Batinom po ruci

Prvo nam je ministar Tomica Milosavljević objasnio da smo štrokavi, da ne peremo zube i da država neće da nam plaća veštačke proteze u 35. godini zbog našeg ličnog nemara, a onda nas je vlada, uz obavezni poklik da MMF tako i samo tako hoće, obradovala novim restriktivnim zakonom o zdravstvu kojim su sa spiska obaveznih zdravstvenih usluga precrtane stomatološke usluge. To znači da će od 1. januara 2006. na snagu stupiti novi režim: građani koji se već više od decenije leče u privatnim stomatološkim ordinacijama nastaviće tamo da se leče, ali je država našla modus da u svoj yep utera novac od puke sirotinje. Jer, na ponekad paleolitske načine lečenja do sada su pristajali samo oni koji stvarno nisu imali mogućnost da sebi priušte privatnog lekara.

Da je tako ne potvrđuju samo primeri ljudi koji su po sedam meseci čekali na pregled kod protetičara, već i cifre. A one kažu da se iz buyeta Zavoda za zdravstveno osiguranje godišnje za državnu stomatologiju izdvaja 30 miliona evra (70 odsto odlazi na plate zaposlenih), a po podacima Instituta za javno zdravlje “Batut”, za taj novac jedan stomatološki tim uradi dve plombe dnevno. Ponekada je statistika još gora, recimo u Bačkoj jedan stomatološki tim za jedan radni dan uradi 1,46 plombi, a to je najproduktivniji sektor državnih stomatoloških službi, jer je protetički učinak gotovo nemoguće izraziti u ciframa. U Srbiji je u državnoj službi zaposleno 3 200 stomatologa. Građani izdvajaju 12 odsto bruto prihoda za zdravstvenu zaštitu, a pretpostavlja se da se minimum 70 odsto njih leči isključivo u privatnim ordinacijama.

Deluje kao da nas je prethodnih godina neko pomalo pljačkao dok je tvrdio da imamo besplatnu zdravstvenu zaštitu. Na to je, uostalom, upozorilo Društvo privatnih doktora stomatologije kada je pre više od godinu dana iznelo za ovu zemlju utopistički predlog – da novac pacijenta prati pacijenta. To znači da ljudi imaju pravo da za sopstvene pare biraju mesta i lekare kod kojih će se lečiti, da odlaze kod privatnih stomatologa, a da im država refundira sve ono što pokriva obavezno osiguranje. Takođe, Društvo je izvelo i jednu računicu koja kaže da je iluzija da je privatno lečenje skuplje od onog u domovima zdravlja. Recimo, izrada jedne metal-keramičke krunice kod stomatologa u domovima zdravlja košta pacijenta 1 800 dinara, a u privatnoj stomatološkoj ordinaciji oko 60 evra. Ali, ako na tu cenu od 1 800 dinara dodamo mesečna izdvajanja zaposlenih za doprinos i sva druga davanja, ispada da je cena krunice u državnoj ustanovi viša od one kod privatnika.

Novi zakon je na ovakav predlog stavio tačku jer od sledeće godine novac uopšte neće pratiti pacijente kada je u pitanju stomatologija, izuzev u slučajevima kada se radi o deci do 18 godina, trudnicama, telesno i mentalno ometenim osobama i licima starijim od 65 godina, ali samo ukoliko hoće protezu. Besplatni će biti i pregledi pre transplantacije bubrega (što je valjda bitan doprinos države u odnosu na učestalost ove intervencije?!) i operacija srca, kao i urgentni stomatološki i hirurški pregledi i lečenje povreda zuba i kostiju lica. Pomalo je nejasna čak i stavka o “besplatnom lečenju dece” jer je dr Vasilije Antić, pomoćnik ministra zdravlja, izjavio da “deca do 18. godine imaju besplatne sve usluge zubara, osim popravke karijesa, jer struka smatra da je to dobar način stimulisanja dece i roditelja da redovno idu na preventivne stomatološke preglede i spreče oboljenja”.

Baš bi bilo lepo da vidimo kako će u zemlji sa ovakvim standardom i ovakvom kulturom jednim zakonom uspeti da se izbegne karijes. Jer, ministar Milosavljević jeste u pravu kada kaže da smo štrokavi, to potvrđuje i istraživanje iz 2003. godine koje je pokazalo da skoro sedam odsto osoba starih 19 godina ne pere zube nikad, da ujutru i uveče to radi oko 50 odsto ljudi, a da 16,6 odsto ispitanika zube pere povremeno. Takođe da 39 odsto ide povremeno kod stomatologa, a da se većina i ne seća kada je poslednji put kupila novu četkicu za zube. Međutim, Milosavljević ne objašnjava kako će od restriktivnog zakona zaštititi one koji nisu mogli da kupe novu četkicu, koji nisu imali sredstva za prevenciju, koji su živeli ovde u vreme sankcija, rata i nestašica čak i paste za zube.

“Problem se ne rešava ovakvim režimom”, kaže za NIN dr Milena Jauković, sekretar Etičkog komiteta i dugogodišnji analitičar zdravstva, i dodaje: “Već godinama pratim zdravstvo i imala sam priliku da vidim sve analize o stanju u stomatologiji. Ono je katastrofalno. Dovoljno je samo da pogledamo koliko ljudi u 35. godini ostaje bez zuba. Ako je situacija već takva, onda je ovakav zakon potpuno pogrešan potez. Na jednoj strani imamo ljude sa veoma lošim stanjem zuba, a na drugoj nemamo nikakvu zdravstvenu propagandu. U Americi propaganda počinje još od osnovne škole – od prvog dana počinje priča o zubima i to iz više aspekata, od zdravlja do toga da je popravka skupa. I jeste skupa, mnogi naši iseljenici dolaze ovde da popravljaju zube. Ali, njihovi zdravstveni nalazi su mnogo bolji nego naši jer se o tome vodi računa i stalno se sve unapređuje: četkice, paste, čak i voda za pranje. Mi nemamo takvu kulturu i ovakve mere mogu da budu kontraproduktivne. Naravno, one mogu da izazovu pomak, kao kada nekog batinom tresnete po rukama, ali šta da radimo sa onim ljudima koji su već u problemu a zbilja ne mogu da plate lečenje? Hoćemo li da dođemo u situaciju da ljudi povade sve zube i stave proteze jer nemaju novca za popravke? Svi koji donose zakone imaju opravdanje – tranziciju i MMF. Nisam sigurna da ih to lišava obaveze da nađu zaštitu za zbilja siromašne grupe ljudi. Ja znam da je zdravstvo skupo, ali ne vidim da su u drugim segmentima uvedene tako restriktivne mere kao u zdravstvu.”

Ko smo mi da sudimo o tome, kada nam je MMF poslao slovenačkog eksperta da nas poduči njihovom modelu koji bi nam lepo stajao? A vlada je, kako kaže, baš tako i uradila. Ili nije? Jer, Slovenci su kompletno privatizovali stomatološku službu, što znači da građani koji poprave ili izvade zub odlaze s fakturom u Zavod za zdravstveno osiguranje gde im se refundiraju sredstva u okviru obaveza osiguranja.