Odlazak profesora Miodraga Popovića

Prošle su dve nedelje od kad nas je napustio profesor Miodrag Popović (1920-2005) i isto toliko skandaloznog ćutanja medija (posebno tzv. nacionalnih, od Politike, preko Tanjuga, do RTS-a) o tom nenadoknadivom gubitku za našu književnost i kulturu. Da stvar bude gora, i reči onih koji su se pretprošle subote od njega opraštali pri kremaciji na Novom groblju izgovorene su nečujno, ne dopirući ni do nas koji smo ga ispraćali a kamoli do javnosti.

Kao da je tako nešto naslućivao, pri jednom odlasku iz njegovog stana, još u vreme kad su na Beograd padale NATO-bombe, rekao mi je, doslovce: “Kad umrem, napišite u NIN-u nekoliko lepih rečenica.”

Srećom, već sledeće, 2000. godine, na hiljade lepih i zasluženih rečenica mogao je da pročita u knjizi velike odanosti, pod naslovom Profesor Miodrag Popović, a iz pera Goluba Dobrašinovića i velikog broja svojih poznatih studenata i prijatelja (izdavači: Zavod za uybenike i Filološki fakultet u Beogradu). Iste godine, posle višedecenijskog ubeđivanja, privoleo sam ga da da i svoj prvi, i poslednji, intervju u životu i propratio ga s nekoliko svojih opaski koje su mu se svidele i koje, ponovljene, čini mi se, mogu najbolje da zamene one “lepe rečenice” što ih je priželjkivao kad je mislio da mu se smrt prikrada.

Dakle, u uvodu tog intervjua bilo je napisano:

“Miodrag Popović davno je stekao reputaciju najznačajnijeg srpskog posleratnog književnog istoričara. Obezbedili su mu je, pre svega, monografija o Vuku Stefanoviću Karayiću i Istorija srpske književnosti, Romantizam I-III. U fundusu srpske književne misli ostaće i njegova studija Vidovdan i časni krst, dosad nesumnjivo najargumentovanija kritika kosovskog mita i kultnog načina mišljenja. Iako pisac više kapitalnih knjiga i jedan od najboljih profesora Filološkog fakulteta, Popović je čitavog života ostao van javne scene i njenih reflektora. Prvo su ga od nje udaljili razočaranje u KPJ i robijanje na Golom otoku a kasnije opaka bolest, potpuna predanost naučnom radu, podzemni bojkot nacionalističke čaršije i prerano prekidanje akademske karijere zbog nezadovoljstva stanjem na matičnom fakultetu. Već gotovo zaboravljen, odnedavno kao da doživljava “drugu mladost”: u čuvenoj Biblioteci XX vek Ivan Čolović mu preštampava Vidovdan i časni krst i autor prvi put učestvuje u njegovoj javnoj promociji, u Prosveti objavljuje knjigu izuzetno zanimljivih memoarskih eseja pod naslovom Poznice a u Letopisu Matice srpske i Politici kritičke portrete profesora Filološkog i starog Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prvi put u životu pristao je i da govori za novine, odabravši NIN čiji je davnašnji čitalac i saradnik.”

U ovom otvorenom i ispovedno intoniranom razgovoru molio sam ga i da objasni šta su bili uzroci dva duža prekida u njegovom radu: od 1939. do 1946. i od 1948. do 1953. Rekao je: “Prvi put hapšenje i bolest presekli su me u pupoljku. Posle, došle su ratne strahote. Prikrivajući se povremeno od policije i boreći se za goli opstanak, nisam mogao ni da pomislim na nauku a kamoli da pišem. Drugi put, posle objavljivanja Rezolucije IB-a, osećao sam se psihički i zdravstveno teže nego pre rata i za vreme okupacije, te se sve do 1952. nisam bavio naukom. Skupa oko petnaest mračnih godina koje su pojeli skakavci, odnosno više od dvadeset računajući i krizu koja je usledila posle odlaska sa Katedre.”

Ove ratne i poratne nezgode nisu ga, međutim, omele da izraste u nenadmašnog tumača srpske književnosti i da ostavi neizbrisiv stvaralački trag u srpskoj nauci i kulturi. U analima Beogradskog univerziteta ostaće i kao jedan od njegovih najboljih profesora, za života omiljen kod studenata a podozrevan od kolega kojima su uvek smetali natprosečni.