Bilo je užasno gledati

- Krajem meseca, poveo sam generala Veslija Klarka, šefa operacija u Pentagonu, da vidi Mladića u Banjaluci. Rečeno mi je pre njegovog dolaska da je bio veoma uticajan u Vašingtonu, pošto je poput predsednika Klintona iz Litl Roka, Arkanzas, i da je takođe bio s predsednikom na Oksfordu. Bio je pametan, oštar i izvanredno samopouzdan. Rekao mi je da, pošto je razumeo argumente UN-a protiv “lift and strike” (sintagma koja je podrazumevala ukidanje embarga na oružje Bosni i napada na bosanske Srbe, napomena prevodioca) politike, želeo da isporuči poruku Mladiću koja neće ostaviti sumnju kakva bi mu sudbina bila ako bosanski Srbi ne potpišu plan Kontakt grupe: našao bi se pod udarom američke vojne sile.

Pre nego što smo otišli za Banjaluku, upozorio sam Vesa da je Mladić veoma manipulativan, što je bilo dobro poznato, i da ga ne treba potcenjivati. Rekao sam mu da izbegne da se smeši u Mladićevom prisustvu, pošto fraternizacija s njim nije zdrava. Rekao sam Vesu i da će se u nekom momentu verovatno naći u zasedi novinara. I da je najbolje da ima spremnu izjavu od koje neće odstupiti ma šta da se desi. Nažalost za Vesa, Bosna nije bila rat u Zalivu. Pravila igre bila su suptilnija, a ispostavilo se da on nije umeo da izađe na kraj s brutalnom lukavštinom čoveka kao što je Mladić. On je počeo tako što je Mladiću održao predavanje o američkom statusu velesile, obaveštavajući ga da će SAD uskoro početi da naoružavaju bosansku armiju. Pitao je šta će tada Srbi. Mladić je reagovao ljuto, prepuštajući se žestokom napadu. Vesu je rekao da će ako Amerika uđe u rat u korist Muslimana Bosna prestati da postoji. Srbi su ratnički narod koji nikada nije bio potčinjen, bez obzira na snagu neprijatelja. Pod Titom su se dobro pripremili protiv stranog agresora. Veruju u svoj narod i potrošili bi poslednju kap krvi boreći se za njega. NJegov otac i deda umrli su u ratu, a njegovu jedinu ćerku izgubio je u građanskom ratu u Bosni. Amerikanci su podržavali fašistički, fundamentalistički režim. Amerika je bila dobro vojno opremljena, ali nije imala stomak za rat. Pokazano je u Vijetnamu. Da izbije rat, sat je otkucavao, Srbi bi bili pobednici. Na kraju bi SAD morale da pribegnu nuklearnom oružju. Bilo je naivno što je Ves mislio da bi Srbi predali svoju zemlju, po kojoj je toliko srpske krvi proliveno, samo da bi sačuvali Klintonovu kožu. Uskoro, svi bi bili neprijatelji Srba i Mladić bi ih sve uništio, od generala Rouza do poslednjeg čoveka. Dok je Mladić bacao ove izjave preko stola, lice mu je postalo išarano i iskrivljeno od besa. Namrštio se, dok mu je gnev sevao iz očiju, a pljuvačka s usana. Ponovo je udarao pesnicom o sto i preteći vazduh probadao prstima. Iza njega, krupni telohranitelji s mašinkama pojačavali su inače zastrašenu atmosferu. Ves je delovao zaprepašćeno što je njegovo vešto sročeno uvodno slovo izazvalo tako besnu reakciju i za vreme napada nekoliko puta je spuštao glavu u šake i gledao u sto. Kada bi to uradio, Mladić bi se, ne zaustavljajući svoju tiradu, veselo nasmešio u mom pravcu, a jednom je polagano kažiprstom i palcem omotao mali prst druge ruke, iskazujući gest najdubljeg prezira. To je bilo užasno gledati. Nastojeći da ga smiri, s manje samouverenosti nego pre, Ves je rekao da on svakako poštuje Srbe kao vojnike. On je pažljivo proučio dostignuća Vojske RS, i slaže se da Mladić nije preterivao kada je opisivao moguće posledice ratnog sukoba sa Srbima. On, Klark, došao je da spreči rat, i da podseti Mladića koliko je važno da se nađe put do mira. Vremena je malo, a lideri bosanskih Srba treba da daju svoje predloge. Međunarodnoj zajednici je potreban neki gest Srba. Odgovarajući Vesovom novom prilazu, Mladić je promenio ponašanje, spuštajući glas. Počeo je razumni razgovor o reakcijama Srba na predloge Kontakt grupe. A kako se sastanak bližio kraju, Mladić je promenio temu i počeo razgovor o američkoj vojnoj uniformi. Rekao je da mu je evidentno da Amerikanci već ignorišu embargo na oružje, pošto je zarobio neke bosanske vojnike koji su nosili uniforme napravljene u SAD. Izrazio je simpatije prema američkoj vojnoj borbenoj odeći i naročito pokazao divljenje prema Vesovoj kapi s tri srebrne zvezdice. Dok je to govorio, skinuo je svoju kapu i pružio je Vesu, koji je očigledno bio oduševljen što mu se pruža neka vrsta maslinove grančice. Uzeo je Mladićevu kapu i stavio je na glavu. Mladić je onda stavio Amerikančevu šapku na svoju glavu. Potom je Mladić najavio ručak i krenuo s Vesom prema vratima. Kada su izašli iz sobe, pojavile su se TV kamere. Zamka je postavljena. Ves kao da nije primećivao da ga snimaju i nastavio je da se smeje i šali s Mladićem dok smo išli na ručak. Na kraju ručka, Mladić, koji je tada već bio sjajno raspoložen, kaže: “Znate šta, ja se vas ne plašim. Razoružaću se pred vama. Evo vam moj pištolj.” Izvadio je pištolj iz futrole i dao ga Vesu. Na njemu je bilo ugravirano: “Od generala Mladića.” Mi smo bili zgranuti. Dok smo napuštali Banjaluku, jedan od Klarkovih ađutanata upitao je pukovnika Gordona Rada, koji je prisustvovao sastanku, “Je li general pogrešio?” “Aha”, odgovorio je Gordon koji ne priča puno. “Pogrešio je.”