Afričke maske Tonija Blera

Ambicija samita G-8, održanog od 6. do 8. jula u Gleniglu (Škotska) bila je da, zahvaljujući „modernom Maršalovom planu“, siromaštvo u Africi postane stvar prošlosti. Ništa nije zanemareno u scenskom nastupu. Predsednik britanske vlade, Entoni Bler (Anthony Blair), domaćin skupa, pozvao je u pomoć muzičare Boba Geldofa (Bob Geldoff) i Bona (Bono, vođa poznate pop grupe U2) radi organizovanja velikih koncerata namenjenih pridobijanju simpatija za tu veliku i plemenitu ideju.

Međutim, to ne predstavlja neku novost: od pokretanja Novog partnerstva za razvoj Afrike (NEPRA) (1) tokom 2001, cvetale su slične namere. Štaviše, zemlje članice G-8 na samitu u Kanaskisu (Kanada) 2002. usvojile su plan akcije za Afriku, koji je do sada ostao mrtvo slovo na papiru. Uprkos novom „pakovanju“, inicijativa iz Glenigla ostaje klasična i umnožavanje takvih operacija izražava pre svega želju zemalja sa severa da nastave diktiranje uslova rasprave o razvoju, uprkos očiglednom neuspehu njihovih preporuka (2).

Već nekoliko godina g. Bler se predstavlja kao „šampion borbe protiv siromaštva“ u Africi. U tom duhu on je 2004. osnovao jednu komisiju za Afriku čiji je izveštaj, podnet u februaru 2005. pod naslovom „Naš zajednički interes“, poslužio kao osnova za delovanje G-8 (3). Komisija kojom predsedava britanski premijer, sastavljena je od sedamnaest članova, među kojima su Mišel Kamdesi (Michel Camdessus), bivši generalni direktor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tanzanijski predsednik Benxamin Mkapa (Benjamin Mkapa), južnoafrički ministar finansija Trevor Menjuel (Trevor Manuel), etiopski premijer Meles Zenavi (Meles Zenanji) i Bob Geldof.

Posle nekoliko neobavezujućih fraza tipa: „Siromaštvo i stagnacija Afrike su najveća tragedija našeg doba“ - izveštaj ove komisije nastoji da bedu na kontinentu objasni „kompleksnim“ skupom politički strukturalnih i ljudskih faktora. Izveštaj, međutim, presudnu važnost pripisuje rđavom upravljanju i geografskom faktoru. Svi ostali faktori - sukobi, zavisnost od osnovnih proizvoda, slaba poljoprivredna produktivnost, pogoršanje prosvetnog i sanitarnog sistema, teret spoljašnjeg duga, oticanje kapitala, pogoršanje uslova razmene, odliv mozgova... - u izveštaju su dobili drugorazrednu ulogu.

Ova analiza ponavlja uobičajene simplifikacije i besmislice koje formulišu zapadni „eksperti“, njihove afričke marionete i multilateralne institucije. Ona naročito minimalizuje spoljašnje faktore: tako se, onda, uloga međunarodnog okruženja (pogoršanje uslova razmene i oticanje kapitala) ispituje samo na jedan tehnički i pristrasan način. Nema promena odnosa snaga, što karakteriše međunarodne odnose i objašnjava dominaciju zemalja severa u multilateralnim institucijama u kojima se izdaju naređenja.

Ovaj izveštaj naročito zanemaruje ulogu koju u pogoršanju socijalnih i ekonomskih indikatora imaju programi Svetske banke i MMF-a (4). On jedva da i pominje ulogu kolonijalnog nasleđa, uprkos njegovom uticaju na „balkanizaciju“ kontinenta. On „lošu upravu“ u potpunosti pripisuje Afrikancima, što mu omogućuje da zabašuri posledice neokolonijalnog sistema, uspostavljenog posle sticanja nezavisnosti.

Umesto toga, kritika nastanka spoljašnjeg duga otkriva jedno blago skretanje rasprave. U stvari, ovaj izveštaj priznaje da su „dugove uglavnom napravili diktatori, koji su se obogatili zahvaljujući nafti, dijamantima i drugim rudnim bogatstvima svojih zemalja i koji su, za vreme hladnog rata, izvlačili korist iz podrške zemalja koje danas traže vraćanje dugova. Mnogi od ovih čelnika su opljačkali milijarde dolara... služeći se finansijskim sistemom razvijenih zemalja“.

Kao lek protiv siromašenja kontinenta, ovaj izveštaj navodi pet klasičnih preporuka: uspostavljanje „dobre uprave“, uspostavljanje mira i sigurnosti, razvoj ljudskih potencijala, ubrzanje ekonomskog rasta, povećanje izvoza. U tom cilju, on preporučuje udvostručavanje godišnje pomoći, dok ona u 2010. ne dostigne 25 milijardi dolara. Tog datuma obaviće se pregled stanja i ako se ono pokaže kao zadovoljavajuće, biće dodeljena još jedna godišnja tranša u visini od 25 milijardi dolara u periodu 2011-2015.

Međutim, zbog odsustva suštinskih promena u koncepciji realizacije pomoći, efikasnost ovih mera izgleda vrlo neizvesna. Prema britanskoj asocijaciji Ekšen Ejd (Action Aid), zemlje „donatori“ preko kupovine robe ili otplate zajma, dobijaju natrag 90 odsto date pomoći (5). Osim toga, ova pomoć je služila i nastavlja da služi - to pokazuju mnogi izveštaji i studije - ekonomskim, političkim i strateškim interesima donatorskih zemalja (6).

Najzad, većina uslovljavanja povezanih sa ovom podrškom (liberalizacija ekonomije, uključenje u globalizaciju...) poništava svaku potencijalnu korist, što je, uostalom, priznala Blerova komisija.

Velika Britanija predlaže da se finansiranje ovog povećanja pomoći obavi preko novca prikupljenog na finansijskom tržištu, zahvaljujući uspostavljanju međunarodnih finansijskih olakšica (MFO). Svaka zemlja davalac obavezala bi se na isplatu u roku od 15 godina, određene sume MFO-u u zemenu za pojačane ekonomske angažmane zemalja korisnica. Finansijski priliv pomoći bi na taj jačin bio stabilan i predvidiv. A MFO bi mogao da odmah prikupi tu pomoć na međunarodnom tržištu kapitala i da je isplati u korist siromašnih zemalja. Ovaj mehanizam, međutim, ojačava ekonomska uslovljavanja, koja pritiskaju zemlje juga. A svojom koncentracijom na razvoj, MFO stavlja u drugi plan reformu komercijalnog sistema i stvaranje globalnih javnih dobara (7). Velika Britanija je predložila i ispitivanje drugih puteva, kao što je uvođenje poreza na transport, što je predložila Francuska.

Osim povećanja pomoći, G-8 preporučuje i anuliranje do 100 odsto dugova određenih država i to u okviru inicijative u korist preterano zaduženih, siromašnih zemalja (PZSZ). Međutim, ovo poništavanje duga se odnosi samo na osamnaest zemalja od šezdeset dve koje su Ujedinjene nacije svrstale u okvir Ciljeva za razvoj milenijuma (CRM) i odvija se u vremenskom periodu od četrdeset godina. Zbog toga će, prema Eurodadu, jednoj koaliciji evropskih udruženja za borbu protiv siromaštva sa sedištem u Briselu, realna vrednost ovog anuliranja biti 17, a ne 40 milijardi (8). Osim toga, svakom dolaru anuliranog duga, odgovara jedan dolar pomoći. Odluka G-8 izgleda sasvim nedovoljna ako se imaju u vidu Ciljevi za milenijum (9).

Međutim, glavni uslov anuliranja dugova jeste ubrzavanje politike liberalizacije i privatizacije. Procenjuje se da najveći deo sredstava za razvoj treba da dođe iz privatnog sektora, što objašnjava naglasak na „dobroj upravi“, koja treba da stvori povoljne uslove za inostrana ulaganja. Preuzimajući na svoj račun jednu od preporuka Blerove komisije, G-8 podvlači da „privatno preduzeće predstavlja glavni pokretač privrednog rasta i razvoja“. Nema ni reči o ulozi države u redistribuciji bogatstva, pristupu dobrima, nužnim potrepštinama kao što su voda i elektricitet i borbi protiv nejednakosti.

Prema ovom pristupu, afričke zemlje treba još više da liberalizuju svoju trgovinsku politiku, oslanjajući se na G-8, Svetsku banku i MMF u izgradnji „fizičkih, ljudskih i institucionalnih kapaciteta, potrebnih za trgovinu, uključujući i mere olakšavanja“ ove poslednje. Ove preporuke podsećaju na one koje su pre dvadeset i pet godina utvrdile međunarodne institucije i zakupodavci zemlje, mere za koje je asocijacija Kriščn Ejd (Christian Aid) utvrdila socijalnu i ekonomsku cenu koja je izuzetno visoka (masovni gubitak posla, propast malih preduzeća itd); na taj način je, od 1985, liberalizacija trgovine afričkim zemljama donela gubitak od 270 milijardi dolara.

G-8 brižljivo izbegava da pokrene pitanje poljoprivrednih subvencija u bogatim zemljama, kojima se, međutim, delimično objašnjava siromaštvo afričkih zemalja. U 2002. velike subvencije koje su Sjedinjene Države dale svojim proizvođačima pamuka oborile su za 25 odsto cenu pamuka na svetskom tržištu i prihod od izvoza ovog proizvoda u Beninu, Maliju i Burkini Faso smanjili za 300 miliona dolara; a ovde se radi o nerazvijenim zemljama. Međutim, Blerova komisija zapaža da bi povećanje afričkog izvoza za 1 odsto, njihovom godišnjem prihodu donelo 70 milijardi dolara, što je četiri puta više od veličine javne pomoći razvoju.

Jedna od novina, ako ne i jedina, u izveštaju Komisije za Afriku, koju je G-8 oholo prećutala, jeste poziv na povratak sredstava koja su od afričkih naroda pokrali njihovi diktatorski režimi, i deponovali u razvijenim zemljama. Prema izveštaju, ova sredstva premašuju polovinu od ukupnog spoljašnjeg duga kontinenta, što čini stotinak milijardi dolara. Sprovođenje ove mere u Velikoj Britaniji biće dobar test iskrenosti britanskog premijera.

U stvarnosti, iskazana volja G-8 da se bori protiv siromaštva, prikriva ekonomske ciljeve i geostrateške preokupacije. Kontrola velikih prirodnih bogatstava, kojima Afrika obiluje, mogla bi zaista da donese značajnu korist u ekonomskom ratu koji se vodi između zapadnih zemalja. Kao što se Blerova komisija izrazila, „u meri u kojoj se svet promeni i razvije, ogromni prirodni resursi Afrike će biti od vitalnog značaja za prosperitet sveta“. Sjedinjene Države su već sada, pod izgovorom borbe protiv terorizma, preduzele „obezbeđivanje“ afričkih zemalja koje su bogate naftom.

Paralelno sa tim, Vašington i Evropska unija su povećali svoj komercijalni pritisak na afrički kontinent. U 2002. godini Vašington je stvorio instrument za prodor u afričke ekonomije, African Gronjth and Opportunity Act (AGOA), čiji cilj je uklanjanje svih carinskih i ostalih prepreka koje se odnose na američke proizvode. Sa svoje strane, Evropska unija želi da Africi nametne sporazum o „slobodnoj razmeni“ poznat pod imenom „Sporazum o ekonomskom partnerstvu“ (SEP). (10)

Međutim, Sjedinjene Države i Velika Britanija su shvatili da jedna „siromašna“ Afrika, sa državama pred stečajem, predstavlja plodno tle za terorističke grupe. Kad je jedan od učesnika neuspelog atentata u Londonu, 25. jula 2005, uhapšen u Zambiji, g. Xorx Buš, koji je citiran u izveštaju Blerove komisije, nije krio tu svoju preokupaciju: „Siromaštvo i tlačenje mogu da dovedu do očajanja i osećanja nemoći. Kad vlade ne zadovoljavaju ni najelementarnije potrebe svojih građana, ove neuspešne države mogu postati utočišta za teroriste.“

Uprkos medijskoj galami i probuđenim nadama, samit G-8 je završen neuspehom. I to iz opravdanog razloga: kako se može hteti da siromaštvo postane stvar prošlosti, a da se pri tom ne pokopaju politika i institucije koje siromaštvo šire na planeti?

(1) Videti: Tom Amadou Seck „Leurres du Nouveau partenariat pour l’Afriljue“, Le monde diplomatiljue, novembar 2004.

(2) Videti: L’Intervention du FMI et de la Banljue mondiale en Afriljue. De l’echec des programmes d’ajustement au fiasco de l’initiative PPTE, International South Group Netnjork; Quezon (Philippines), jun 2005.

(3) Videti: Komisija za Afriku „Notre interet commun“, februar 2005, www. Commissionforafrica.org.

(4) Videti: „The economics of Failure: the Real Costs of „Free“ Trade for Poor Coutries. A Christian Aid Briefing Paper, Londres, jun 2005. njnjnj. christianaid.org.uk

(5) Videti: Real Aid: An Agenda for Making Aid Work, maj 2005: www. actionaid.org.uk/njps/content/documents/real_aid. pd

(6) Videti: David Sogge, „Une necessaire reforme de l’aide internationale“, Le monde diplomatiljue, septembar 2004.

(7) njnjnj.hcci. Gouv. fr/lecture/fiches/ fi07.html#32

(8) Videti: Details machiaveliljues: les implications de la proposition du G7 sur la dette, Briefing d’Eurodad aux ONG, Bruxelles, 14 jun 2005. njnjnj. eurodad. org/uploadstore/cms/docs/G7_ accord_Fr.p

(9) Centre national de cooperation au developpement, „Ce lju’il faut comprendre de la decision du G8, Bruxelles, 30. jul 2005.

(10) Videti: Raoul Marc Jennar, „Ces accords ljue Bruxelles impose a l’Afriljue“, Le monde diplomatiljue, februar 2005.

Demba Musa Dembele