Kokakolizacija Srbije

BIP, kao i ostale pivare u Srbiji, daleko je manji zagađivač u odnosu, recimo, na Koka-Kolu ili Knjaz Miloš. Pivarska industrija uglavnom koristi povratnu staklenu ambalažu (mi smo pre ostalih uveli neku vrstu depozitnog sistema u Srbiji), nešto malo PET-a i zanemarive količine limenki. Drugim rečima, najveći deo naše ambalaže vraća se fabrici na ponovno korišćenje a manji deo, nažalost, završava tamo gde niko ne želi. Potpuno je drugačija situacija kod industrije bezalkoholnih pića i mineralnih voda koje uglavnom koriste kao ambalažu PET. Zato i ne čudi da je svojevremeno Knjaz Miloš (pre prodaje) pokrenuo inicijativu kroz Udruženje mineralaca da se državi predloži model depozitnog sistema koji bi na najbolji način rešio problem PET boca.

Objavljeni tekstovi u NIN-u ipak nisu otkrili čitaocima suštinu otpora stranih kompanija uvođenju depozitnog sistema. O predlogu za uvođenje depozitnog sistema čuo sam tek na sastanku predstavnika industrije pozvanih od strane Koka-Kole, Ball Packaging, Knjaz Miloša i Tetrapaka. Tada je depozitni sistem napadnut kao poguban za industriju ali bez pravih i zadovoljavajućih argumenata.

U januaru su navedene strane firme predložile predstavnicima industrije da se osnuje kompanija pod nazivom SEKOPAK kao kontrapredlog uvođenju depozitnog sistema. Od nas je traženo da za pristupanje SEKOPAK-u uplatimo po 10 000 evra. Rad te kompanije bi se finansirao prodajom sakupljenih ambalažnih materijala. Kada je Nemačka u maju uvela depozitni sistem, sve oko SEKOPAK-a mi je postalo sumnjivo. Ubrzo sam na Internetu pronašao ne samo da je dosta zemalja poslednjih godina uvelo depozitne sisteme već i da su troškovi kompanija sličnih SEKOPAK-u ogromni (za pojedinačne zemlje pogledati http://njnjnj.packaging-njaste.com/green-dot-map.htm). Recimo u Mađarskoj, industrija plaća na ime troškova kontejnerskog sakupljanja mađarskoj verziji SEKOPAK-a čak 6.5 evrocenta po kilogramu upotrebljene plastike! Knjaz Miloš koristi 4 000 tona PET-a godišnje, na ime istog troška za sakupljanje morao bi da uplati SEKOPAK-u preko 260 000 evra!

U svom pismu Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine, koje je i BIP dobio, osnivači SEKOPAK-a (i posle sedam meseci propagande broj se nije povećao na više od šest) Ball Packaging, Coca-Cola, Fresh &co, A&P d.o.o., Knjaz Miloš, IMLEK i Tetrapak kao jedan od razloga zbog kojeg su protiv depozitnog sistema navode da postojanje depozita “predstavlja problem u prekograničnom prometu kojem teži većina kompanija”!? Kakve veze ima carina, tj. carinjenje robe sa depozitnim sistemom? Kako to da ovih šest kompanija nema te probleme u Nemačkoj ili Švedskoj ili nekoj drugoj zemlji gde postoji depozitni sistem? Ili se taj “problem u prekograničnom prometu” odnosi na ograničavanje neke specifične poslovne politike vezane isključivo za Srbiju?

To nije kraj brigama ove grupacije oko SEKOPAK-a, koja kao svoj cilj navodi uspostavljanje “platforme koja će predstavljati jedan jedinstven, snažan glas industrije u Srbiji”. Domaći deo industrije Srbije ostao je ravnodušan na taj “trojanski” poziv i zato ne čudi da je posle osam meseci samo šest firmi potpisalo sporazum o osnivanju Sekopak-a – Ball Packaging, A & P d.o.o., Tetra Pak, Imlek, Coca-Cola i Fresh & co.

Depozitni sistem predstavlja jednu od mera koje treba da omoguće ravnopravnije uslove privređivanja lokalne industrije naspram stranih ekspozitura pa makar to dovelo do, čega se osnivači SEKOPAK-a plaše, “problema u prekograničnom prometu kome teži većina kompanija”. Zato onaj deo lokalne industrije koji je upoznat sa ovom problemtikom i želi depozitni sistem.

Kako posluju te strane kompanije možda najbolje odslikava primer koji, nažalost, prolazi neprimećen kako od potrošača tako i od strane države. U ovim letnjim danima u brojnim prodavnicama nalaze se frižideri sa hladnim bezalkoholnim napicima samo jednog proizvođača – Koka-Kole. Naime, Koka-Kola zabranjuje da se u njenim frižiderima prodaju proizvodi drugih proizvođača. Drugim rečima, ukoliko u prodavnici postoji samo jedan frižider sa ohlađenim gaziranim pićima, da li će iko kupiti neki drugi sok kad je temperatura napolju preko 30 stepeni? Naravno da neće. Ako u frižider stane oko 100 boca gaziranih pića, za toliko će se manje prodati onih pića koja nisu u frižideru, tj. pića brojnih malih i srednjih proizvođača koji ili nemaju sredstva da poklanjaju frižidere trgovinama ili je jedino dostupno mesto već zauzeto od strane Koka-Kole. To predstavlja neku vrstu monopola koji polako ali sigurno davi lokalnu industriju. Da li je potrebno da se kaže da je takvo ponašanje Koka-Kole zabranjeno u Evropskoj uniji? Odlukom EU Koka-Kola je morala da otvori svoje frižidere i za proizvode drugih proizvođača. Ko će Koka-Koli da objasni da i u Srbiji treba da vodi istu politiku kao i u EU?

Ali to nije kraj priči šta sve Koka-Kola čini da bi zauzela što veći segment tržišta. Zašto je Koka-Kola tako skupa u Srbiji (skoro ista cena kao i u bogatijim zemljama Evrope)? Strategija sa frižiderima je samo prvi korak da se na lukav način obezbedi prodajni prostor, tj. da se istisne konkurencija. Međutim, to nije dovoljno i Koka-Kola je smislila genijalan način da još više smanji prisustvo konkurencije u trgovinama. Drugi korak je davanje bonusa trgovcima na količinu prodatih proizvoda – što se više proda veći je bonus za trgovce. Kako to izgleda u praksi – trgovina, na primer, kupi od Koka-Kole 100 boca po ceni od 70 dinara a prodaje ih po ceni od 89 dinara. Koka-Kola ponudi trgovcu bonus ili nagradu ako proda više od 70 boca, što u praksi znači da se trgovcima vraća deo novca od 70 dinara (pod maskom zajedničkog marketinga) koliko ih je koštala jedna boca. Kao posledica davanja bonusa dolazi do toga da u nekim trgovinama uopšte nema drugih proizvoda sem onih od Koka-Kole. Trgovci se na taj način motivišu da ne kupuju proizvode drugih proizvođača, što će za posledicu imati daljnje urušavanje lokalne industrije.

Da li je potrebno reći da je i ta praksa Koka-Kole zabranjena u Evropskoj uniji?

Za taj trošak poklanjanja frižidera i zajedničkog marketinga ili ubijanja lokalne industrije, Koka-Koli se umanjuje porez koji plaća našoj državi! Zato je uvođenje depozitnog sistema od izuzetne važnosti za lokalnu industriju jer predstavlja početak i najavu novih uslova privređivanja, ovog puta pod budnim državnim nadzorom.

Dok država nešto ne učini da zaštiti lokalnu industriju, dok se ne oglasi Nacionalna organizacija potrošača Srbije kao i druge organizacije za zaštitu potrošača, naši građani treba da znaju da u ovakvim uslovima, bez zdrave konkurencije, kupovinom Koka-Kolinih proizvoda u stvari uništavaju vlastitu industriju!

Dragan Jovanović,

generalni direktor Beogradske industrije piva,

Beograd