Ostavimo priču, gde je vakcina?!

Kad pokušavate da procenite neku opasnost, uzimate u obzir dva činioca: verovatnoću da će se ta opasnost dogoditi i gubitke koje će prouzrokovati. Kako god računali, dobijamo rezultat koji govori da bi pandemija virusom H5N1 tip A bila daleko opasnija od bilo kog terorističkog napada, uključujući i onaj sa kućno napravljenim nuklearnim oružjem za masovno razaranje. Prljava nuklearna bomba ubila bi možda nekoliko stotina hiljada ljudi, ali bi se, s druge strane, žrtve pandemije računale u milionima.

Ukoliko se pandemija dogodi u siromašnijim i neorganizovanim sredinama, pa i našoj, svi bi shvatili da su u ulozi posmatrača, a nikako nekog ko utiče na razvoj događaja.

Da li se borba protiv notornog ubice kao što je grip prouzrokovan virusom H5N1 tipa A, vodi pranjem točkova vozila koja dolaze iz regiona sa već dokazanom zarazom, saopštenjima sa vrhova državne uprave, novinskim člancima, televizijskim slikama sa mrtvim plovkama koje plutaju po parkovskim jezercima i poučnim komentarima stručnjaka raznih profila od kojih neki nisu najubedljiviji? Odgovor je pozitivan, ali uz malu primedbu: od takve borbe ima malo koristi, osim što će najuplašeniji konzumenti medijskih i birokratskih saopštenja početi da se potucaju po apotekama tražeći maske za lice i što će bez razloga prestati da jedu piletinu.

Izgleda je za doterivanje pameti sa pogrešnog na pravo mesto, tj. u glavu, potreban nov i dobar udarac poput cunamija, Katrin, azijskog zemljotresa i ove hurikane zvane Vilma, koja trenutno pustoši Kubu i Floridu, a za naše prilike poplave Tamiša u Jaši Tomiću. Kad je u pitanju “vis major”, nepripremljenost se još i može razumeti, ali kad znate šta vas čeka, a ne dajete sve od sebe, onda ste za posledice isključivi krivac.

Prošle nedelje su zbog ptičjeg gripa predstavnici 80 zemalja održali sastanak u Vašingtonu, ne bi li se pronašla strategija za transnacionalnu borbu protiv virusa H5N1 i njegovog širenja.

Iste te nedelje na našoj televiziji smo gledali g. Majkla Levita, američkog sekretara za zdravlje, koji se zaputio u Aziju da proveri šta se tamo događa i koji bi bili putevi širenja gripa u Ameriku. Povodom ptičjeg gripa sastao se i američki Senat i bez mnogo rasprave izdvojio dodatnih četiri milijarde dolara za zaštitu svog stanovništva od pandemije, za koju više niko ne sumnja da će se kad-tad dogoditi. Kako stvari stoje, izgleda da je ovog ponedeljka Predstavnički dom dao svoju saglasnost za ta sredstva, tako da se rat gripu smatra objavljenim.

Na drugim stranama, uključujući i ovu našu, to nije tako. Postoje bitne komercijalne barijere koje kombinovane sa neodlučnošću onih koji bi morali biti odlučni, u ovakvim stvarima ostavljaju stvari nedorečenim, a sva je prilika da ćemo se jednog dana zbog toga možda kajati.

Problem se svodi na brojeve. Hibridna vakcina protiv gripa prouzrokovanog virusom H5N1 tipa A, proizvedena je i mogla bi imunizovati i zaštititi pre svega onaj deo stanovništva koji se smatra posebno osetljivim: stare i decu. Ali proizvođači u svetu ne mogu proizvesti dovoljno vakcine za sve. Uglavnom, mogli bi pokriti potrebe sopstvenog stanovništva i to će i učiniti. Naši proizvođači to ne mogu, što nije i nikakvo čudo. U pitanju je haj-tek, kojom se Torlak nekad ponosio. Danas su se stvari promenile.

Što se tiče Evrope, njeni kapaciteti neće značajno porasti u skorije vreme, ali će sa ovim čime se raspolaže, moći da proizvede svega nekoliko kilograma virusnih proteina koji služe kao osnova za pravljenje vakcine. Ako uzmemo da svaka doza vakcine sadrži 15 mikrograma virusnog proteina, kao i vakcina za obični grip, moglo bi se uzeti da je evropski šestomesečni proizvodni ciklus dovoljan za 900 miliona doza.

Međutim, to ne znači da se tom količinom vakcinalnih doza može zaštiti 900 miliona ljudi, Pošto je H5N1 potpuno nov za naš imunski sistem, potrebne su dve vakcinacije u razmaku od nekoliko nedelja. Očigledno je da bi to prepolovilo broj vakcinisanih i da bi bilo zaštićeno 450 miliona osoba.

Kad se malo bolje pogledaju podaci sa poslednje kliničke probe vakcine u dečjoj bolnici St. Jud u Memfisu, vidi se da je za dobru zaštitu potrebno 90 mikrograma, što bi bilo dovoljno za 75 miliona ljudi. Izlaz bi se mogao naći, ali ne korišćenjem virusnog proteina već davanjem sredstava koja bi povećavala opšti imunski odgovor, čime bi se uštedeo protein, a postigao bi se sličan efekat, kaže dr Zoran Radovanović, profesor epidemiologije na Univerzitetu Kuvejt.

Stimulativna sredstva za imunitet, zvana ađuvanti, svojim istovremenim dejstvom sa vakcinom, višestruko pojačavaju njen efekat. U farmaceutskom gigantu GlaxoSmithKline (GSK), koji je među ovdašnjim farmaceutima i lekarima poznat i kao strateški partner Hemofarma, tvrde da su napravili vakcinu i njome obezbedili pun imunitet protiv svih rođaka iz porodice H5 i to količinom od svega 1,9 mikrograma proteina po vakcini. Ukoliko bi se imali u vidu postojeći kapacitete u Evropi, moglo bi se računati na proizvodnju vakcine dovoljnu za zaštitu oko 3,5 milijardi ljudi.

Naše komšije, Mađari, čija se farma-industrija nije nikada mnogo isticala, danas su prvi počeli klinička testiranja sa ađuvantima, koji bi se dodavali vakcinalnim dozama proteina od 7,5 mikrograma. No, i to je suviše malo za pokrivanje potreba u više zemalja istovremeno. Ne opredeljujući se za najniže doze koje bi garantovale imunološku kompetentnost, farmaceutska industrija, osim GSK, pokazuje neoprostivo nerazumevanje aritmetike pandemija.

Prosta računica i upoređenje broja inficiranih na jednoj strani i količine raspoloživih doza vakcine na drugoj, pokazuju da milioni ljudi ne bi primili vakcinu i da bi dobar deo njih, a možda i najveći deo, zbog toga umro. Ekonomisti to nazivaju oportunističkom cenom, a svi ostali tragedijom.

Zarada se ne pominje preterano glasno, iako je jedna od kočnica zbog koje proizvodnja vakcine nije uzela puni zamah. Naime, patentno pravo bi se moralo platiti shodno kapacitetima proizvodnje, a s druge strane, i klinička provera vakcine, bez garantovanog tržišta, tj. spremnosti nadležnih službi odgovarajućih dražava da plate i uvezu čvrsto ugovorene i plaćene količine vakcine.

Koliko je za sada analitičarima medicinskih zbivanja u svetu poznato, naruybine su stigle iz SAD, V. Britanije, Francuske i još nekoliko bogatih zemalja, dok se ostali, kao i mi, drže uzdržano, čekajući da se taj ružan san o ptičjem gripu završi i pokaže da je java sasvim drugačija – bez ptica.

Politički problem i ozbiljna prepreka jeste činjenica da se 70 odsto svetskih kapaciteta za proizvodnju vakcine nalazi u pet zemalja Zapadne Evrope, tako da je sasvim izvesno da ove zemlje neće eksportovati nijednu dozu vakcine pre nego što vakcinišu svoje stanovnike. Uostalom, mogli smo pre dva dana videti i čuti Alberta Osterhausa, imunologa sa Univerziteta Erazmus u Roterdamu u Holandiji, koji sa žaljenjem priča o košulji koja je najbliža telu svog vlasnika.

U tome nema ničeg lošeg, osim kratkovidosti onih koji ne proizvode vakcinu, a nisu obezbedili zaštitu svojih najosetljivijih stanovnika.

Izlaz iz ove situacije traži se u konstituisanju i dobrom finansiranju međunarodnog tela koje bi bilo slično onom osnovanom u UN 2002. godine za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije. Za to telo bilo je potrebno tri milijarde dolara koje su se višestruko isplatile, bar u Evropi i Americi.

Takvo telo sprečilo bio političku krizu koja bi mogla nastati ukoliko bi zemlje proizvođači vakcine zaustavile izvoz svojih proizvoda, želeći prvo da imunizuju ljude iz svoje zemlje. Za sada je teško i zamisliti da bi u slučaju pandemije Parižani bili vakcinisani a Madriđani ne. One koji su izvan EU zasad niko ne pominje, tako da je za njih pomenuta situacija lakše zamisliva i verovatna.

Po najpovoljnijem scenariju, prvi talas gripa H5N1 pregazio bi Evropu za četiri do pet nedelja a posle tri meseca epidemija bi se smirila što bi farma-industrtiji dalo daha za identifikaciju vrlo verovatno novog, malo drugačijeg soja nego H5N1. To bi omogućilo proizvodnju vakcine kao brane širenju drugog talasa bolesti. Čak i kad ne bi bilo vremena za proizvodnju nove vakcine, već postojeća bi bila takođe delotvorna, možda sa nekim malim procentom promašaja. Da je to tako, pokazalo je ispitivanje krvi osoba koje su primile eksperimentalnu vakcinu protiv ptičjeg virusa H5 za soj iz 1997. Ispostavilo se da je tada izgrađeni imunitet odlično štitio i protiv soja koji je prošle, 2004. godine, ubio dva momka u Vijetnamu. Ovaj podatak je značajan zbog toga što bi sve zalihe prošlogodišnje vakcine, pa čak i one od pre osam godina, mogle biti od velike pomoći za slučaj potrebe.

Najgore je ne činiti ništa i nadati se da će se ružne stvari dogoditi nekom drugom.

Đorđe B. Momčilović

Kako se odbraniti Očigledno je da se na verovatnoću pandemije virusom H5N1 ne reaguje u svim zemljama na isti način, UN su ove nedelje izdale preporuku o ključnim merama koje bi zasigurno sprečile tragediju u slučaju daljeg širenja infekcije i njenog prerastanja u epidemiju globalnih razmera. a. najbolje i najefikasnije oružje protiv H5N1 jeste vakcina. Do sada su definitivno razvijene i testirane dve. Vakcine nema dovoljno, te se za slučaj epidemije mogu koristiti i stare zalihe koje neće biti 100 odsto efikasne ali će biti od odlučujuće pomoći. b. antivirusni lekovi su važan deo odbrane jer sprečavaju umnožavanje virusa posle prodora u telo žrtve. Tamiflu se lakše primenjuje jer se uzima u obliku tableta dok je relenca sprej za inhalaciju. Treba ih uzeti odmah po pojavi prvih simptoma bolesti. Nacionalna rezerva ovih lekova morala bi pokriti 10 odsto stanovništva. c. bolnice moraju imati dovoljan broj kreveta za smeštaj bolesnika, a aparati za mehaničko disanje su neophodni da bi se ventilisala pluća bolesnika jer su u slučaju gripa virusom H5N1 onesposobljena za razmenu gasova na nivou plućnih mehurića – alveola.