Foto-robot iz Legije stranaca

NIN u svom istraživanju ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića saznaje: 11. marta 2003. godine, dan pre atentata, oko 11 sati pre podne na granični prelaz Batrovci tamnozelenim yipom iz pravca Beograda stiže muškarac “star oko 33 godine, u crnoj spit-fajer jakni”. Predstavlja se kao “Jovanović iz JSO” i traži da u zemlju bude pušten – mimo procedure i bez beleške o tome, o čemu, kako saznajemo, takođe postoji dokumentacija – njegov stari prijatelj, bivši pripadnik Legije stranaca koji, kako je naveo, ima francuski i hrvatski pasoš. “Jovanović iz JSO” izbegava da kaže kako se prijatelj zove. S druge strane granice stiže metalik-sivi yip zagrebačkih tablica i prelazi granicu. Ali, tek pošto su pribeleženi “prijateljevi” podaci, po proceduri.

Sledećeg dana, atentat. U večernjim satima na Batrovce stiže foto-robot sastavljen u beogradskom SUP-u, na osnovu iskaza svedoka iz Gepratove ulice. Službenik jedne od graničnih službi – čiji ćemo identitet iz razumljivih razloga zaštititi – prepoznaje ga. To je onaj od prethodnog dana, prijatelj “Jovanovića iz JSO”, iz metalik-sivog yipa sa zagrebačkom registracijom! Informaciju, naravno, prosleđuje u UBPOK i SUP Beograd, koji vode istragu o ubistvu premijera.

Prvi korak je da se utvrdi identitet foto-robota, drugi da se otkrije ko je njegova veza, taj “Jovanović iz JSO”. Što se prvog tiče, na osnovu vremena prelaska i ostalih podataka, izbor se sužava na tri imena. Prvi, Ivica Mateković, nedavno uhapšeni hrvatski kriminalac, otpada, jer se zna kako on izgleda, a ne izgleda kao foto-robot. Preostaju dva, čiji je identitet trebalo utvrditi daljom obradom, prostim zahtevom hrvatskoj policiji da pošalje fotografije ova dva čoveka: Rajmond Rojnik i Nedeljko Duduković. Jedan od njih dvojice je učesnik u atentatu na premijera, dragoceni trag za dalju istragu.

Drugi korak, razotkrivanje “Jovanovića iz JSO”, načinjen je 15. marta. Kad je saznao da su mu na tragu, sam je došao i priznao da je on dočekao foto-robota 11. marta. Samo, ne preziva se Jovanović, kao što je tada rekao, već Jović. Boško Jović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije.

Do 15. marta, dakle, na osnovu podudarnih iskaza svedoka iz Gepratove i sa graničnog prelaza Batrovci, policija ima opis jednog učesnika u atentatu, imaju dva imena od kojih je jedno ime foto-robot koristio da uđe u Srbiju (makar i ako mu to ime nije pravo), imaju i njegovu “srbijansku vezu”, Boška Jovića. Malo li je?

A kako je sastavljen foto-robot? Sreda, 12. mart 2003. godine, oko 12.30. Ulica Admirala Gepata broj 14, zgrada Zavoda za fotogrametriju. Potonji svedok pred Specijalnim sudom Branko Bugarski, inženjer geodezije, sedi u svojoj kancelariji broj 18 u prizemlju zgrade. Čuje dva praska, izlazi u hodnik da vidi šta se dešava. Niz stepenice, licem u lice, pa pored njega protrčavaju tri mladića, dva crnomanjasta i jedan plave kose. Svi uredno obrijani i podšišani, u teget-plavim kombinezonima sa žutim aplikacijama. Prva dvojica nose motalicu za kabl i pištolj, ovaj plavi muškarac pušku.

Optužnica za ubistvo premijera će kasnije, na osnovu svedočenja zaštićenog Miladina Suvajyića – Đure Mutavog, reći da su ova trojica Zvezdan Jovanović, Ninoslav Konstantinović i Aleksandar Simović.

Neposredni očevidac Branko Bugarski, međutim, posvedočiće suprotno; da nije video nijednog od ove trojice, već neke druge ljude. Važan uzgredni momenat: i svi ostali svedoci, neposredni očevici koje je tužilaštvo dovelo u sudnicu 1 Specijalnog suda, svedočili su baš kao i Bugarski i nisu prepoznali nijednog od spomenute trojice.

U popodnevnim satima 12. marta, u prostorijama Gradskog SUP-a, Branko Bugarski opisuje atentatora kojeg je najbolje upamtio, onog s plavom kosom. Po njegovom se opisu sastavlja foto-robot tog učesnika u atentatu – to je čovek o kome je reč u ovom tekstu. Foto-robot je, normalno, odmah prosleđen svim odeljenjima unutrašnjih poslova i centrima BIA po Srbiji. Ono što nije normalno jeste to što, isto tako ekspresno, foto-robot nije objavljen i u sredstvima javnog informisanja, ali o tom aspektu priče ćemo nešto kasnije.

Od velike je važnosti i to što Branko Bugarski nije i jedini koji je u Gepratovoj ulici video foto-robota. Postoje još dva svedoka; obojica su prošla kroz Specijalni sud, ali tamo nisu dobili priliku da kažu tačno šta su videli, jer im to pitanje nije ni postavljeno.

O Ivanu Popoviću, momku koji je kobnog dana u Gepratovoj naplaćivao parking, već smo pisali. On je, uoči atentata, dobio 100 dinara od čoveka koji je izašao iz crnog automobila, karavana sa zatamnjenim staklima; čovek je u radnom kombinezonu teget boje sa žutim aplikacijama. Popović na suđenju, krajem prošle godine, dalje govori: u gradskom SUP-u pokazivano mu je puno fotografija i crteža već 12. marta uveče. Prepoznao je, kaže, jednog. Skandalozan momenat: Popovića niko, ni troje sudija, ni tužioci, ni advokati oštećenih ni branioci okrivljenih (jedino je njihov motiv jasan, da Popović ne “zakuca” nekog od njihovih klijenata), ne pita koga je on to prepoznao u Gradskom SUP-u. Novinar NIN-a sačekao je tada Ivana Popovića po izlasku iz suda. Postavili smo jedino logično pitanje: koga ste prepoznali? Odgovor: “Prepoznao sam onaj foto-robot što je bio objavljen. To je onaj čovek koji mi je dao sto dinara.” I: Ivana Popovića u policiji su pitali da li je, možda, reč o stranom državljaninu. Popović je odgovorio da ne zna, ali sam je odgovor, kako ćemo videti, manje bitan od postavljenog pitanja.

Ni Gorana Neškovića, koji se 12. marta slučajno zatekao u Gepratovoj ulici, kada je prošle godine svedočio pred Specijalnim sudom, nisu pitali ono što NIN jeste prošle nedelje: da li ste među onom trojicom, koje ste videli kako istrčavaju iz broja 14, prepoznali foto-robota? “Ne mogu da budem sto posto siguran, ali od svega što su mi pokazali, foto-robot mi je najviše ličio.”

Ukupno su, dakle, barem tri čoveka prepoznala istu osobu, foto-robota, u Gepratovoj ulici tog 12. marta 2003. godine.

A ni to nije sve što istražni organi imaju, praktično, odmah posle atentata: u noći 12. na 13. mart, u Paunovoj ulici na Banjici, policija pronalazi i automobil kojim foto-robot (Rojnik, Duduković) beži iz Gepratove. “Volvo 240”, karavan zatamnjenih stakala. O ovome je posvedočio Ivan Popović, “parkiryija” iz Gepratove, koji je te noći išao s policijom da prepozna auto. Prepoznao ga je. Ispričao je, pred sudom, i ovo: dok je sa policijskim inspektorima bio na licu mesta (Paunova ulica) “volvou” je prišao “stariji, puniji čovek” sa ključevima ovog automobila. Kad je krenuo da otvori vrata, uhapšen je. Policajci su Popoviću kasnije rekli da je reč o njihovom bivšem kolegi, i da su kod čoveka pronađene dve bombe.

O “volvou” smo već pisali, ali da ponovimo ukratko: registracija ovog automobila (BG 529-630) ne postoji u redovnoj evidenciji, u kojoj su vozila “običnih građana”. To znači da je “zaštićena”, odnosno, da se vodi u jednoj od tri evidencije koje se u ovoj zemlji vode ručno. Takve imaju MUP Srbije, Bezbednosno-informativna agencija i Vojska Srbije i Crne Gore. Ponovimo, reč je o automobilu koji atentatori koriste da bi pobegli sa lica mesta, iz Ulice admirala Geprata.

E, sad, da vidimo šta se od svega ovoga našlo u zvaničnoj istrazi i u optužnici za ubistvo premijera Zorana Đinđića. U optužnici koja bi, po pravilu, trebalo u potpunosti da rasvetli ovaj zločin. Pa, u njoj nema ničega. Detaljnije: uopšte nema foto-robota; nema njegove identifikacije; nema “volvoa” (on je ustupljen carini iako postupak još nije okončan, pa je preprodat na licitaciji 30. oktobra 2003); nema onog “starijeg, punijeg čoveka” uhapšenog sa ključevima od “volvoa” i dve bombe za pojasom; najzad, nema ni “B” od Boška Jovića, pripadnika JSO-a koji je na granici dočekao foto-robota, učesnika u atentatu na pokojnog premijera. A da sve bude još strašnije: tog i takvog Boška Jovića su oni prijatelji Zorana Đinđića koji su u “Sablji” rukovodili istragom i državom, po rasformiranju JSO-a, ostavili u redovnom sastavu srpske policije. Prebacili su ga u SAJ.

Ko je odlučio da trag kakav je foto-robot učesnika u atentatu bude zataškan? To ne znamo, ali interesantno je podsetiti čitaoce na ono što se dešavalo u danima koji su usledili posle atentata. Foto-robot je sačinjen ali se ne objavljuje u javnosti, iako je to uobičajena praksa, kako bi se građanstvo upozorilo a traženoj osobi suzio manevarski prostor. Tako je, normalno, i učinjeno sa fotografijama kriminalaca iz Zemunskog klana.

Foto-robot do svih nas dospeva neplanirano. NIN je o tome već pisao: Foto-robot je objavio “Glas javnosti” 15. marta. Dobijaju ga nezvaničnim putem, od “izvora iz vrha MUP-a”, koji insistira na anonimnosti. Slavoljub Kačarević, tadašnji glavni urednik “Glasa”, NIN-u je u decembru prošle godine ispričao: “Foto-robot smo dobili od pouzdanog izvora u policiji. Objavili smo, naravno. Zar postoji razlog da ne objavimo? Ne mogu sada tačno da se setim, ali mislim da je to bio Vladimir-Beba Popović koji me je napao tog dana na brifingu u Vladi Srbije. Rekao je da je to sve bez veze, da unosi pometnju i ugrožava istragu. Dan-dva kasnije pojavila se fotografija, za koju se ispostavilo da je onaj muzičar koji s atentatom nema nikakve veze. Ništa mi nije bilo jasno.”

Da, pojavila se nekoliko dana kasnije fotografija vojnog muzičara Dejana Kuzmanovića, čoveka koji sa zločinom nema baš nikakve veze. Wegova je fotografija bacila pravi, originalni foto-robot sačinjen 12. marta, u senku i zaborav, i priču skrenula na sasvim drugu stranu. A da je “Glasov” foto-robot originalan, proverili smo i u MUP-u, ali i kod njegovog “autora”, svedoka iz Gepratove Branka Bugarskog. Dobar je.

Sva ova priča, na kraju, izaziva niz izrazito neugodnih pitanja i dilema. Evo nekih: s kojim je ciljem istraga ubistva premijera vođena tako da budu sakriveni, najblaže rečeno, više nego bitni tragovi? Zašto su tužioci, pisci optužnice, takođe zanemarili ove tragove? Možda su bili obmanuti? Kakva je uloga u atentatu stranih obaveštajnih službi, hrvatskog podzemlja i francuske Legije stranaca? Najzad, kome je u interesu bilo da se ne sazna puna istina o ubistvu? U knjigama Agate Kristi i Artura Konana Dojla motiv da sakrije ubistvo imaju samo dvojica – ubica, i onaj koji mu u ubistvu pomaže. Da li je u stvarnosti mnogo drugačije?

Opasne putovnice Kakva je veza između hrvatskih putnih isprava nestalih u Mostaru, umnoženih veza balkanskog “legionarskog bratstva” i atentata na premijera Đinđića Da li je ubistvo premijera Zorana Đinđića moglo biti sprečeno, kako je to u NJujorku izjavio generalni sekretar Interpola Ronald Nobl? “Zna se da je srpskog premijera Zorana Đinđića ubio, 12. marta 2003. godine, čovek koji je imao ukraden hrvatski pasoš u kojem je bilo 26 pečata šest evropskih zemalja i Singapura”, rekao je Nobl u Wujorku. U stvari, generalni sekretar Interpola samo je ponovio ono što je rekao još pre dve godine na 72. generalnoj skupštini Interpola u Španiji, ilustrujući tvrdnju da su se u to vreme kriminalci, koristeći ukradene i falsifikovane pasoše, slobodno kretali po svetu. Tom prilikom je pomenuo da je u aprilu 1999. godine sto nepopunjenih pasoša ukradeno iz hrvatskog konzulata u Mostaru. Jedan od sto ukradenih pasoša našao se i u rukama Milorada Lukovića Legije, koji je to, kako kaže Nobl, umeo da iskoristi. Da li samo on? Već je poznato da je policija posle ubistva premijera Đinđića i Lukovićevog nestanka pronašla dva Legijina pasoša, verovatno sasvim izraubovana, tako da Legiji više nisu ni bili potrebni. U jednom, sa jugoslovenskim grbom, je i naznaka “ekspert” što je trebalo da naglasi diplomatski status. Drugi je hrvatska putovnica na ime Vlado Vukomanović i ukazuje na njegove veze i kontakte i van naše zemlje. Pitanje je samo da li su to bili i jedini pasoši koje je on posedovao. Tim povodom indikativne su i reči bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Dušana Mihajlovića, izrečene pre izvesnog vremena u NIN-u: “Znam ko može da izda originalni pasoš stranom državljaninu”, aludirajući na bezbednosne strukture nekih zemalja. Otud i Mihajlovićevo upozorenje, takođe u NIN-u, da je Luković vezan bar za jednu tajnu službu iz okruženja i plus, bar jednu iz redova velikih sila. Wegov zaključak: Legija je “vešt glumac sa više uloga istovremeno”. Prozvana Hrvatska se ogradila od Legijinog pasoša koji je, navodno, samo jedan od 900 komada koji su nestali iz hrvatskog konzulata u Mostaru. Međutim, Hrvatska ove pasoše, ili bar onaj Legijin, nije proglasila nevažećim, niti je osporila validnost ove putne isprave. Sada je i upozorenje Ronalda Nobla mnogo jasnije: “Mnoga ubistva i krivična dala mogla su biti sprečena ili lakše rasvetljena kada bi se redovno prijavljivala krađa pasoša, koja je u poslednje vreme poprimila neslućene razmere.” Ali, ostaje pitanje da li je Nobl, pominjući ubistvo Zorana Đinđića, mislio baš na Legiju. Ispostaviće se da ima još potencijalnih “kandidata”. NIN upravo prati jedan od tih tragova (vidi tekst o foto - robotu). Legijin trag samo može da posluži za priču o širem “bratstvu” upletenom u podzemne kriminalne radnje, pa i ubistvo premijera Đinđića. Da je Legija, u vreme bekstva posle atentata na premijera, boravio u inostranstvu a ne u svojoj kući, kako je tvrdio, potvrđeno je NIN-u iz više izvora. I neki operativni podaci svedoče o njegovom kretanju van zemlje, kao i da mu je, najverovatnije, poslednje utočište bilo Hrvatska. Nije tajna da se odnosi Srbije i Hrvatske već duže vreme prepliću u sferi “podzemne diplomatije”. To se prvi put pokazalo u “duvanskoj aferi” koju je svojevremeno pokrenuo zagrebački “Nacional”. Tada su na svetlost dana izašle i činjenice da su razni regionalni igrači imali hrvatske putovnice koje je izdao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Hrvatske Ivan Penić, i to na preporuku generala Qube Ćesića Rojsa. Hrvatski general i nekadašnji poslanik HDZ-a u Saboru Qubo Ćesić Rojs (premijer Sanader ga je isključio iz HDZ-a) ne samo što je bio sadrug hrvatskog generala – Ante Gotovine, nego se vezuje i za niz sumnjivih delatnosti na području Hrvatske, sa internacionalnim dometima i vezama. Od šverca cigareta i droge do nacionalnih poslova kao što su asfaltiranje puteva po Hrvatskoj. I poznati hrvatski tajkun Hrvoje Petrač, nedavno uhapšen u Grčkoj, imao je falsifikovan hrvatski pasoš. S druge strane, poznate su i prijateljske veze Ante Gotovine i Milorada Lukovića iz Legije stranaca. Ako su ova dva legionara bili i kasnije u dobrim odnosima, a ima indicija da jesu, vrlo je verovatno da je hrvatska tajna služba znala za to. Bar su imali informacije o Legijinom kretanju, koje nisu saopštili kolegama u Srbiji. Sama priča o balkanskom “legionarskom bratstvu” prevazilazi hrvatske granice. Malo je poznato da je i Lukovićeva supruga Aleksandra svojevremeno putovala na južni Mediteran kako bi se sastala sa predsednikom Udruženja bivših legionara. Nije poznat razlog putovanja. Hrvatski element u celoj priči se ne može izbeći, naročito posle saznanja o “podzemnoj diplomatiji”, zvaničnim operativnim vezama dve strane – u slučaju “Čume”, a posle prelaska granice izvesnog Ivice Ice Matekovića, bliskog hrvatskoj legionarskoj bratiji, i dvojice saputnika, od kojih jedan odgovara policijskom foto-robotu, napravljenom posle ubistva premijera Đinđića i naglo, bez objašnjenja, povučenim. Priča o Ulemekovom “legalnom ilegalnom” pasošu se do sada, uglavnom, odnosila na njegova putovanja pre ubistva srpskog premijera. “Legija je s pasošem ukradenim 1999. godine putovao kroz Švajcarsku, Austriju, Makedoniju, Grčku, Singapur i Hrvatsku. U mnoge od tih zemalja putovao je i više puta”, rekao je svojevremeno generalni sekretar Interpola Ronald Nobl. Prema informacijama dobijenim preko Interpola, prvooptuženi za ubistvo premijera Đinđića Milorad Ulemek Legija, krajem aprila prošle godine, dakle posle atentata, boravio je u “malom mestu” u delu Švajcarske uz granicu sa Italijom, a pre toga – postoje indicije – nalazio se, takođe, u švajcarskom mestu Sen Galen. Prateći ovaj trag NIN je došao do saznanja da je malo mesto uz granicu sa Italijom, u stvari, Campione d’Italia, u kome se nalazi kazino “Campione” koji je italijanska teritorija unutar švajcarske teritorije, i niko ne može da uđe u taj deo dok ne prođe švajcarsku granicu. Mesto bogomdano za mutne i skrivene radnje. U tom mestu kuću ima i Srećko Kestner, poznati lik iz Nacionalove “duvanske afere”. Sva je prilika da se Milorad Luković Legija krio baš u njegovoj kući. Ostaće nejasno zašto je “hrvatska veza” pre dve i po godine, odmah posle hapšenja Zvezdana Jovanovića, gurnuta u stranu. Bolji uvid u tu tajnu bi, izgleda, mogao da uputi na tragove od izuzetnog značaja. Slobodan Ikonić