Miloševićeva senka

Emisija „Latinica” sa temom “Tuđmanova ostavština”, prikazana na hrvatskoj nacionalnoj televiziji duboko je potresla naše susede i izazvala žestoku borbu između onih koji Tuđmana smatraju odgovornim za mnogo toga što danas opterećuje zemlju (od ratnih zločina i rehabilitacije ustaškog pokreta do tranzicione pljačke) i onih koji smatraju da delo čoveka koji je ostvario hrvatski san o nezavisnosti nije podložno kritikama.

I dok njihova dojučerašnja braća vode bitku oko toga može li se vladavina bivšeg predsednika tumačiti drugačije nego kao najsvetlija stranica nacionalne istorije, Srbi su nekako više iznenađeni činjenicom da vladavina njihovog bivšeg predsednika još uvek nije davna prošlost, nije zaboravljena, nije izbrisana i, u stvari, ispostaviće se, nekako nije ni prevaziđena. Šta je to Milošević ostavio Srbiji onog dana kada je pred kamerama prvi put priznao poraz? Šta je to što Srbiju, njenu elitu i njene vlasnike glasačkih listića, veže za političara koji je uspeo da izgubi svaki rat u kojem nije učestvovao?

IZUKRŠTANA NASLEĐA: Slobodan Milošević Srbima nije napravio državu, nije učvrstio granice, nije ostvario jedinstvo, nije im pomogao da reše svoje frustracije. Naprotiv, ostavio je za sobom zemlju bez granica, bez ekonomije, bez ugleda i bez ideje kako da iz svega toga izađe. A, ipak, za pet godina koliko više nije na vlasti, a gotovo isto toliko jeste u zatvoru, njegova ostavština izgleda da je čvršća od one koju su bratskim narodima ostavile njihove vođe. Borba sa teškim nasleđem koje je za sobom ostavio na svim nivoima još uvek traje, a kraj teško da joj se nazire. Polovina biračkog tela koja mu je, na izborima 2000. pružila podršku, ako se ikada i pokolebala, gledajući maratonski spektakl u Hagu divi mu se obnovljenom snagom videći u njemu mučenika koji se bori “sam protiv svih”.

Možda je trinaest simboličnih godina koliko je trajao jedan od mračnijih perioda srpske istorije bilo zaista previše dugo da bi se iz tog vremena izašlo onog trenutka kada se formalno-pravno završila vladavina danas najpoznatijeg haškog zatvorenika, ali u periodu koji je usledio ispostavilo se da reč nije samo o vremenu koje je potrebno za oporavak zemlje – reč je sada već i o drugim nasleđima, DOS-ovom nasleđu, nasleđu DOS-ovih naslednika i vezama kojima su se sva ta nasleđa ukrstila.

Srbi su naivno verovali da će sama smena vlasti biti dovoljna da im sa leđa skine teško breme devedesetih, a u tom verovanju pomagala su im i tadašnja obećanja neiskusne nove vlasti, koja je govorila da će sve, ali baš sve, biti drugačije i bolje. Ispostavilo se da pobednici nisu bili spremni za ono što ih je čekalo, nisu u stvari najbolje ni shvatali šta ih čeka, ali su bili spremni na podmetanja koja su ubrzo počeli da priređuju jedni drugima. Ma koliko je zemlja počela da korača ka Evropi, ma koliko da je ekonomija doživela dramatične reforme, a društvo kretalo u velika raslojavanja, Srbija je i dalje bila zakovana za Miloševićev politički testament, bez ikakve ideje da li taj testament uopšte treba otvoriti i ima li on uopšte naslednike.

OTIMANJE ZA POSLOVE: “To što smo mi zatekli petog oktobra ličilo je na čoveka obolelog od raka koji je doživeo tešku saobraćajnu nesreću, završio na urgentnom i sada lekar koji ga vidi ne zna gde bi pre da ga krpi i da li će on išta od toga što treba da mu se uradi moći da izdrži. Bili smo šokirani razmerama uništenja države, niste imali nijedan segment za koji ste mogli da se uhvatite. Niste imali ni kadrove, tek po nekog entuzijastu, kog kad vidite dođe vam da ga izljubite”, kaže Boža Prelević, advokat, nekadašnji koministar unutrašnjih poslova u prelaznoj vladi. “Imali ste uništenu zemlju, izluđen narod i tajkune koji drže medije, deo poslanika, a onda počinju da finansiraju nove stranke i tako zarobljavaju Srbiju. Onda je došlo i do krvoločnog otimanja oko profitabilnih poslova, oko centara moći, počelo je dovođenje ljudi po partijskoj liniji, što je na kraju diskreditovalo celu priču. Ubila nas je halapljivost ljudi koji su hteli da lešu popiju još malo krvi. A svako varničenje unutar DOS-a bila je prilika za bivši režim da se infiltrira. Miloševićevi ljudi isfinansirali su svoj status i čudili se kako su pobednici fini prema njima, na kraju su zaključili da je za njih bilo najbolje što je on otišao.”

Ispostavilo se da je strah ljudi bivšeg režima kratko trajao i bio sasvim bezrazložan. Vičući na sav glas da su žrtve revanšizma, oni su, u početku tajno, a kasnije sve više javno, učvršćivali svoje pozicije i uvećavali svoj kapital. “Milošević je pre svega finansijski prisutan u Srbiji, deo privatizacije obavljen je njegovim novcem i taj novac će dugo biti ovde”, kaže Prelević.

Iako je ekonomsko-finansijski tim postoktobarske vlade pokazao verovatno najviše uspeha, nije uspeo da pobedi sive tokove novca, kojim se, kako mnogi danas veruju, “kupuje Srbija”. Između starog sistema koji se urušavao i novog koji se tek formirao napravljen je prazan prostor u kome su nekadašnji milioneri stradali tako što im je novi poredak omogućio da postanu milijarderi.

EVOLUCIJA, PRE SVEGA: “Privredni sistem u Srbiji je promenjen više nego drugi, a isto važi i za privrednu politiku. Dosta je, međutim, i preuzeto ili preostalo iz prethodnog perioda, posebno kada je reč o odnosu privrede i politike, odnosno između privrednika i države. Poslovni uspeh još uvek dosta ili predominantno zavisi od veze sa državom a ne od uspeha na tržištu. Nasleđen je oligarhijski sistem koji se još uvek održava uprkos institucionalnim i reformama u privrednoj politici”, kaže Vladimir Gligorov, ekspert u bečkom Institutu za međunarodne ekonomske studije.

Prema njegovom mišljenju, Srbija se, s jedne strane, odvojila od Miloševića u smislu normalizacije međunarodnih odnosa, odustajanja od pretnje silom ili od upotrebe sile, a u privredi kroz privatizaciju i otvaranje vrata stranom kapitalu. Sa druge strane, “zvanična politika je da do tog oslobađanja dođe evolutivno a ne naglo. Tako da se veoma postepeno i teško napuštaju ustanove i politika iz Miloševićevog perioda. Ustav je najbolji primer, ali to takođe važi i za politiku prema Kosovu, Crnoj Gori, kao i prema međunarodnoj zajednici.”

Usitnjavanje demokratskog bloka počelo je brže nego što je iko očekivao, uz to su se istom brzinom nizali i skandali, optužbe za krađu, korupciju, lažna glasanja, sledila su i nerazjašnjena ubistva. Nove vlasti ne samo da nisu razjasnile ubistva iz Miloševićevog perioda, nego su se veoma brzo našle u poziciji da se i same brane od optužbi da su nemoćne da zaustave kriminal.

Tajne službe i dalje su nastavile da rade po starim obrascima, jedino što više nije bilo tako jasno za koga tačno rade. Dosijei su postali omiljeno sredstvo političke borbe. Sve je postalo sporno osim činjenice da su mehanizmi ostali isti, ali su prešli u ruke onih koji više nisu bili tako sigurni da će ih dugo imati za sebe, pa su ih uglavnom koristili protiv svojih dojučerašnjih saboraca. Petooktobarski entuzijazam polako je jenjavao i sve se češće žalilo za tim što nije bilo šestog oktobra, a, opet, onima koji su po toj teoriji valjda trebalo da tog šestog oktobra plate neku cenu, išlo je sasvim dobro.

“Mreža tajkuna, koji su se obogatili pljačkom narodne imovine, novinara, kriminalaca, intelektualne elite raspoređene po univerzitetima i institutima i saradnika u političkim partijama, nije taknuta. Naravno, ona ne funkcioniše kao onda kad je gazda bio tu, ali funkcioniše. To je kao živa, naizgled je rasuta po stolu ali kada se primaknu dve kapi one se spoje. Te kohezivne struje između njih su i dalje vrlo jake”, kaže Nebojša Medojević, izvršni direktor Grupe za promene. “Srbija nema razvojni nacionalni konsenzus o fundamentalnim stvarima. Na političkoj sceni je sve trgovina, sve biznis i dok je to tako ne može se očekivati veći otklon od Miloševićevog sistema. Jer, današnju i Miloševićevu Srbiju najčvršće povezuje prljav i krvav novac.”

To što DOS i sve što je iz njega proizišlo danas izgleda kao grupa nezrelih i nespremnih ljudi koji su tek morali da nauče kako se vodi zemlja u trenutku kada su već preuzeli vlast, verovatno je, pored ostalog, posledica i prevelikih ambicija i još većih obećanja. Raskol između onoga što se htelo i onoga što se moglo doneo je običnim građanima razočaranje, političarima cepanje stranaka, a kontroverznim biznismenima profit. Tu negde Milošević se ponovo vratio.

UTKANO U INSTITUCIJE: U vreme kada je isporučen Hagu mnogi su poverovali da je to definitivno kraj njegove ere, ali na volšeban način ispostavilo se da je četiri godine kasnije tema njegovog nasleđa i njegove prisutnosti i dalje aktuelna. To što Srbiju muči izgleda da je ipak znatno složenije od organizacije helikoptera na relaciji Centralni zatvor–Ševeningen.

“Peti oktobar trebalo je da bude revolucionalni obrt, jer to jeste najveća pobuna Srba u 20. veku i ima sve elemente revolucije. Đinđićev koncept je predlagao apsolutni diskontinuitet i da se tako uradilo to bi bio obračun sa Miloševićem”, kaže Branka Prpa, direktorka Istorijskog arhiva Beograda. “Koštuničin koncept se pozivao na legalno i legitimno, čime je u stvari napravljen kontinuitet sa prethodnim periodom. Tako smo dobili državu sa zakonima koji navodno važe, a zapravo ne važe. U tom interregnumu stvoren je prostor za Miloševića. Trenutno mi nemamo ništa drugo osim njegovog nasleđa. Mislim da prva demokratska vlast nije shvatila koliko je ono duboko utkano u institucije i koliko je transformisanje jednog složenog sistema kakav je država, ozbiljan zadatak. Osim toga, izostalo je razumevanje i ozbiljnija finansijska podrška međunarodne zajedice. Do Đinđićeve smrti ona je bila polovična, posle njega više je nije bilo. Mislim da je trebalo napraviti nešto kao Maršalov plan i tako pomoći zemlji”.

Možda je krhkoj srpskoj demokratiji bilo potrebno daleko više od lepih želja. Delegacije koje su se prvih meseci sastajale sa međunarodnim zvaničnicima nailazile su na takav prijem da su ubrzo poverovali da su apsolutni pobednici i da su devedesete ostale daleko za nama.

Ali, tapšanje pobednika po ramenu nije trajalo dugo, novim vlastima su počeli da se isporučuju i zahtevi – da sarađuje sa Hagom, sluša MMF, kreše buyet i, paralelno sa tim, “prevaspitava” narod i priprema ga na eventualno odustajanje od dela teritorije. Bio je to teško izvodljiv zadatak i za one koji su imali najviše volje da sarađuju sa Zapadom. Ono što je na početku izgledalo kao medeni mesec sa celim svetom, ubrzo je počelo da liči na poziciju lošeg đaka koji i ako počne da uči, jedinicu iz vladanja nikada neće popraviti. U kombinaciji sa našim sporim i nespretnim učenjem, dodatne kazne kao da su nekako počele da nas guraju nazad u Miloševićev zagrljaj.

ČEKAJUĆI „ĆIRILICU”: – Pristup međunarodne zajednice, čak i kad su namere najbolje (a to nipošto nije uvek slučaj), često je do kontraproduktivnosti nezgrapan – kaže Vladeta Janković, savetnik premijera Koštunice. – Nevolja je, pored ostalog, u tome što je, radi obračuna sa Miloševićem, a još više radi opravdanja agresije, o nama u zapadnim medijima sistematski, dugo i vešto stvarana krajnje loša predstava, koju je sada teško promeniti. To neizbežno ima uticaj na političare. Ne mislim, ipak, da je našu zemlju uopšte moguće ‘gurnuti nazad u Miloševićev zagrljaj’. Ta su vremena zauvek prošla, što ne znači da mladoj srpskoj demokratiji ne prete druge, ništa manje opasnosti.”

Očekujući da se u Srbiji, na televiziji ili van nje, napravi neka „Ćirilica” o dubini Slobinog nasleđa, zemlja dočekuje godinu koja će verovatno pred nas ispostaviti konačne račune velike kvazinacionalne i pseudodemokratske lumperajke pod palicom Slobodana Miloševića. Kada, dakle, na pregovaračkom stolu bude konačan status Kosova, sudbina državne zajednice, novi zahtevi MMF-a ili poslednja runda haškog kik-boksa, lideri i građani će možda saznati kolika cena mora da se plati za 13-godišnju avanturu i poželeti da se ipak oproste sa Miloševićem i njegovom politikom. Ako im to svet bude dozvolio.

VLADETA JANKOVIĆ, SAVETNIK PREMIJERA SRBIJE Neodoljiva privlačnost diktatora Miloševićevo nasleđe dobrim delom je lišilo građane svesti o mogućnosti da utiču na svoju sudbinu, što za posledicu ima u nekim slučajevima fatalizam, pasivnost i povlačenje u sebe, a u nekim drugim gorčinu, cinizam ili čak izvesnu bezobzirnu sebičnost. U političkom životu, čini mi se najgorim što su osnovni instrumenti Miloševićevog sistema vladavine, kao izazivanje podela, otrovna retorika, samousredsređenost, osionost, a naročito brutalna beskrupuloznost, ostali neodoljivo privlačni određenom tipu političara. Paradoksalno je, uostalom, što su tom obliku Miloševićevog nasleđa obično najskloniji upravo oni koji se na sav glas legitimišu kao diktatorovi smrtni neprijatelji. SVETISLAV BASARA, KNJIŽEVNIK Nova narodna pobuna Srbija se još nije oslobodila Miloševićevog nasleđa, a isključivi krivac za to je Vojislav Koštunica. On je odmah posle petog oktobra minirao mogućnost da se oslobodimo Miloševićeve politike. I sada, kada je Koštunica došao na vlast, SPS-ovci su njegovi omiljeni saradnici, vlada zajedno s njima, prepušta im javna preduzeća, upravne odbore... Vraćaju se svuda, čak i u kulturi su ponovo prisutne komunističke trojke. Očekujem da će ovakvo stanje trajati dok DSS konačno ne postane SPS ili obrnuto i dok ne dođe do nove narodne pobune koja će konačno zbrisati komunizam sa naše političke scene. DŽEJMS LAJON, ŠEF MEĐUNARODNE KRIZNE GRUPE U SCG Srbi će tek platiti Ako kao Miloševićevo nasleđe definišemo njegov način gledanja na svet, njegovo ponašanje prema svom i narodima u susedstvu, gledanje na događaje u bliskoj prošlosti – ono je i dalje prisutno u Srbiji. To je zato što su i u DOS-u, koji je smenio Miloševića, velikim delom bili ljudi koji su bili protiv Slobodana Miloševića kao čoveka, ali ne i protiv njegove politike. Oni su bili ljuti što je izgubio ratove, što je napravio hiperinflaciju, ali su njegove ideje i ciljeve podržavali. U tome je prednjačio DSS, ali i unutar DS-a ima mnogo ljudi koji tako razmišljaju. Pa, evo sad čak i jedna stranka kao što je G17 plus ima funkcionere koji su izrazito desničarski nastrojeni. Srpski političari za sve to snose najveću krivicu jer umesto da menjaju ceo sistem, prvo što su rekli je da neće biti revanšizma, da neće biti lustracije. Nisu napravili jasno razgraničenje između Miloševićevog i njihovog režima. Ni sam Zoran Đinđić nije želeo da se odrekne Miloševićevih oligarha i njegovih bezbednosnih struktura, nego ih je koristio sve dok se to nije završilo na najgori mogući način. Ne mislim da je međunarodna zajednica tu nešto kriva. Ona je mogla ili da uvede protektorat ili da radi ono što je radila. Očekujem da će sve te greške građani Srbije platiti u 2006. godini kada se budu rešavala pitanja Kosova, Crne Gore i kada će, verovatno, radikali i formalno doći na vlast. ČEDOMIR ANTIĆ, ISTORIČAR I FUNKCIONER G17 PLUS Ostao socijalni radikalizam Srbija se oslobodila Miloševićevog nasleđa ali nije uzroka zbog kojih je on i nastao. Milošević nam je ostavio državu sasvim zaostalu u razvoju, privredu zamrznutu u prvom stepenu tranzicije i izolaciju i to smo prevazišli. Ali, ono što je ostalo je izraziti socijalni radikalizam naših građana. Jer, 75 odsto građana smatra da je država dužna da ih zaposli, da ih skući, leči, da ih pomaže kad god je potrebno, a da oni kad god mogu treba da prevare tu istu državu. To nije Miloševićevo već nasleđe realsocijalizma, ali baš zbog tog nasleđa Milošević je i došao na vlast. I sada veliki deo naših političara, među kojima su i ovi Đinđićevi epigoni i radikalna opozicija, podržavaju takva očekivanja u narodu. A baš takvo stanje u društvu, takva očekivanja naroda jedan su od razloga zbog kojeg se nalazimo tamo gde se nalazimo. Naravno, krivicu snose i naši mediokritetski političari koji se radije ponašaju kao manekeni nego kao odgovorni ljudi i, svakako, velike sile, koje svojim ponašanjem i redovnim kršenjem pojedinih načela idu naruku baš tim neodgovornim političarima. Ali, na to mi ne možemo da utičemo. Smatram da ćemo u budućnosti, ako gledamo ekonomsku sferu, postepeno izlaziti iz te priče. Očekujem da ćemo, kao što smo u 19. veku bili zemlja sitnih sopstvenika, uskoro postati zemlja sitnih preduzetnika. Međutim, u političkom smislu prisutni radikalizam će opterećivati demokratiju. Potreba naših političara da stave formu iznad suštine, da im je bitnije da Kosovo bude u Srbiji formalno nego da Republika Srpska bude stvarno, da im je bitnije da budu popularni političari u opoziciji nego da rade ozbiljan posao u vladi, ozbiljno će ugroziti osnove naše državnosti. NEBOJŠA MEDOJEVIĆ, IZVRŠNI DIREKTOR GRUPE ZA PROMENE Profitabilni mehanizmi Srbija se oslobodila političkog i ideološkog dela nasleđa Slobodana Miloševića. Stranke levice, kako ih je on zamišljao, više nemaju nikakav uticaj, priča o velikoj nacionalnoj državi više ne postoji itd. Ali, Srbija nije zakoračila u ozbiljnu fazu demontiranja njegovog sistema. Najveća odgovornost što je sve ostalo tako je na Đinđićevoj vladi i to na onom delu koji je dominirao na početku, a koji su činili Čeda, Beba, Janjušević... Oni su očigledno shvatili da totalitarni mehanizmi mogu biti profitabilni i učinili su sve da ih zadrže. U ekonomiji nema više Miloševićeve politike, ali su ostali njegovi tajkuni i njegovi ekonomski saradnici. Jer, izuzev Mlađana Dinkića nema nijednog ekonomiste koji, na neki način, nije sarađivao sa Miloševićem.