“UNMIK Titanik” u Prištini

Otišao sam u Prištinu, za Novu godinu 2003/4, i to baš slučajno i spontano — jer su mi se bili smučili beogradski provodi i političko-novinarski prikazi situacije na Kosovu.

Hteo sam malo da lutam, da snimam novu ikonografiju i grotesknu atmosferu posleratne Prištine, a desilo se da sam nehotice upao u zgradu JU programa, u monolitni geto u centru grada u kojem je tada živelo poslednjih 100 prištinskih Srba. Krenuo sam mahinalno da snimam klince kako igraju fudbal po hodnicima, love golubove na krovu i svađaju se koje je boje nebo u sumrak. Ostao sam u zgradi celu noć, upadajući iz stana u stan, iz priče u priču. U ponoć smo istrčali na rizični parking i pošteno se izratovali vatrometnim raketama sa albanskim komšijama. Otrčao sam do gradskog trga da snimim albansko hip-hop slavlje i zabave pripadnika UNMIK-a i KFOR-a, pa sam se vratio u zgradu za nekoliko završnih, dirljivih, pijanih intervjua.

Bio je to moj najbolji novogodišnji provod u životu, a iz njega je nastao sirovi dokumentarac, kojeg sam sâm producirao, snimio,montirao, režirao i dosnimio 18. marta.

Taj srpski film, politički-nekorektnog naziva, finansijski je podržala i premijerno prikazala amsterdamska IDFA, najprestižniji svetski festival dokumentarnog filma. Osvojio je nagrade u Rimu, Novosibirsku i Berlinu, a prikazan je i na još petnaestak festivala, od Glazgova do Katmandua.

Gostovanje u Prištini je usledilo u kritičnom političkom trenutku, sredinom decembra 2005, uoči početka pregovora o statusu Kosova. Festival “Jedan svet”, održan u Prištini, filijala je istoimenog renomiranog festivala u Pragu. Pozvan sam da učestvujem sa oba svoja filma – “Lepom Dijanom” i “UNMIK TITANIKOM”.

U punoj sali bioskopa “ABC1” (bivša “Omladina”), predviđena 15-minutna diskusija se proširila na čitavih sat i po vremena, što bi verovatno bilo zanimljivije političkim analitičarima nego filmskim kritičarima.

Brojna neumesnai pristrasna reagovanja više su se ticala onoga što na filmu nije prikazano nego onoga što jeste. Publika i članovi žirija su dugim monolozima i nebuloznim teorijama pokušavali da diskredituju i mene lično i moj filmski angažman, obazirući se tek sporadično na sadržaj filma.

Komentari, često bez pravog pitanja, išli su od optužbi da radim za razne obaveštajne službe do teza da zlonamernim manipulisanjem želim da narušim imiy (sic!) Kosova; dok su se zamerke odnosile na “omalovažavajuće poigravanje sa albanskim simbolima i simbolima naših američkih prijatelja”, kao i na obilje crnog humora unutar filma, čije su ironija i satiričnost očigledno mnogima izmakle.

Što je najtužnije, niko nije ispoljio ni najmanje razumevanje niti sažaljenja za tragičnu sudbinu protagonista filma, koji su nakon pet godina svojevrsnog kućnog pritvora, te dramatičnog napada na zgradu 17. marta, završili raštrkani po raznim kosovskim enklavama.

Frapirao me je, prilikom ove posete Prištini, upravo taj privid normalnosti, koji nikada nije bio naglašeniji. Srpski simboli više “ne smetaju”, oni su definitivno nestali i više se ne vide ni na izbledelim grafitima, ni na poleđini pepeljara hotela Grand. Prvi put od kraja rata, pojavljuju se neokrnjeni dvojezični putokazi, od kojih neki upućuju čak i na Beograd/Beogradi! Spaljene kuće duž magistrala su vaskrsle, ulice se čiste i popravljaju se, bilbordi niču k’o pečurke, trafike se uklanjaju, zabranjeno je lepljenje plakata, a zgrada JU programa, opljačkana i zapaljena marta 2004, popravljena je i okrečena, kao da se ništa nije desilo.

Sve ganc, kao pred posetu generala. (Ta kozmetika inače iritira i same Albance, koji u njoj vide ne političku šminku, već alibi za brojne zloupotrebe javnog buyeta.)

Srpski može da se priča, ali Srba nema ni u promilima. Sve se pravda školski naučenim frazama o istorijskim manipulacijama, dardanskim crkvama, srpskom kolonijalizmu, neukrotivom voljom nervozne većine i ciničnim matematisanjem.

Sloboda kretanja takođe postoji, vele, što nije daleko od istine. Od OEBS-ovih promotivnih “PACMAN” plakata, uverljiviji je samo aforizam pokojnog Vladana Sokića: “Poziva se duh da se vrati u bocu. Biće mu zagarantovana sloboda kretanja.”

Mogu ja da šetam gradom i da tražim burek na srpskom, ali čim krenem da se raspitujem za stan svoje rođake ili da licitiram o državnoj ili ne daj bože crkvenoj imovini, čiča Adem mi namiguje sa zida i stavlja do znanja da bi bilo bolje uzeti doručak za poneti... I tako u krug, slobodno...

Sve je na Kosovu relativno – taman dovoljno mirno da “oni” mogu da kažu da je sve u redu, a opet konstantno na granici incidenta, taman da i “mi” imamo opravdanih razloga za strah.

Čestitali su oni meni i na “Dijani”, koja je prikazana neposredno pre “Titanika”, ali su iskreno priznali da bi me za ovaj drugi film “najradije pretukli”.

Nažalost, organizatori su u oba filma engleske titlove prekrili albanskim, pa je dvadesetakradoznalih zvaničnika UNMIK-a, među kojima i nekolicina visokoplasiranih, napustilo salu već nakon nekoliko minuta.

Nisu čuli kada sam rekao da je ovaj film ujedno i dokument o propasti najveće UN misije na svetu, i metaforaposleratnog života Srba na Kosovu (neko će reći i Srbije u Evropi).

Sve u svemu, organizatori su hrabro i, svaka im čast, uspešno organizovali utakmicu visokog rizika.

Da je bilo Srba u publici, da sam se ja dozvolio isprovocirati ili da sam bio manje diplomatičan, ko zna kako bi se sve završilo.

Čak je i najumereniji komentar, da je “UNMIK TITANIK” “jednostran, ali odličan film, kao i onaj naš film o albanskim žrtvama”, naišao na burno negodovanje.

Po izlasku iz bioskopa, bilo je raznih dobacivanja iz automobila u prolazu – ipak je to i dalje mali grad – tako da sam se, za svaki slučaj, držao jednosmernih ulica.

“Kuda plovi ovaj brod, saznaćemo tek kad ispliva na površinu...”

Boris Mitić