Ugoditi uhu

Dve pravilno oblikovane ušne školjke sa zadenutim različitim naušnicama (ne)očekivane forme – violinski ključ na ženskom i bas ključ na muškom uhu najavile su da će ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti biti kadre da ugode slušaocima svih profila. Obećanje Ivane Stefanović, umetničkog direktora festivala, da će BEMUS dosegnuti nivo manifestacija sličnog formata u svetu i ponuditi programe u kojima će svaki muzički ukus pronaći adekvatan, sopstveni prostor – ispunjeno je. Ugodite ušima!

Repertoar ovogodišnjeg BEMUS-a imao je uporišne tačke u velikim imenima svetske muzičke scene, a bilo ih je više nego ikad u poslednjih petnaestak godina – pijanisti Stiven (Bišop) Kovačević, Boris Berezovski, Itamar Golan, Stiven Haf, Oli Mustonen; violinista Julijan Rahlin, violončelista Stiven Iserlis. Potom orkestri: Budimpeštanski festivalski orkestar, Beogradska filharmonija, Ensemble Orchestral de Paris, Camerata Salzburg, Camerata Serbica (čitaoci se verovatno sećaju izvanrednog orkestra koji je pratio Pavarotijev koncert u Pioniru”), kao i kamerni ansambli – bilo domaći ili uvezeni” – ali ne kao intermezzo glomaznijim programima, jer smo upravo ovde imali i najprijatnija iskustva – španski Speculum, Donne di Belgrado, interdisciplinarni (muzika/ples/teatar) duo Commedia nova sa himnama prve (zvanične) kompozitorke, Hildegard fon Bingen, beogradski ad hoc kvintet (LJubiša Jovanović, Sandra Belić, Egon Mihajlović, Marija Špengler i Marija Misita) sa Bahovom Muzičkom žrtvom”, skovranovci” sa Bojanom Suđićem i Katarinom Jovanović u poruybini BEMUS-a Vlastimiru Trajkoviću... Ugađanja uhu su i žanrovska iskoračenja koja možda i ne moramo da određujemo ovim terminom budući da su cross-over postupci tražena, poželjna kategorija u umetnosti umornoj od deljenja i hijerarhizacija – yez kvartet Duška Gojkovića, Manjine na Balkanu” tradicionalnog koncerta narodnog stvaralaštva, Baletska trupa Žorža Momboja (krvotok Afrike u urbanizovanom ruhu), pouzdan su signal koliko je ubrizgavanje ove muzike dragocen impuls lomljenju hermetičnosti takozvane visoke umetnosti. Eksperimenti su najeksponiraniji u dvema provokativnim operskim produkcijama: kontrastne komentare dobili su i Glukov Orfej” i Ofenbahove Hofmanove priče”. Možda su to i najizrazitije crte lica 37. beogradskih muzičkih svečanosti?

Ukoliko je Gluk bio reformator opere svoje epohe, ovde smo imali pokušaj njene rekontekstualizacije. Ako je prethodna pokušavala da sklopi u logičnu celinu sve atribute discipline operske umetnosti, koncepcija i režija Bojane Cvejić razmešta njene delove – po meri savremenog čoveka. (Operu s namerom nazivam disciplinom a ne žanrom jer bismo onda smeli da je ispitujemo” samo u domenu muzike, dok bi pogled na njen iz drame pozajmljen deo ostao isključen.) Dekonstrukcija je parametar preznačenja muzejskog prostora u utočište teatra. Naravno, ne bilo kog muzejskog prostora već Muzeja istorije Jugoslavije (nekadašnji Muzej 25. maj), nastalog u specifičnom kontekstu ideologije u rastakanju – paralela sa slučajem” klasične opere. Bojana Cvejić izjednačava status operskog pevača sa pevačima namenjenim drugim žanrovima (Amor, Ana Sofrenović pozajmljena je ne samo iz domena yeza već i iz druge umetnosti!). Orfej, kontratenor Stiv Vehter, osim vokalne ima i akrobatsku ulogu jer se od njega očekuje da peva dubeći na glavi, vozeći bicikl ili ležeći, sa Euridikom (Aneta Ilić) na sebi. To znači da ne postoji tradicionalna scena već protagonisti, umešani u publiku zajedno prelaze iz dvorane u dvoranu vođeni palicom Premila Petrovića čiji (video) odraz diriguje sa svih potrebnih zidova. Video bi se mogao tumačiti i kao lice u ogledalu jer osim što prezentuje i reciklira materijal opere, dopisuje i novi tekst (takođe Bojane Cvejić), i tako dolazi do svog cilja. Fokus slušaoca/posmatrača pomeren je sa polaznog, Glukovog, klasičnog operskog teksta na sam koncept njegovih realizatora.

Hofmanove priče” dobile su, na prvi pogled, tradicionalnu postavku koja podrazumeva konvencionalni teatarski prostor (Madlenianum) sa scenografijom i kostimima, dosledno tretiran (muzički) tekst. Ova opera, međutim, intervencijom reditelja, kao i Orfej”, doživljava značenjske promene. Dejan Miladinović transportuje Hofmana u rotaciju 78. P(osle) V(elikog) U(dara)”, dakle, koji vek unapred, tendirajući krojenju novog, s.f. opera” žanra. Lansiranje u budućnost obezbeđuje scenografija Miljena Kljakovića Kreke, dok kostimi Milanke Berberović kombinuju artificijelni sa pseudo-retro (nostalgija za prošlim/današnjim) stilom oblačenja/života. U tom smislu, Hofman postaje bivši pisac, dehiberniran po isteku kazne, Olimpija je kibernetski organizam i predvodnik pomenute vrste u napadu na Hofmana, Antonija je ćerka rok-zvezde prerano upokojene od posledica over-dose-a, i sama lečeni narkoman, Đulijeta je prostitutka-transvestit i doušnik Sistema. Svi su praćeni Velikim okom. Apokaliptični zahvati ne odriču glamuroznost budućeg Sistema, naprotiv. Scena odjekuje blagostanjem – postignutim izvanrednim timskim radom kompletnog angažovanog ansambla!

Iako je centralni deo teksta dat eksperimentalnim postupcima u okviru starih formi, moram da priznam da BEMUS jeste prevashodno festival klasičnih koncerata.

Budimpeštanski festivalski orkestar pomalo je razočarao. Ni dirigent Ivan Fišer niti atraktivan program nisu mogli da sakriju staromodna tumačenja i povremene nesuglasice unutar ansambla. Daleko zanimljiviji bio je Ensemble Orcherstral de Paris predvođen DŽonom Nelsonom. Verovatno zbog prezentovanja autentičnog/francuskog programa ali i soliste Borisa Berezovskog koji je u Šopenovom Klavirskom koncertu br. 2 demistifikovao trendovske estradne trikove i pokazao da se oni mogu zaobići – podređivanjem muzici. Sličnu praksu sprovode Stiven Kovačević i Stiven Iserlis i dosežu vrhunac Beogradskih muzičkih svečanosti. Kovačević to čini uz pomoć” Betovena (Bagatele op. 126 i Sonata br.28 A-dur), sa kojim neskriveno deli eksplozivnost, ekscentričnost; Iserlis (uz klavirsku saradnju Stivena Hafa) u dvema Bramsovim sonatama. Nažalost, upravo na ovim koncertima dolazi do incidenata za koje su odgovorni muziciranje mobilnog telefona (resital Stivena Kovačevića) i čekić koji je neumoljivo batinao negde odmah iza dna dvorane Kolarčeve zadužbine (Stiven Iserlis).

Nasuprot umetničkom stavu kakav zastupaju Berezovski, Iserlis ili Kovačević stoje muzičari kod kojih se estradna komponenta” podrazumeva i, štaviše, daje svojevrstan šarm njihovim interpretacijama. Oli Mustonen uklopio je na BEMUS-u dvostruku ulogu: dirigenta i soliste/pijaniste ansambla Camerata Salzburg. Impresivno je bilo njegovo tumačenje Hindemitova Četiri temperamenta” za klavir i gudače, u čijih je pola sata trajanja autor smestio ne samo Kolerika, Sangvinika, Melanholika i Flegmatika, već praktično sve odlike ljudskog karaktera. Mustonen to dobro uočava i sprovodi. On nije jedini pijanista koji i diriguje (i komponuje), ali ga od drugih muzičara sa više lica” razlikuje posedovanje karakteristično-zavodljive bernštajnovske niti. Julijan Rahlin, recimo, demonstrira estradnost” izmenjivanjem violine i viole na istom koncertu i pri tom pravi jasnu diferencijaciju instrumenata kojima se služi. Ogromnu podršku ima u Itamaru Golanu: ovo je partnerstvo nadigravanja (ne u smislu nadmetanja) već na način na koji to čine deca, ozareno i sa radošću – igrom do vrhunskog rezultata.

Gudački kvartet Rubicon je ansambl velikog formata. Ne samo stoga što su se u njemu srela naša najveća gudačka” imena mlađe generacije (Roman Simović, Miloš Petrović, Panta Veličković i Dragan Đorđević), već zato što su se ovi izraziti solisti s lakoćom prilagodili jedan drugom. Takođe, ukoliko postavljamo razliku između takozvanog muškog i ženskog rukopisa, onda je Rubicon izrazit primerak muškog identiteta. U najpozitivnijem smislu. S druge strane, ko je od trija Donne di Belgrado očekivao agresivno žensko pismo, stigao je na pogrešno mesto: priredile su Svetlu noć” bez rodne razdele kompozitora koje izvode, bez oštrine ili ljutnje feministički orijentisanih interpretatorki. Jer, one žive u postfeminističkom periodu, gde ne moraju da uspostavljaju/dokazuju ravnopravnost, odnosno, da se sa muškarcem bore za prevlast. Donne di Belgrado rafinirano ispoljavaju svoju ženstvenost.

Beogradske muzičke svečanosti – bez sumnje – ugodile su ušima. Ostaje, međutim, pitanje koje prevazilazi moći muzike: zašto je beogradska publika sve malobrojnija i sve starija?