Zaštićena neodgovornost

Kada su pre skoro dve godine onoliki politički analitičari krenuli da prognoziraju vek trajanja Koštuničine vlade, ni oni, a ni sam premijer, nisu ozbiljno računali s tim da će međunarodna zajednica kosovski princip “standardi pa status” tako munjevito preimenovati u antitezu političke realnosti “i standardi i status”. Svejedno, možda najvažniji državni posao predsednika vlade Vojislava Koštunicu zatekao je na poziciji koja u bliskoj budućnosti svakako neće biti najprijatnije mesto na svetu, ali i u situaciji koja za njega može značiti odlaganje sudbine političkog “trećepozivca”. Bar na izvesno vreme.

A kad je već tako, onda se i bezbojni fundamentalizam, uz ponešto trikova i tikova, može pretvoriti u prednost blagoglagoljive priče o neophodnom jedinstvu, jer, ko će sada razmišljati, ili još gore govoriti, o donošenju Ustava, raspisivanju izbora, privatizaciji, a da ne rizikuje etiketu podrivača državne strategije o Kosovu ili, štaviše, stigmu izdajnika.

Centar partijsko-političkih nadmudrivanja minulih godina bio je Ustav, ali, ni zaklinjanje svake postpetokotobarske vladajuće garniture da će baš oni poslati u istoriju Miloševićev Ustav iz 1990. godine, nije donelo nikakav rezultat. Logika je zato sada vrlo jednostavna – ako su u nekim ranijim slučajevima stranački interesi sprečili donošenje najvišeg pravnog akta zemlje, može se očekivati da će kosovski pregovori zacementirati ono što nam je Milošević u jednostranačkoj Skupštini ostavio u amanet.

“Kosovo je izgovor za nedonošenje novog Ustava. Ustav se može doneti bez obzira na pregovore o Kosovu. Status pokrajine bio bi rešen određenim amandmanima koji ne bi prejudicirali konačan ishod. Do tada, bilo bi konstatovano faktičko stanje međunarodne prinudne uprave. Ukoliko budemo čekali da se država zaokruži u teritorijalnom smislu, mogli bismo dočekati i 2015. godinu i ulazak u Evropsku uniju, a tada nam Ustav neće ni trebati”, kaže za NIN član Ustavne potkomisije Zoran Lutovac.

Iako ovakva argumentacija nije nepoznata pripadnicima vladajuće koalicije, oni je smatraju nesvrsishodnim, nepotrebnim trošenjem energije.

“Čist luksuz je sada donositi Ustav, pa ga menjati ponovo negde početkom 2007. godine”, smatra funkcioner DSS-a i predsednik Odbora Skupštine Srbije za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković.

Možda upravo ovakav Prorokovićev stav otkriva i podsvesni strah vladajuće garniture od neuspešnih kosovskih pregovora. Jer, ako Koštunica “i njegovi” opravdano veruju u uspešnost mantričkog ponavljanja ili estradnog uzvikivanja priče o međunarodnom pravu, poretku i presedanima, po završetku pregovora ne bi se mnogo toga moralo menjati, tek poneki amandman, nikako čitav Ustav!?

Posebno poglavlje priče o izborima i Ustavu u raljama kosovskih pregovora je predsednik Srbije Boris Tadić. Dovoljno visoko pozicioniran da ne može odbaciti sopstvenu ulogu u ovom poslu, ali i bez dovoljno realne političke moći u parlamentu, Tadić postaje tek svesno, ali nevoljno oruđe za podelu odgovornosti. Zato uprkos horskom uzvikivanju demokrata da vlada nema ni legalitet ni legitimitet, predsednik Srbije mora prihvatiti ulogu šaptača u kosovskoj drami. Ova ga pozicija, razume se, neće nimalo amnestirati od eventualnog lošeg rešenja. Možda ga, kao Koštunicu, neće čak koštati ni funkcije, ali će mu dani, meseci, pa i godine do isteka mandata, izgledati kao prava golgota. Zato se insistiranje demokrata na donošenju novog Ustava pre čini kao bar delimično amortizovanje prilično nepovoljne pozicije unutar pregovaračkog tima, nego kao iskrena zabrinutost nad realnošću da Srbija još uvek živi po Miloševićevom Ustavu. Na to ukazuje i činjenica da donošenje Ustava demokrate najčešće pominju upravo kada se povede reč o izborima tvrdeći da je Koštuničina platforma “Ustav – pa izbori”, samo izbegavanje ovog drugog.

“Objašnjenje vlade da bi izbori produžili pregovore o Kosovu, ne stoje. Reč je o izgovoru jer vlada ne uživa potrebnu podršku. Štaviše, izbori bi mogli doneti političku stabilnost Srbiji, a vladu učiniti kredibilnom”, argumentuje ovaj stav potpredsednik DS-a Slobodan Gavrilović.

Sa druge strane, politički analitičar Đorđe Vukadinović veruje da se izbori u ovakvoj situaciji ne mogu tražiti sa uobičajenom energijom. Ovakav stav on obrazlaže činjenicom da pregovori o Kosovu ne bi mogli da se odvijaju normalno, a da tokom predizborne kampanje ne dođe do izliva stranačkih strasti i raznih demagoških poruka. Uz sve to, zaključuje Vukadinović, ni međunarodna zajednica u ovom trenutku ne želi izbore.

“Izbori bi omeli pregovore i otvorili niz drugih pitanja socijalne i ekonomske prirode. Istovremeno, odvukli bi pažnju ljudi koji će se baviti tako složenim problemom kakav je kosovski”, nadograđuje ovaj pogled Dušan Proroković iz DSS-a.

Ma šta i jedni i drugi tvrdili, izbora, gotovo je izvesno, do okončanja kosovskih pregovora neće biti. Uprkos ili baš zbog, navodno, iskrenih zahteva i Borisa Tadića i zamenika predsednika SRS-a Tomislava Nikolića. Jer, biće da izbori sada, ipak, nisu nikome potrebni. Koštunici, jer je njegova vlast limitirana upravo trajanjem kosovskih pregovora, ako se, naravno, u obzir ne uzima neki viši egzistencijalni, pa skoro nebeski smisao postojanja njegovog kabineta. Tadiću, jer retoričkim pozivanjem na izbore pokušava da zataška fatalnu koncepcijsku grešku zvanu kohabitacija kada je na najvišoj tački popularnosti mogao da izdejstvuje promenu odnosa političkih snaga. Nikoliću, jer suštinski, ne želi da ima ništa zajedničko sa kosovskim pregovorima. Osim kritike, razume se.

Ostaje, naravno, nejasno zašto su i predsednik i premijer odbacili mogućnost da radikale kao pojedinačno najjaču stranku uvedu u pregovarački tim i time u slučaju nepovoljnog toka pregovora amortizuju agresivnog Tomislava Nikolića. Ovako, pregovaračka koalicija, sastavljena na dvojnoj osovini DSS – DS, radikalima dođe kao čist “bingo” pred neke naredne izbore, na kojima se neće glasati o programima već, isključivo, o rezultatima kosovskih pregovora. Ne tvrdi Nikolić uzalud da je došlo vreme da radikali vladaju sami. Posebno što za unutrašnju političku upotrebu čak i relativno prihvatljivo rešenje kosovskog problema neće biti dovoljno dobro. Bar za radikale. Zato, sasvim je iskren Nikolić kad kaže da neće napadati vladu dok traju pregovori. Wegovih pet minuta dolaze u sledećem deljenju, u sledećoj ruci, nakon pregovora, kada se očekuje da će pucati iz svih oružja, ne birajući retoričku municiju u odbrani kosovskog mita.

Sa alibijem ili bez njega, za aktuelnu vlast ishod kosovskih pregovora biće onaj štit sa kojim se ili na kojem se sve završava, ali i na kome se bruse svi ostali politički mačevi.