umetnost u gladovanju. Otuda ne bih rekao da mi je iko pomagao, ali je i tačno da nisam bio sam, i da su mi neki od prijatelja, verujući u moje pisanje, bili, a poneki i ostali dragocena podrška. NJihovo postojanje me krepi. Nažalost, kod mene se nikad nije ukorenio običaj, koji sam po sebi nije za bacanje i može biti veoma koristan, da svoje književne radove, pre objavljivanja, dajem da ih neko čita. Kad sam nesiguran, a to se u poslednje vreme dešava, zamolim ponekog da pročita priču koju sam tek sačinio. I na tome sam uvek beskrajno zahvalan. Eto, čak ni ja, kad priču već objavim, ne čitam je ponovo. Čitam je jedino iz tehničkih razloga, ako predstoji njeno ponovno objavljivanje, pa da bih uklonio neke eventualne omaške, ali to i nije istinsko čitanje.

Koliko je iskren pisac kada kaže da ga reč kritike uopšte ne zanima, budući da ste vi u raznim javnim prilikama govorili o važnosti kritike?

- Izuzetno cenim kritiku. NJena uloga nije manje važna od samog stvaranja. Čak i sama kritika ume da bude vid stvaranja. Ne mislim samo na kritiku kao na vrednovanje dela, jer se ona ne iscrpljuje jedino u tome. Ponekad uopšte i ne mora biti vrednovanje, nego je dijalog sa delom. Ona posvedočava, kad nije represivna, da postoji odjek, i upozorava druge da nešto ne propuste ili, pa i to može biti značajno, da nešto propuste. Za mene je često zabavno da upravo ono što se preporučuje propuštanju vredi takođe bliže upoznati. Nijedno autentično delo ne zaslužuje da bude prećutano u kritici. A zašto ne bih verovao u iskrenost pisaca koji govore da ne mare za kritiku? Nisu svi pisci na istu mustru, i upravo to da nisu na istu mustru, ni oni ni njihova dela, deo je stvaralačke vokacije.

Svoja napuštanja raznih redakcija, tačnije vaše ostavke na mesta glavnog urednika u “Studentu”, “Delu”, Radu... različito ste objašnjavali. Koliko su vas razne društvene neprilike zapravo naterale da se povučete sa mesta na kojima ste mogli nešto da odlučujete?

- Ne, moja objašnjenja, kad sam za njih pitan i ja ih davao, nisu bila različita. Različita su bila zapravo rečena napuštanja. Odnekle sam isterivan, a odnekle odlazio sam. Bio sam urednik u Studentu, listu beogradskih studenata, ali ne glavni. I u to vreme, pre tridesetak i više godina, bio nekoliko puta osuđivan zbog svojih tekstova i uredničkih poduhvata, te zbog uvrede i klevete policije, zatim uvrede predsedničkog veličanstva Josipa Broza Tita, te zbog neprijateljskog mišljenja, i sve tako. Nisam tad dao ostavku, nego su me sa ostalima izagnali. U isto vreme bio sam i član redakcije zrenjaninskog književnog časopisa Ulaznica. Zvali su me u Zrenjanin. Tamošnje političke organizacije su sazvale sastanak sa zadatkom da me izbace iz časopisa. Otišao sam u to leglo, dokučio njihov naum i na licu mesta im uručio svoju neopozivu ostavku. Ali, oni nisu hteli moju ostavku. To je bila smejurija; barem mi tako danas izgleda, a onda nije bilo baš bezazleno. Vratim se u Beograd, a sutra u Politici i drugim novinama osvane vest da sam jednoglasno – izbačen iz časopisa. Takav im bio zadatak: da me izbace, a ne da odem sam. Ja napišem Politici i drugim glasilima da to nije tačno, nego da sam ja iz prezira sam dao ostavku.

Samo se u Politici zadesi čestiti ili makar meni naklonjen urednik koji, da ne verujete, objavi moju izjavu, i to 1972! Iz književnog časopisa Delo, pošto sam objavio neke Żnedozvoljive” stvari, što se nimalo nije dopadalo osionom i cenzorskom mentalitetu tadašnjeg glavnog urednika Nolita, izdavača tog časopisa, bio sam, ovako ili onako, prisiljen da Żsvojevoljno” odem. Što se tiče izdavačke kuće Rad, to je bila samo moja odluka. Dosta mi je bilo da izigravam glavnog urednika, jer sam u taj mah pomislio da ja za to možda zapravo i nisam rođen. Sve su to ionako bili poslovi koje sam radio, nadam se valjano, pre svega zato što od pisanja nisam mogao da izdržavam svoje i sebe. I još moram na taj najamnički način da preživljavam. Da, i tu i tamo prevodim. Međutim, sve mi se nekako čini da ću pod starost završiti na ulici. Možda je tako i u redu, jer moje pripovedanje je nekako i samo ulično, uvek odbija zadate parametre, ne pristaje na sputavajuće norme, zabranjene zone i tesne granice, i kreće se rubovima, i volim da mislim da je to u smislu u kojem je i Ničeova filozofija bila ulična.

Ima li pisac danas neku važnu ili presudnu reč u Srbiji, a da ne mislimo pri tom na Dobricu Ćosića kome je pošlo za rukom da bude i predsednik države?

- Ne, nikakvu. Niti važnu, niti presudnu. Ne bih rekao da je Ćosić bio ustoličen za predsednika kao pisac. Ne bih rekao ni da mu je to Żpošlo za rukom”. Nekako mi pre izgleda da mu je to bilo natureno. Odazvao se na predlog koji se Żnije mogao odbiti”. Veliki primer, recimo, za pisca koji je svojevremeno kao pisac i svojim delom, prvenstveno Arhipelagom Gulag, odigrao presudnu ulogu u jednoj državi jeste Aleksandar Solženjicin. On je nesumnjivo i silno doprineo da se uzdrma i pukne ondašnji Sovjetski Savez. Ovde pisce kao pisce, a to znači s obzirom na njihovo delo, jedva da iko Żšljivi”. Ne mislim ja da je to nužno, da pisci moraju imati neku presudnu reč u Srbiji. Oni su prvenstveno učesnici u životu društva kao svedoci. Zatim, jataci su duha zajednice, njenog opstanka, jer čuvaju i bogate njen jezik, podstiču njenu imaginaciju, zasnivaju njen identitet. Ako ne brinemo o piscima, i umetnicima, i prevodiocima, kopamo sebi jamu u duhovnom smislu. Kao što ekološku jamu kopamo sa zagađenjima. Baš kao i, u biološkom smislu, kad ne brinemo o natalitetu. Ko je čitao moj ŻMali erotski rečnik srpskog jezika”, znaće o čemu govorim.

A kako, po vašem mišljenju, sama vlast u Srbiji gleda na ulogu pisca?

- Trebalo bi da crknem od smeha, evo, sad kad sam čuo vaše pitanje, jer kako sam državni aparat danas gleda na pisce, umetnike, prevodioce, među kojima ima istinski bitnih i istaknutih, vidljivo je ovih dana iz zakonskih poteza Ministarstva finansija. Pošto smo već spominjali DŽojsa, da kažem da su u Irskoj danas ukinuti svi porezi na stvaralaštvo. To je bio maltene izraz kajanja, u spomen na DŽojsa, Beketa i druge, koji su otišli iz maternje zemlje koja ih je proganjala i nije ih uvažavala. A i ovde su, upravo ovih meseci, samostalni i slobodni umetnici, posle podnošenja svakojakih muka od kraja Drugog svetskog rata, najzad i neslavno gurnuti na dno, da bez škrga dišu pod vodom. Kao što je svojevremeno i Josif Brodski u Rusiji proteran kao navodni parazit, jer piše, a ne Żradi”. Konačno smo i mi stigli dotle da takoreći budemo proglašeni viškom, štetočinama i lezilebovićima, i upisani na listu za istrebljenje. Neka sami plaćamo za svoje zdravlje i penzije, i to moramo čak i ako nemamo ni pare. Ko piše, on je Żnezaposlen” ili Żsamostalni zanatlija”, “sitni sopstvenik”, “mali privrednik”, pa neka zato plati. Ako zaradimo nešto, crkavicu, nije na poslodavcu da plaća, nego na nama. Poslodavac je samo beznačajno rasterećen, a nama je vezana omča oko vrata.

Blizu sam tome da se odreknem takve države i pređem u apatride. Čudi me da Vlada Srbije, po ideji Ministarstva finansija, nije uz zakon predložila i prateći socijalni program, prema kojem bi ovdašnji pisci bili prinudno zaposleni u rudnicima, ili kamenolomima, na kopanju kanala, pretovarima peska, u specijalnim fabrikama... U stvari, ako je po našim dubokomislenim ministarstvima i zakonodavcima, pisanje i umetnosti ovde mogu biti prihvaćeni jedino kao egzotični hobi, čak kao perverzija, ili prosta sporedna delatnost, nebitna za naš život i opstanak. Navodno, to je neumitnost na putu ekonomskog preporoda, to je narodna volja, i to od nas očekuje MMF. Pun mi je nos takvih i sličnih slepila i obmana.

Istovremeno, po broju naslova mi se možemo smatrati književnom velesilom. A narod i dalje nepismen. Koliko je knjiga u eri kompjutera uopšte privlačna mladom čoveku?

- Ne bih rekao po broju naslova, jer je taj broj ništavan u ovom trenu prema situaciji u drugim zemljama, ali svakako po vrednosti onoga što se piše i stvara kod nas nismo baš mačji kašalj. To kažem, jer dovoljno poznajem savremenu svetsku književnost. Nepismenih ima i u Americi, ali ovde je doista alarmantno. Nije ni svako ko ume da se potpiše pismen. Ne čita se, i to je šteta, čak je i opasno. Jenjava imaginacija, gasi se stvaralački nagon. Postajemo puki i pasivni prijemnici, sve manje kadri za mišljenje, razvijanje znanja i neophodnu maštu, bez koje postajemo zločinci. A dalekovidno mišljenje i produktivna uobrazilja danas su nam najpotrebniji. Kako da se, inače, izvučemo iz jame u koju sve dublje upadamo? Godinama se već strovaljujemo. Pa, dokle ćemo? S druge strane, tu nam je i siromaštvo na leđima, i ne samo što nemamo uvek ni za knjigu do koje nam može biti stalo, nego nemamo ni za hleb. Eto, kao u stara vremena, hleb i knjiga su izjednačeni, ali ne više kao dve osnovne hrane, nego kao dva vapijuća izraza iste oskudice. A protiv kompjutera nemam zasad ništa. Neće oni ukinuti ni umetnosti ni pisanje. S njima se svakako nešto menja, ali ne bih rekao da je ta promena fatalna.

To bi mogao biti vaš politički stav, budući da i u vašim knjigama, rekla bih, ima politike, i pišući niste izvan nje. Da li pomislite kako je literatura slabašna pred onim što se dnevno događa u svetu politike i kriminala, budući su to dvoje neraskidivi deo naše svakodnevice?

- Ne, to nije bio moj politički stav, nego građanski, i delim ga s drugima, i s vama. A da u mojim knjigama ima politike u dalekosežnijem smislu ne sporim: postoji uvek politika u delu kad god na njega gledamo, ne kao na autonomnu tvorevinu, nego kao na nešto heteronomno, koje uvek u sebe uključuje spoljašnji svet. Pisanje je duboko moralan čin, čak i kad piše Markiz de Sad. Ovako ili onako, kao što istinsko mišljenje treba da škodi gluposti tako književnost treba da škodi zlu. Inače, književnost kod nas, rekoh već, jeste slabašna po dometu, posebno ako je poredimo sa političkom moći i kriminalom. A tek sa njihovom spregom! Ali, šta mari! U našoj slabašnosti može počivati snaga: ne zahtevamo takoreći ništa, a nudimo. Od imetka imamo jedino reč i fantaziju, koje izokola raskrivaju stvarnost, život nam čine kvalitetnijim i ukazuju nam na njegove šanse.