"Srpski Gogolj" iz Lajkovca

Ko zna koliko je čitalaca proze Radovana Belog Markovića, i onih koji to nisu, prošlo kroz centar Lajkovca, magistralnim putem koji povezuje Beograd i Valjevo, a da ne zna da je prošlo ispod prozora danas jednog od najistaknutijih srpskih pisaca. Na adresi: Ulica vojvode Mišića, br. 74. Nekadašnjoj Ulici maršala Tita. Bivšem imenu – svuda, pa i ovde – glavne ulice.

Isto kao što je pre tridesetak godina retko ko od onih koji su zastali da natoče gorivo na benzinskoj pumpi u Zeokama, selu između Lazarevca i Aranđelovca, znao ili mogao da nasluti da je mladić bujne smeđe kose i takvih dugačkih oborenih brkova, u plavom radnom kombinezonu, koji ih je ljubazno dočekivao s benzinskim “pištoljem” – mladi pisac, buduće veliko ime srpske književnosti.

A nije mnogo ni onih koji su to znali, dok su ga, potom, sretali kao novinara valjevskog Napreda.

U međuvremenu, Radovan Beli Marković, kako ističe jedan od prvih čitalaca njegovih knjiga, profesor Radivoje Mikić, postao je “ne samo jedan od najboljih već i jedan od najneobičnijih savremenih srpskih pisaca”. Ali je, po svemu drugom, ostao jedan od nas najobičnijih. Upisan na pomenutoj adresi; u stanu od pedesetak kvadrata jednospratne oronule zgrade.

- Sasvim dovoljno za Emiliju i mene – skromno i zadovoljno će Radovan, dok supruga kuva kafu. _ Osim toga, a to i nije sasvim nevažno, ponosni smo što naš dom, kako se da videti, nikad ne može biti prokazan kao sumnjiva tečevina. Mi nikome ne dugujemo ništa, niti očekujemo da će nam ikada biti bolje, a jedino što bismo voleli, to je da ovi zidovi potraju dokle mi budemo trajali.

Potom će o enterijeru stana:

- Sve ove stvari su gotovo moji vršnjaci, nema u kući ništa što je mlađe od 35 godina. Naš TiVi je, kao što vidite, niški, kakvog više nigde nema; frižider “Obodinov”; šporet smederevac... Te stvari bile su jevtine i kada su bile nove... Najskuplje u ovom našem stanu su slike, premda ne mislim da bi i one, u ćiftinskom ovom vremenu, održale nekadašnju cenu, a i inače sve u ovom svetu, osim belih košulja, brzo izlazi iz mode.

Pokazuje na zidove ispunjene likovnim delima manje ili više poznatih umetnika. A tu su, pored ostalih: portret Qubiše Jocića, koji je uradila Qubica Marić, zatim portret Bore Stankovića, rad Zorana Petrušijevića, magistra slikarstva iz Vranja, potom portret domaćina – Radovana Belog Markovića, rad Mila Petrovića, akademskog slikara koji živi u Ubu, pa jedna mrtva priroda, koju je radila “žena koja ima lepu ruku za slikarstvo”, profesorka filozofije Valjevske gimnazije gospođa Jovanka Božić, onda jedna slika Radovana Trnavca...

Ni domaćin ne zna tačno koliko ih ima.

- Ja ih nikada nisam brojao – kaže – ali, znam, kada bi bilo koja od njih bila uklonjena sa mesta na kojem se nalazi, ja u takvoj kući ne bih mogao više da živim, jer su one postale deo ovog mog ambijenta.

Knjiga, ipak, ne toliko koliko bi se očekivalo. U dnevnoj sobi samo jedna poveća polica.

- Knjige držim po raznim mestima – predočava nam Beli. – Najviše ih je u nekoj mojoj takozvanoj kolibi u selu Ćelijama, gde odlazim retko; ni u godini jedared. Knjige, inače, poklanjam bibliotekama i pojedincima, ne vodeći nikakav “tefter” o tome... Ni primerke svojih knjiga nemam “u ukupnom zbiru”, da i ne govorimo o nekakvom “književnom arhivu”, znate ono: verzije, novinske anonse, pa plakate za književne večeri... Nisam čovek koji iza sebe želi da ostavi bilo kakvo zaveštanje, pa ni nekakav “u knjigama amanet”; nemam potomaka, niti volje da nešto, makar to i knjige bile, marljivo pribiram. Čitanja će biti u godine, sve dok se na ovom svetu ne ugasi i poslednja lampa, jer bez knjiga rano pada mrak a ni svitanje nije najava razdanjenja, otuda nije ni važno u čijem su posedu biblioteke. Jedine knjige od kojih se ne odvajam, pošto volim da su mi u vazdašnjem priručju, to su knjige mojih prijatelja pisaca, koje su mi dobom poklanjali; dakle knjige koje će se, jamačno, i iza mene zateći. Najposle, to i nije toliko važno... Knjige treba da pomažu u stvarima duše i da su, ovako ili onako, dostupne onima koji za njima osete akutnu potrebu.

Na polici su, razume se, i razne druge referentne knjige (rečnici, leksikoni, enciklopedije...), koje treba da se nađu pri ruci...

- Ovu policu poklonio mi je gospodin Mile Blagojević iz Sopota – napominje pisac, da se ne ogreši o darodavca. – Slučajno se jednom zatekao u našem domu, sa pesnikom Zoranom Bundalom. Vidi, knjige razbacane po podu, pa mi prijateljski ponudi da on napravi policu, pošto se time bavi... Kažem da bih mu bio vrlo zahvalan. Tako je i bilo. Već kroz nekoliko dana je napravio i doneo. Gde li je sada dobri i čestiti gospodin Blagojević? Nadam se da je dobro i da ga sreća prati.

Radni sto nema, niti je, veli, ikada imao. Kompjuter, na kojem piše, postavio je na običan stočić, u uglu kuhinje.

- Žena gotovi ručak, a ja pišem (smeh). Mi ne smetamo jedno drugom. Načelno, niko mi ne smeta, osim što samom sebi ponekad sam na smetnji, ali ta nevolja je počela odavno, još od rođenja. Uostalom “životni roman” svakog pisca je velika zavrzlama, s mnogo dosadnih epizoda koje se žanrovski teško “uklapaju”.

Radovan i Emilija vole mačke. Nekada su ih imali 17, sada samo tri: dva mačka i jednu macu. Nisu im nadenuli imena, samo im tepaju...

- To su naši ukućani – priča Radovan, dok mazi jednog od mačora, a drugih dvoje se gnezdi pored njega na trosedu. – S tačke gledišta takozvanog normalnog sveta i pojedinih lajkovačkih veterinara, to su životinje, ali ja svoje ukućane nikada ne nazivam životinjama. Ne bih voleo da naše mačke iko dovede u škripac, polazeći od njihovog, navodnog, životinjstva. Valjda i neće, pošto još nisam čuo da se za mačju kožu može dobiti šaka banki. I još ovo. Mogu da razumem prirodu osećajnosti koju neki ljudi imaju za bele miševe, pa i za karakonyule kakve se samo u ružnom snu mogu videti, stoga s pravom očekujem da ni mojim mačkama niko život ne otežava.

Prozor na dnevnoj sobi otvara pogled na opevanu prugu, a od kuhinje na staro lajkovačko groblje... Ispred zgrade je život danas – glavna magistrala...

Mnogi toponimi postali su mnogo poznatiji nego što jesu, pošto su razglašeni u književnim delima. Takav slučaj je sa Višegradom Ive Andrića, Vranjem Bore Stankovića, Sremskim Karlovcima Branka Radičevića, Mačvom Janka Veselinovića, Gružom Dobrice Erića, Žičom Gorana Petrovića, pa i sa Lajkovcem Radovana Belog Markovića.

Ali, kod našeg domaćina, Lajkovac iz knjiga njegovih i Lajkovac u kojem telom obitava nisu isto. Zato će, nastojeći da otkloni svaku sumnju:

- Pojma nemam gde zapravo živimo, ali je sasvim izvesno da moja supruga Emilija, naše mačke i ja stanujemo u Lajkovcu. Izvesno je, takođe, da se administrativni Lajkovac ne može poistovećivati sa istozvanim toposom iz mojih priča i romana. Isto vredi i za geografski prostor sliva Kolubare, za selo Ćelije i Belo Valjevo, kao i za obe Psače – Gornju i Donju. Svoj zavičaj i inače nisam tražio po mapi, nego po prostranstvima duše, kadšto i po knjigama, da bih ga, konačno, našao u brujanju srpskog jezika, premda je moj zavičaj, administrativno uzev, šumadijska Kolubara, odnosno: selo Ćelije – negda u beogradskom pašaluku, posle u dunavskoj banovini, a danas (to jest: od 50-ih godina prošlog veka) u opštini Lajkovac i takozvanom valjevskom okrugu.

Ipak, radnja svih njegovih romana i pripovedaka dešava se u tom njegovom rodnom kraju...

- Na tom dlanu zemlje, koja još nije sama sebi dosadila, osluškujem huk doba i damara svojih udaranje, određujući se crnim slovom, pod trepetljivim zvezdama, kao moji preci što su: ralom i motikom, kroz gladne godine – pomalo umorno će Radovan Beli Marković.

I dodaje:

- Zlo je vreme za književno osenjene ljude, a za pisce pogotovo. Da li će ovo doba svoje pisce prepoznati, i obrnuto, ili će sve u nekom dubljem mraku potonuti?

Važi za pisca tzv. stvarnosne proze. A da li i sam sebe tako doživljava? – upitasmo.

- Stvarnosna proza, koješta! Nije li tu reč o nekoj obećanosti trivijalnostima svoga doba, šta li? “Prestilizovao” sam svoju muku s ljudima (i od njih!) u osećanje ušuškanosti u krilu gorde osame, a sebe doživljujem kao pisca stvarnih priča iz izmišljenog života i ne pridajem važnosti “osvajanju stvarnosnih teritorija”, u smislu njihovog “oknjiževljenja”.

Profesor slavistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vitomir Vuletić objavio je knjigu pod naslovom “Radovan Beli Marković”, u kojoj ovog pisca predstavlja kao “srpskog Gogolja”. A pisac, naš domaćin, nastavljajući ukratko svoju književnu ispovest, dodaje: Samo u srpskoj književnosti (a gde su ostale?) ima toliko prostora lepote i blagosti, toliko nedosegnutih visova, s tim što je čitalački život samo jedan, jedini... I taj bi neutaženi čitalac, to jest moje književno ja, kraj toliko napisanog, u neskromnosti svojoj, i sam hteo nešto da napiše; eh!

- Nisam bezuslovni privrženik ni jedne književne propedeutike, svestan da nikada na hartiji ništa biti neće kao u snovima mojim što je, jer snovi su jedno, a pisanje je puka praktika. Ključ za odgonetanje književnih nedouma i zagonetanja je, ako ga i ima, pomno čitanje i pisanje samo, a svaka je knjiga, sa piščevog i čitalačkog stanovišta, tvrdi grad koji se ne osvaja opsadom i razaranjem, nego iznutra – duševnim “umilenijem”, do potpune “predaje”!

Da li baš svaki dan? Kako izgleda obdanica pisca koji od 2000. leta, od kad je zaigrao za tim “Narodne knjige”, svake godine piše barem po jednu knjigu? (Ove godine, zbog “izrednih okolnosti”, poremetio je taj ritam.)

- Pripadam onima koji, najvećma, ranom zorom kapaju ponad svojih rukopisa, s tim što svaki pisac, pa i moja malenkost, po čitav dan vrze književno pletivo. Elem, dani su moji, spolja, jedan drugom nalik, a razlikuje ih samo ono što se događa unutar, ali to nerado dajem na uvid, kao što nikada, nikom, nisam dozvolio da mi gleda linije na dlanu. Navika da se živi podalje od sveta, premda ne i “mimo sveta” odavno se u meni ukorenila.

Prošetali smo zajedno Lajkovcem. Vidi se, svi ga znaju. Qudi se javljaju ljubazno...

- Moji odnosi sa sugrađanima su u skladu sa boljim običajima i načelima građanskog reda: bez preterane prisnosti i nepotrebnih čegrsti – kaže, u hodu. – Ne govorim i ne činim ništa “u ime naroda” i nije mi, stoga, ni stalo da znam šta se, en masse, misli o mojoj malenkosti, izuzimajući mišljenja čitalaca i onih pojedinaca koji moju prozu uzimaju “na ogled i strogu kritiku”. Dakle: dokle god plaćam vodarinu, ne zanima me šta o meni misli uprava vodovoda.

Podsećamo da je često u novinama. A kako na to reaguju njegovi zemljaci?

- Da, piše se u novinama, ali se, zbog toga, ni u Lajkovcu, niti igde, ne potežu zvona. “Medijski opijum” ne kola kroz moje vene, radio sam u novinama dovoljno dugo i znam posledice “medijske narkoze” – kaže pomirljivo, kao na nešto što mora da se istrpi.

Usput nam ispriča i jednu anegdotu:

- Pre neki dan zaustavi me jedna stara gospođa i kaže: “Radovane, čitam vašu knjigu Devet belih oblaka, ali je nisam najbolje razumela!” Šta sam mogao da kažem?! Rekao sam da ni ja nisam baš sve knjige, a možda ni pomenutu knjigu, najbolje razumeo!

Idemo prema zelenoj pijaci.

- Volim pijačno obilje, mislim na plodove zemlje i domaćinsko rukodelje, volim taj vrvež i tu vrevu, taj damar svakodnevlja. Naravno, samo poizdalje, kao (p)osmatrač.

Razlog je sigurno i to što mu je deda bio baštovan i pijačni čovek.

- Volim da (p)osmatram takozvanu stvarnost, a pijaca je te stvarnosti vrelo, ali samo da (p)osmatram; trenutno mi je svako učešće, pa i ova kupovina pro domo suo (smeh)... Drugo su uspomene iz detinjstva i sećanje na dedu, za tako štogod nije mi nužno tumaranje po pijaci, pošto je i tu reč o maglenom pletivu koje se u duši kanura.

...I tako, dok kupujem ovaj pijačni espap, ne baš znalački i s voljom, uvek mi je pred očima moj deda, sa tim njegovim povrtarskim zarzavatom – kaže.

- Pisac, pogledni ovo! – zove jedna seljanka pokazujući na svoje suve šljive, jabuke, belu bundevu i orase, dok se probijamo kroz nedeljnu pijačnu gužvu.

Kupuje žuti delišes...

Dve tezge dalje, jedna seljanka prodaje uređene piliće. I ona prepoznaje mušteriju:

- Pisac, ti ništa nema da brineš za ptičiji grip – kaže. – Moji pilići nigde nisu izlazili i ni sa kim se nisu mešali!

Ubedila ga je...

Radovan Beli Marković je, sada, u svom Lajkovcu na dužnosti savetnika Gradske biblioteke. Pitamo koliko mu to godi i kako se u tom poslu snalazi...

- Lajkovačka Gradska biblioteka je jedno pristojno mesto, pribežište odanih čitalaca, i privremeno odredište najboljih pisaca koji, danas, pišu na srpskom jeziku; mislim na uspele i lepo posećene književne susrete. Ne osećam se pozvanim da sam ocenjujem svoju uspešnost na poslu savetnika u ovom, rekao bih, malom saborištu knjiga i duha.

Mnogo je onih koji ocenjuju knjige njegove, dok život lajkovačkom prugom, Ibarskom magistralom i drugim ukrštenim ili neukrštenim putevima ide dalje...