Crnogorska droga sa Kosova

U 2006. godini jedino nam ne preti da ćemo postati normalna zemlja, u kojoj će kriminalci biti tamo gde im je i mesto, politikom upravljati samo političari a biznismeni se baviti isključivo svojim poslovima. Godina 2006. nastaviće tamo gde je prethodna stala. Crnogorski mafijaši kao novi srpski Šiptari i Kumovi, ruski kriminalci umesto svojih italijanskih kolega u Crnoj Gori, i stalna pretnja Kosova na kome se, poslovično, prepliću terorizam i kriminal, biznis, politika i pregovori o statusu južne srpske pokrajine.

Od Kosova ćemo i početi ovu priču o pretnjama u 2006. godini. Gotovo da je opšte mesto postala konstatacija kako situacija u pokrajini predstavlja bezbednosni rizik čitavom regionu – užoj Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji. To je, međutim, ne čini manje tačnom. A sve zavisi od toka pregovora o budućem statusu Kosova.

Kosovska pretnja regionu zasad je samo potencijalna i čuva se kao svojevrsni kec u rukavu, u slučaju nepovoljnog razvoja situacije za pregovaračkim stolovima. Prema očekivanjima upućenih, jug Srbije neće zasad biti “aktiviran” jer bi to izazvalo bes u međunarodnoj zajednici. Ovaj rizik, da se stranci naljute, preduzeće se samo ako Srbi neočekivano počnu da dobijaju ustupke. Cilj: da nam se pobunom na jugu oslabe pregovaračke pozicije. Pobunu bi, u toj situaciji, pokrenuli već poznati veterani ratova sa srpskim snagama bezbednosti, oni koji su se i dosad iz uniformi OVK presvlačili u uniforme OVPBM, ANA... Interesantna je, međutim, informacija do koje je NIN došao, da jug Srbije “na vezi” drži Veton Suroi, koji inače važi za najliberalnijeg, čak i najprihvatljivijeg među kosovskim političarima.

Potencijalno najugroženiji na Kosovu, osim preostalih Srba, naravno, jesu predstavnici međunarodne administracije, kojima je već u nekoliko navrata prećeno. Nepoznanicu, međutim, predstavlja borba koja može da donese svakakve lomove, borba za nasleđe Ibrahima Rugove među kosovskim političarima; političarima od kojih je svaki ponaosob povezan i sa organizovanim kriminalcima i sa veteranima OVK, što ih čini sposobnim da u svakom trenutku izazovu sukobe i radikalizaciju prilika.

Poseban faktor postao je i nekadašnji studentski lider Albin Kurti, vođa nevladinih organizacija KAN (Kosovska akciona mreža) i Pokreta “Samoopredeljenje”, koji se zalaže za proglašenje nezavisnosti pokrajine bez ikakvih pregovora sa Srbijom. Kurti održava bliske veze sa albanskom dijasporom i bivšim pripadnicima OVK, a u poslednje vreme povezuje se i sa vođama kosovskih sindikalnih organizacija. Među Kurtijevim finansijerima, prema saznanjima NIN-a, pojavljuje se i jedno nama poznato ime: američki biznismen Yory Soroš, mecena ovdašnjih antimiloševićevskih nevladinih organizacija.

Najzad, u pokrajini je primećeno i jačanje islamskog ekstremizma, preko arapskih humanitarnih organizacija. Kao najekstremnije tačke ističu se Prizren, Đakovica, Gnjilane i južna Kosovska Mitrovica, a uočena je i veza sa islamskom braćom u Bosni, koja vodi preko Sanyaka.

Kosovo je nezaobilazno i u priči o organizovanom kriminalu na zapadnom Balkanu, jer preko Kosova nam (uglavnom) stiže droga na putu za zapadnu Evropu, a poprilično je ovde i ostane. Stoga su – prirodno – ovdašnji kriminalci bili upućeni na poslovnu saradnju sa svojim kosovskim kolegama. Srpsko-albanski odnosi tu su cvetali kako se samo poželeti može.

Dobra vest je što su ove veze srpskih gangstera “Sabljom” uglavnom presečene. U Srbiji više nema “autohtonih” kriminalnih grupa, kakvih je bilo pre marta 2003. godine, kako smo čitali u Beloj knjizi srpskog kriminala, izdavač MUP Srbije. Nema, recimo, požarevačke ili kruševačke kriminalne grupe, pogotovo nema grupe koja bi imala i približnu snagu zloglasnog zemunskog klana. U poslu su ostali samo sitniji igrači, ali daleko iznad njih i oni najkrupniji, koje “Sablja” nije mnogo dotakla. Ovi potonji svoj novac, preko “mafijaških bankara”, uveliko prebacuju u legalne tokove; tako postaju značajan faktor u biznisu a zatim, neprimetno, i u politici. Wihova imena poznata su policiji ali im policija – i sa prošlim ali i sa sadašnjim rukovodstvom – ne može ništa.

Loša je vest što ovo ne znači da prostor na ovdašnjem narko-tržištu nisu popunili i krupniji igrači. Jesu, i to krupni igrači uvezeni iz Crne Gore. Reč je, prema saznanjima NIN-a, o nekoliko grupa među kojima svaka ima izvestan stepen povezanosti sa pojedincima iz aktuelne crnogorske vlasti, kao i navodne odnose sa crnogorskom tajnom policijom. Barska grupa, koja je prisutna u javnosti zbog veza sa ubistvima direktora i glavnog urednika “Dana” Duška Jovanovića i policijskog funkcionera Slavoljuba Šćekića, jedna je od takvih. Ne i najjača. Možda nije nevažno i to što su pojedinci, koji slove za veoma uticajne u narko-poslovima, bili privođeni tokom “Sablje”, ali se samo na privođenju sve i završilo.

Utešna je vest to što su, izgleda, ove grupe trenutno isuviše jake da bi se pojavio neko ko bi im ugrozio primat, tako da se ne očekuju mafijaški obračuni na ulicama Beograda.

Crnogorci su, dakle, kako sada stvari stoje, popunili upražnjeni prostor na balkanskom putu droge između Kosova i Hrvatske. Umesto ubijenih vođa zemunskog klana, oni su ti koji sada sarađuju sa kosovskim i hrvatskim kolegama. Omiljeno sastajalište im je, ako nekoga to zanima, na Zlatiboru.

Uzgred, što se Crne Gore tiče, italijanske su “biznismene” zamenili ruski “biznismeni” koji kupuju maltene sve što dole vredi, ili će tek vredeti – uključujući i gola brda oko autoputa koji će duž crnogorske obale proći za nekoliko godina. Kao najprilježniji među ruskim akviziterima navodi se Oleg Deripaska, “kompanjon” Romana Abramoviča koga crnogorski mediji povezuju sa braćom Đukanović, Acom i Milom. U Srbiju, interesantno, ovaj ruski novac dosad nije uspeo da prodre.