Neplaćeni računi

Ante Gotovina, alias Kristijan Horvat, nije uspeo da podmiri račun za vino marke “Marljues de Caceres” iz 2002. godine u restoranu hotela “Bitakora” na Tenerifi, pa je „senor mućaćo galante” upravi hotela egzotičnog arhipelaga ostao dužan 40 evra. Ipak, generalski begunac-odmetnik koga Haški tribunal po liniji komandne, ali i individualne odgovornosti, tereti za izgon najmanje 150 000 i smrt najmanje 150 srpskih civila iz Kninske krajine 1995. godine, pred glavnu tužiteljicu Karlu del Ponte stiže kao najveći mučenik koga je Hrvatska ikad imala.

Za ručkom u mondenskom španskom letovalištu za svega 26 sekunda ovih dana uhapsila su ga devetorica lokalnih agenata i to baš u trenutku kad se za njegovim stolom očekivala atraktivna i, dakako, anonimna ženska osoba, koja je trebalo da upotpuni njegove pregovore za emigrantom Jozom Grgićem Jablanom iz čije su se akten-tašne isporučivali novi svežnjevi novčanica za bekstvo problematičnog legionara koji je noviju hrvatsku istoriju opteretio više od svih njenih ratobornih političara i suseda zajedno.

Hapšenje bivšeg komandanta sektora “Jug”, omiljenog generala pokojnog predsednika Franje Tuđmana i pokojnog ministra odbrane Hrvatske Gojka Šuška, Ante Gotovine, ostavilo je hrvatski politički prostor i nacionalnu savest na brisanom prostoru protivrečne nedavne prošlosti i obećavajuće nacionalne budućnosti. Kao što je moglo i da se očekuje, zvanični Zagreb uporno je, iz usta predsednika Mesića i premijera Sanadera, ponavljao da je Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu jedino mesto na kome Ante Gotovina može da dokaže da nije kriv za “zločinački pothvat” koji je imao neka obeležja genocida iza koga je stajala tadašnja zvanična hrvatska politika i tada aktuelni državni vrh Hrvatske.

UĆUTALO I OMILJENO GRLO: Veoma sažeto, general Hrvatske vojske Ante Gotovina uhapšen je posle skoro pet godina potrage za njim, koja je imala sve elemente političke i nacionalne farse, a svi funkcioneri oficijelne vlasti u Zagrebu i Hrvatskoj ostali su na svojim mestima. Osim upravnika zagrebačke policije Ivice Franića, koji nije uspeo da se snađe u kratkotrajnom haosu u kome je stotinu ljutitih građana, uz povike „Ubij Srbina!”, porazbijalo nekoliko prozora na zgradi vlade na Markovom trgu u Zagrebu. Gradonačelnici i policijski šefovi ostalih gradova Hrvatske reagovali su na ovu vest poput pasa u poznatom psihološkom eksperimentu slavnog ruskog psihologa i fiziologa Ivana Pavlova. Sama pomisao da bi na splitskoj rivi moglo da se okupi stotinu hiljada ljudi koji bi uz gromoglasne ustaške budnice Marka Perkovića Tompsona, podržali generalnu probu udara na vlast predsednika Mesića i premijera Sanadera, izazvala je jezu u glavi svakog prosečnog činovnika hrvatske nacionalne administracije. Svoju kalkulaciju napravilo je i omiljeno grlo hrvatske desnice Perković Tompson odbivši da na protestnom skupu Splićana zapeva u korist Ante Gotovine. Razlog prozaičan, koliko i patetičan – ovo nije vreme za pesmu nego za žalost, pragmatično je zaključio lider hrvatske estradne i političke desnice.

Kad je estrada odlučila da je lična karijera važnija od sudbine u Hag već ionako izručenog Ante Gotovine, na javni komentar odlučila se i Katolička crkva u Hrvatskoj. Splitski nadbiskup, inače veliki poklonik ličnosti i životnog puta Ante Gotovine, Marin Barišić, izjavio je da ima puno poverenje u vladu Ive Sanadera i rekao da žali zbog svega što je snašlo jednog od poznatijih haških zatvorenika, ali nacija „u ovom žalosnom trenutku” ipak mora da sačuva hladnokrvnost i zdrav razum. Činjenica da je Katolička crkva u Hrvatskoj odlučila da progovori kroz ideološki desna, a ne zvanična usta zagrebačkog Kaptola, nije nimalo slučajna. Klerikalni vrh hrvatske metropole procenio je da će sa svoje hrišćanske savesti tako najbolje sprati neprijatan vonj koji je haška tužiteljka Karla del Ponte svojevremeno ostavila izjavom da hrvatski „franjevci”, uz znanje Vatikana, dobrovoljno pružaju gostoprimstvo Anti Gotovini.

GENERALI ŽEQNI VLASTI: Kad su premijer Sanader i predsednik Mesić obezbedili podršku većinske Katoličke crkve u Hrvatskoj, pokušaj kombinovanog državno-vojnog puča sa splitske rive i ostalih provincijskih gradova u Hrvatskoj unapred je bio osuđen na propast. U Splitu je pred nekih pola miliona ljudi izašlo dvanaestoro generala koje je predsednik Mesić zbog pripreme vojnog udara još 2000. godine poslao u prevremenu penziju. Bio je tu i sin pokojnog predsednika Miroslav Tuđman, a godišnjica smrti njegovog oca u Hrvatskoj je preko noći ostala u senci senzacionalizma dnevnih vesti zbog kojih su “padali serveri” na Internetu. Penzionisani generali željni vojne uprave u Hrvatskoj ostali su preglasani folklornim navijanjem zagrebačkih fudbalskih fanova “Bad Blue Boys-a” i riječkih “torcidaša”, uzvicima “Za dom spremni” iz usta, kako je javno objašnjeno, spontano okupljenih adolescenata u Zagrebu i Zadru i kolebljivim stavom organizatora svih ovih protestnih mitinga, različitih udruženja ratnih veterana poslednjeg hrvatsko-srpskog rata koji su tvrdili da im rušenje vlade premijera Sanadera i pozicije predsednika Mesića ne pada na pamet. Samo žele da pokažu Anti Gotovini da ga nisu zaboravili...

Generala kome je Tuđmanova vlast još 1998. godine zabranila razgovor s delegacijom Haškog suda u Zagrebu još manje mogu da zaborave aktuelni hrvatski političari, a pogotovo njegovi drugovi sa prvih linija fronta i prvih linija oficirskih balova u Ministarstvu obrane na Trgu Petra Krešimira Četvrtog u Zagrebu. Wihova sećanja, međutim, nisu nimalo bezazlena. Mada Ante Gotovina kaže da se ne oseća krivim ni po jednoj tački optužnice glavne tužiteljke Haškog tribunala, njegovo izvođenje pred sud prava je noćna mora hrvatske dnevne politike. Upravo zato nacionalni tabloidi više ne pišu o njegovim junačkim poduhvatima kojima je oslobodio precizno pobrojanih deset hiljada kvadratnih kilometara Hrvatske, nego o njegovoj čistoj beloj košulji i zavodljivom mirisu kojim je nameravao da dočeka neimenovanu damu na Tenerifi, a ne španske agente koji su mu stavili lisice na ruke i isporučili ga u sudnicu Karle del Ponte.

OBILAZIO GLOBUS: Praktično svaki stanovnik Hrvatske danas zna da je kod Gotovine pronađen i laptop, nekoliko lažnih pasoša, 12 000 evra u gotovini, da je u svojim egzotičnim eskapadama nekoliko puta obišao globus putujući od Mauricijusa do Kine i odsedajući isključivo u hotelima sa minimalno četiri zvezdice. Lokalne sobarice pamte ga po galantnim napojnicama od barem deset evra i povremenom štipkanju. Wegova supruga, bivša sekretarica pokojnog Gojka Šuška hitro unapređena u čin pukovnice, Dunja Zloić, zgrabila je maloletnog sina Antu i uz zloguku poruku novinarima “Nećete dugo živjeti!” napustila luksuznu vilu na zagrebačkom Srebrnjaku.

A šta je učinila “mala prijateljica” Ante Gotovine, nekad glavna ratna analitičarka Hrvatske televizije, sa svojom i generalovom ćerkom Anom, nije poznato, ali je vapaj zabrinutog oca brojne dece širom sveta umnogome izgubio na verodostojnosti. I to ne slučajno. Jer, ako Ante Gotovina danas-sutra Karli del Ponte ispriča ko je sve, osim njega, planirao osvajanje Kninske Krajine i s beogradskim vlastima dogovarao odlazak Srba iz Hrvatske, prozvani će uvek moći da tvrde da se svedočenju jednog polupismenog plejboja i plaćenika ne može verovati...

Hrvatska oficijelna vlast tako se na vreme pokušava zaštititi od pritiska javnosti što je dopustila da Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu piše njenu političku istoriju. Jer, ono što je zgromilo domaću javnost pre nego što su je višestruko preplaćeni prepisivači vladinih biltena uverili da je hapšenje Ante Gotovine nešto najbolje što je Hrvatskoj moglo da se desi, ipak je činjenica da je ta vest u Zagreb stigla iz Beograda. Kao i telegram kojim je hapšenje nacionalnog “oficira i yentlmena”, a internacionalnog pljačkaša pariskih juvelirnica, premijeru Sanaderu i predsedniku Mesiću čestitao predsednik Srbije Boris Tadić.

EMOCIONALNO POSRNUĆE: Bez obzira na sudski epilog, priča o neslavnom kraju patetične nacionalne legende iskreno je iznenadila jedino lidera Hrvatske stranke prava i osiječkog gradonačelnika Antu Đapića. On je izjavio da nije ni psihološki ni emocionalno sposoban za dalji politički angažman. Naciji i njenim političarima postavio je jednostavno pitanje – gde se nalazi hrvatski nacionalni ponos i koji su glavni politički prioriteti nacije posle snimaka generala Hrvatske vojske Ante Gotovine koji s lisicama na rukama napušta restoran na Tenerifi. Ležerno elegantan i besprekorno namirisan kao i uvek, ali s neplaćenim računom za najskuplje vino koje je ikada servirano na hrvatskom političkom stolu.

Odgovor, svima je jasno, odavno nije u nadležnosti političkih portparola moderne Republike Hrvatske.

KAKO JE UHAPŠEN GOTOVINA Agenti oko generala na Ostrvu sreće Španska policija ne objašnjava zašto je prijatelj Gotovine, koji je sa njim bio u hotelu i za stolom prilikom hapšenja, odmah pušten na slobodu (Specijalno za NIN iz Madrida) General Gotovina uhapšen je na jugu Tenerifa, jednom od sedam Ostrva sreće, kako su još stari Rimljani nazivali Kanare. Snimak tog trenutka španska televizija je objavila sledećeg dana, a nije bilo novina koje drže do svog ugleda a da na naslovnoj strani nisu donele sliku uhapšenog sa lisicama na rukama. “Sve je trajalo manje od minuta”, svedočili su kasnije pred novinarima uzbuđeni kelneri. “Nije bilo vriske, mada su agenti izvadili pištolje. Za otpor nije imao ni vremena. Rekao je samo – žjednom ste morali da me otkrijetež.” Prema prvim izveštajima, špxanska policija je imala saznanja da je Gotovina na Kanarskim ostrvima boravio više puta – prošle godine, početkom ove i, pretposlednji put, u oktobru. Početkom decembra hrvatski general je u hotel “Bitakora” stigao u pratnji prijatelja. Na recepciji je predao malteški pasoš sa imenom Kristijan Horvat, rođen na Pašmanu u Hrvatskoj, a njegov pratilac australijski pasoš. Od prtljaga su imali kofer i laptop kompjuter. Uzeli su dve odvojene sobe. General je bio elegantno odeven, malo je govorio iako se videlo da zna španski (prema policiji, španski je naučio dok je bio vojni instruktor u Gvatemali, Paragvaju, Kolumbiji, Argentini i Brazilu, mada se ne kaže za koga je radio i čije je trupe obučavao), i uz fine manire je dao pristojnu napojnicu hotelskom momku. Rodno mesto gosta bilo je isto kao i na poternici Interpola za Gotovinom... Hotel je odmah stavljen pod prismotru, a kao gosti tu su odsela tri specijalna agenta, koja su generala i njegovog prijatelja pratili pet dana, ne bi li utvrdili da li su naoružani i da li imaju spoljno obezbeđenje. Bekstvo osumnjičenog za ratne zločine ili samo pucnjava, uz moguće ranjene i preplašene ljude, usred poznatog turističkog centra, ne bi doprineli ugledu ove inače poznate grupe za poteru za odbeglim kriminalcima. U protekle dve godine agenti ovog korpusa uspeli su da privedu pravdi preko dve stotine osumnjičenih za teške zločine koji su se sklonili u Španiji. Wen izuzetan geografski položaj, na 15 kilometara od Afrike, i odlične avionske i pomorske veze sa Južnom Amerikom, ovakvom soju ljudi pružaju naizgled višestruke mogućnosti da zavaraju trag… Da to ipak nije lako, uverio se i Ante Gotovina. Pri samom hapšenju još nekoliko agenata je večeralo za susednim stolovima, naizgled kao bezbrižni turisti. Gotovina je odveden u zatvor, oduzet mu je kompjuter i predat na analizu od koje se očekuju podaci značajni za dalju istragu. Pronađeno je i 12 000 evra u novčanicama od po 500, najdražim onima koji “moraju” stalno da putuju, za šta je potrebno mnogo novca koji ne zauzima prostor. “Jasno je da se radi o čoveku sa visokim nivoom pokretljivosti”, izjavio je ministar unutrašnjih poslova Španije. “To dokazuju pečati na njegovom falsifikovanom pasošu; pet ulazaka i izlazaka iz Čilea, zatim Kina, Rusija, Tahiti, Argentina, Mauritanija i Češka. Poslednji pečat je od 25. novembra; izlazak sa Mauricijusa.” Prema španskoj štampi, sumnja se da se general krio i u Italiji, Irskoj, Austriji, Južnoj Africi, Bosni i u jednom franjevačkom samostanu u Hrvatskoj. Zašto nema španskog ulaznog pečata, niko nije objasnio. Za sada nema ni objašnjenja ko je španskoj policiji dojavio za boravak Gotovine na Kanarskim ostrvima. Štampa navodi dobru saradnju lokalne sa hrvatskom policijom, tvrdeći da je prisluškivan mobilni telefon kojim je on pozivao svoju suprugu, čime je moglo da se sazna gde se nalazi. Skreće se, takođe, i pažnja na avgustovsko hapšenje u Grčkoj Hrvoja Petrača, koji bi mogao da bude finansijer hrvatskog generala. Još, međutim, nije objašnjeno zašto je prijatelj Gotovine odmah pušten. Španska štampa jeste vest o hapšenju objavila na prvim stranicama, zatim na više unutrašnjih, uz odgovarajuće komentare. Ali, svi ti napisi, posle zaista oskudnih podataka o operaciji “Oluja”, odmah prelaze na detaljne priče o Miloševiću, Karayiću i Mladiću, ponavljajući nadugo i naširoko za šta su oni optuženi. “El pais”, na primer, Gotovinu obeležava kao “autora prekršaja zakona”, čoveka koji je sam “planirao operaciju ’Olujaž’ prilikom koje je isterano “150 000 Srba koji su okupirali skoro trećinu Hrvatske”... Za Miloševića se, pak, jasno kaže da je “genocidan”. Srbija je “tvrdo jezgro etničkog nacionalizma” kojoj bi hapšenje Gotovine trebalo da bude, prema “El paisu”, “veoma ozbiljna opomena”, dok to isto za Hrvatsku znači “ogromno olakšanje za evropske interese Zagreba”. Slično intonirane informacije išle su i na televiziji, uz obavezne snimke Mladića u Srebrenici i bombardovanja Sarajeva, a da se na ekranima nijednom nije pojavila kolona proteranih Srba iz Krajine. Hapšenje u Španiji nameće jedno hipotetično pitanje: da je španska policija pre 50 godina bila ovako efikasna i uhapsila Gotovininog imenjaka, jednog drugog Antu, koji se mirno šetao po Madridu i tu kao građanin od poštovanja u miru i umro, da li bi se događaji na Balkanu krajem devedesetih drugačije odvijali? Ili, bar, da li bi ih svet posmatrao kroz drugačiju optiku? Branislav Đorđević

Dr Ivo Josipović, profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu Hrvatska država se menja Hapšenje Ante Gotovine sigurno će potpuno otvoriti vrata Hrvatskoj ka EU i to je sa spoljnopolitičkog aspekta korak napred. S druge strane, ništa se posebno i bitno neće dogoditi u Hrvatskoj osim što će se podele i sukobi koji i inače postoje, bolje videti – smatra, u razgovoru za NIN, dr Ivo Josipović, profesor na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Podela hrvatskog društva je očigledna, protestuje se širom Hrvatske uz pokliče da je Gotovina heroj... - Situacija je za mnoge ljude ambivalentna. Ankete javnog mnjenja pokazuju da je veći deo hrvatskog građanstva za ulazak u EU, ali kada ih pitate da li su spremni da prihvate preduslove za ulazak, vidimo da mnogi nisu. Posle hapšenja Gotovine situacija je vruća, nabijena emocijama, ali siguran sam da će za mesec dana biti drugačije. General Gotovina jeste za jedan deo stanovništva legenda i on uživa imiy koji neki drugi okrivljenici u Hagu nemaju. Ali tužilaštvo ima svoje kriterijume i to tako treba prihvatiti. Zabranjuje se okupljanje i demonstriranje u krugu od 200 metara oko važnih institucija, tj. na Markovom trgu, kaže novousvojeni zakon. Da li se establišment uplašio? - Načelno se može demonstrirati, ali ne baš bilo gde. Markov trg je pred vratima vlade u Zagrebu tako da su demonstranti prekršili zakon. Međutim, nijedne demonstracije ukoliko nose element nasilja, nisu prihvatljive... Inače, lično sam protiv tog zakona jer mislim da hrvatski građani moraju da imaju priliku da i vladi i Saboru pošalju poruke koliko god se ne slagali sa njima. To je prosto deo demokratskog ponašanja. Kakav je vaš lični odnos prema hapšenju Gotovine? - Hag je vredna institucija, pogotovo što nacionalni sudovi nisu bili u stanju da rade svoj posao. Ne mogu suditi o tome da li je Gotovina kriv ili nije. Isti odnos imam i prema krivici ostalih haških optuženika. O tome može da odluči samo sud. Hapšenje Gotovine objavljeno je u Beogradu, što se nije dopalo hrvatskoj javnosti. - Ovde su to mnogi doživeli kao šamar, jer su shvatili da im Karla del Ponte deli lekcije iz Beograda. Ali, u političkom smislu, to će sasvim sigurno omogućiti dodatni pritisak na Beograd. Govoreći načelno, obaveza Beograda, Zagreba i Sarajeva je ista, svako ko je okrivljen i optužen za ratne zločine, treba da se isporuči Hagu. Kako komentarišete tvrdnje da se Srbija za razliku od Bosne i Hrvatske spremnije i transparentnije suočava sa prošlošću? - Ne bih se do kraja složio sa tom ocenom. Naši mediji odavno vrlo otvoreno pišu o pojedinim zločinima. Ali, naši građani rat u Hrvatskoj doživljavaju kao odbrambeni i smatraju da niko nema pravo preispitivati našu odbranu. Međutim, to ne znači da je u odbrambenom ratu sve dozvoljeno. Ista pravila humanitarnog prava važe za zaraćene strane bez obzira na to jesu li u napadu ili u odbrani. I tu činjenicu treba uvek jasno isticati baš zbog teza da je za „naše borce” sve dozvoljeno. Koliko će hapšenje Gotovine možda dodatno da pogorša položaj Srba u Hrvatskoj? - Još je prerano za takvu ocenu, ali se bojim da je mogućnost ekscesa realna. Ipak, hrvatska država se menja. Na kraju krajeva, Srpska demokratska samostalna stranka je na vlasti sa vladajućom HDZ. I to nešto govori o promenjenim okolnostima. Marijana Milosavljević