LJudi sa duplim dnom

Književnik, diplomata i političar Svetislav Basara je ljut. Očekivao je da se po isteku svog četvorogodišnjeg ambasadorskog mandata na Kipru vrati u lepšu, bogatiju, sunčaniju Srbiju, kad, ono, domovina mu nije napredovala ni korak, čak je, kaže, i gore nego što je bilo pre 5. oktobra. Dok je boravio na dalekom ostrvu, otkriva u jednom intervjuu, nije mogao ni da sanja kakva je realnost u Srbiji. A u trenucima besanice, koji su česti u mediteranskim dugim noćima (možda ih ne bi bilo da je uložio više energije da potraži blago koje je Miloševićeva svita baš tamo prenela iz osiromašene Srbije), nadao se da su građani njegove centralnobalkanske zemlje korisno upotrebili vreme dok je on bio opravdano odsutan i da su demontirali boljševički režim. Kad ono, ništa od toga, nade raspršene, Srbija se osušila, a s njom i partija s čijeg je vrha gospodin Basara otišao u diplomatiju, Batićev DHSS, pa je zato prinuđen da odustane od povlačenja iz politike, kako je najavljivao kad je odlazio na Kipar. Za početak, promenio je stranku – vratio se u DS, gde je bio početkom devedesetih, odakle je otišao u DSS, i tako redom... Uveren je, kaže, da će DS, kada dođe (ponovo) na vlast, “sprovesti promene”. Patnju zbog činjenice da je (nesvesno), kao ambasador, zastupao interese države koja je gora od one omražene Miloševićeve, da i ne pominjemo.

Uglednom piscu Svetislavu Basari, prvoborcu demokratskih promena, ne treba zamerati. Umetnici vole da, ponekad igre radi, svom portretu dodaju bore i pametne i glupe, i vesele i tužne, ne bi li bili lepši ili nakazniji nego što su zaista.

Problem je, međutim, što je posle 5. oktobra previše prvoboraca poletelo za unosnim sinekurama u zemlji i svetu, na dobro plaćene funkcije u senci, prepuštajući tek najodvažnijima da Srbiju izvlače iz mamurluka. Što se ličnih sudbina tiče, verovatno nisu pogrešili – Đinđić je svoju odluku da se ne povlači sa prve linije fronta platio glavom, a neki od njegovih najvernijih saradnika karijerama. I, sada, kada se to sve desilo, a po isteku mandata, evo ljudi iz postpetooktobarske senke, sa duplim dnom spremnim da se otvori čim se ukaže prilika da se zasluge naplate, koji, s pravom dezertera da ocenjuje epilog boja iz kojeg je utekao, izražavaju duboko nezadovoljstvo stanjem u Srbiji.

Nije to prvi put da masa ne ispunjava želje svog intelektualno-političkog vođstva. Od naroda kojem usred mandata ubijaju premijera, naroda navijački podeljenog između Ratka i Karle, sa mnogo demokrata a malo demokratije, teško je i očekivati više. Ima li, međutim, i taj narod pravo da od svoje elite nešto očekuje? Ne samo političke, već i one intelektualne? Gde je ona u Srbiji danas, gde se skrila? Ko treba da disciplinuje političare između izbornih utakmica? Tabloidi? Nervozni radnici? Solana, MMF? Nastaje li sloboda sama od sebe ili se za nju treba svakodnevno boriti, jer je uvek tu neki paša koji bi da je proguta?

U Srbiji, koja pati više od duhovnog posustajanja nego od siromaštva, ovakve borbe nema. Nema ni pritiska prosvećene javnosti na nosioce javnih funkcija koji bi da, tradicionalno, lako i olako, prelaze preko suštinskih pitanja koja određuju nivo ljudskih prava i sloboda.

Da li se iko iz kruga savesti naroda zabrinuo što je, recimo, prisluškivanje građana od strane države zakonski postalo tako lako izvodljivo da je prava šteta što tehničke mogućnosti ne dozvoljavaju da još veći broj ljudi bude pod prismotrom? Što to legalno mogu da rade i civilna javna, i civilna tajna, i vojna služba... I da ih, suštinski, u tome niko ne kontroliše! Jer, skupštinski odbor zadužen za to ne sme javnosti, u čijem je interesu osnovan, da otkriva (državnu) tajnu šta sve bezbednosne strukture rade. Čime on, praktično, štiti državu od građana, a ne obrnuto. Pa je, tako, nedostupna informacija čak i koliko je ljudi, brojčano, proteklih godina bilo pod prismotrom. A da ne pominjemo precizne analize koliko je procenta prisluškivanih dospelo na sud zbog nekog nedela, koliko je osuđenih, a koliko je njih, možda, uhođeno bez pravog, krivično utemeljenog, razloga, za neke druge potrebe. Iz takve analize štošta bi se dalo zaključiti. Demokratska javnost Srbije se ovom, suštinskom temom za svako društvo koje bi da bude demokratsko, ne bavi.

Ravnodušnost duhovne elite prema temama od kojih smo pomenuli tek jednu, primera radi, omogućava profesionalnim političarima da se bezbrižno, i bez kontrole, oslone samo na svoju i partijsku savest, za koju bi bilo rizično stavljati ruku u vatru. Ovo je prečica do neodgovornosti u obavljanju javnih poslova, što, opet, vodi u krah institucija.

Već drugu godinu zaredom, tako, institut zadužen za proizvodnju vakcina protiv gripa izbacuje na hiljade neupotrebljivih cepiva, koja se posle (plaćenih) ekspertiza u inostranstvu unište, a vakcinisanje građana se vrši onima iz uvoza. Dakle, građani iz svog yepa, preko buyeta, plate spravljanje loših vakcina, onda plate i analize u Engleskoj i Nemačkoj kojima se ustanovi da su one neispravne, i, kao epilog, logično, daju novac i za uvoz stranih... A na kraju im ministar zdravlja objasni kako je bolje jesti voće nego se vakcinisati, gotovo ljut razjasni da za kontinuirane propuste u Torlaku niko nije odgovoran, i, još, usput, kako je normalno da se u cilju štednje tradicionalno krezubom narodu ukinu besplatne stomatološke usluge. Pa ko ima para, imaće i šta i čime da jede. A uslov za ulazak u EU ionako nije kvalitet zuba nacije.

Borba za bolju Srbiju nije obračun dve škorpije u flaši, onoga što se danas popularno naziva prva i druga Srbija. Pre je to bitka da prestanemo da budemo loši đaci svojih života. Što zahteva uporan, naporan i neizvestan dnevni javni trud da se oko svake (naizgled) sitnice koja ugrožava dostojniji život, otvara i vodi javni dijalog. A on je u Srbiji, razapetoj između Kosova i Haga, i duhovno klonuloj, potpuno zamro. Do prvih sledećih izbora, za koje su, ako je suditi po komešanju u medijima, isplati zaostalih penzija i kadrovskim prestrojavanjima u vodećim partijama, već počele pripreme. Srbija koja demokratski živi samo tokom izbornih kampanja zato se nikada i neće udaljiti od one Miloševićeve.