Nestorov bokal

Da li vam je nekad za Božić crko bojler? E, meni jeste! Nego, prvo je crkla sijalica u kuhinji!? Pogledam osigurače u predsoblju, nijedan nije iskočio. Proverim, nije ni treća faza. A onda crkne i sijalica u hodniku ispred lifta! I, tu, konačno, shvatim da moj “električar” Jung majstoriše po zgradi. To jest, stavlja mi do znanja da sam na dobrom putu da stignem do bogova ili u Palmotićevu. Jer, taj Jungov put račva se tek na kraju: jedan krak vodi u božanska nebesa, a drugi u ludnicu.

Zašto sumnjam da električar Jung majstoriše po Gročanskoj?

Pa zato što mi je bojler crkao, u božićno jutro, kada sam u laptop ukucavao 26. pismo Aristotelu. A trideset i četiri pisma je Aleksandar napisao Aristotelu iz Indije i to posle “smrti”. Jer, nije valjda da verujete Plutarhu i ostalima da je Aleksandar umro u trideset i trećoj godini!?

Zaista vam kažem, Srbi moji: Aleksandar je nadživeo Aristotela i dočekao je duboku starost u Kašmiru gde je, izgleda, sreo i svog “božjeg sina” Isu, koga je Kleopatra još kao dečaka, kao malog Cezariona, poslala u Indiju.

E, tu mi je crko bojler! Onog časa kada su se sreli u Indiji bog Aleksandar i njegov božiji sin Isa sem ako, ponavljam, Isa nije bio samo vizija Aleksandrovog magijanta Kalana.

A zašto sam toliko siguran da crkavanje bojlera nema veze sa Teslinom strujom? Zato što mi je u taj čas sa police pao i Tolstojev portret, poklon Olge Božičković, čiji je otac, takođe, bio tolstojevac.

A padne, brale, i čaša sa sudopere, uzmuvaju se, načisto, moji kućevni duhovi, uzmuva se ta moja brojna rodbina, usred božićnog podneva.

To se desi, primetio sam, kad ubodem neku važnu stvar, kada u tastaturu laptopa ukucam reči od kojih podrhtava ova naša zapadna civilizacija. Tek tada shvatim koliko je neprijavljenih podstanara u mom stanu, koliko je mnoštvo kućnih bogova koji, inače,

dremaju po buyacima.

Sećam se, burno je bilo i kada sam otkrio da je Troja bila na Dunavu. Dobro, tada nije crko bojler ali je crkla treća faza u celoj zgradi, brale! Hoću reći, Jungu su duhovi zvonili na vrata u gluvo doba noći, a ovi moji luduju li, luduju i usred bela dana.

Elem, smandrljam, brže-bolje, 26. pismo Aristotelu, da ne počne da se ruši plafon, te da me Olja sa sve laptopom ne baci sa šestog sprata, dole na pomoćni teren FK “Obilić”.

Primirim se u beržeri, kao dete koje je napravilo štetu u kući, a nije dobilo batine. Uzmem da čitam “Miljenike bogova” od Vere Janićijević.

Čitam, čitam, i, na šta ću da naletim? Da je Stagira, rodno mesto Aristotelovo, bila u Trakiji! Aristotel je, dakle, naš čovek, Tračanin. Pa, kako se onda Stagira stvorila, dole, pored Soluna? Lepo. Kad je Filip Makedonski ratovao sa našim trivalskim plemenima, “osvajajući Trakiju, razorio je Stagiru, a preostalo stanovništvo delom rasterao, a delom poubijao”. Tek, mnogo godina kasnije, uz pomoć Antipara, Aleksandrovog zamenika na dvoru u Peli, obnovljena je Stagira, na sasvim drugom, već rečenom mestu.

Šta, nategnuto vam? A nije vam nategnuto što su crnogorski kolonisti na severu Bačke podigli Lovćenac!? I, da li primećujete da se Aleksandrov zamenik na dvoru u Peli zove ANTIPA(R), baš kao i Irod ANTIPA, kralj Isusove Galileje? Razmišljajte malo, Srbi moji, da i u Makedoniji postoji jedna Galileja, makedonski GALIČNIK!? A razmišljajte i o tome da je PELA makedonska preseljena u današnju PALESTINU.

Sav srećan, požurim da se pohvalim Olji do kakvog sam otkrića došao, a ona će: “Bolje zovi servis za bojler!”

I, ajd, okrećem servis “Magnohroma” da ne sevnu batine i zbog bojlera, kao onomad zbog kredenca. Tu, tuuu, tu, tuuu. Ne javlja se, bre, niko u “Magnohromu”. Ni prvog, ni drugog dana Božića. Kao da za Božić ne moramo da se kupamo.

Uđem u kadu hrabro, muški, kao onomad, kada smo sa Rimljanima na Dunavu ratovali, u zaleđenoj reci smo se pljuskali i kupali, i, pri tom, veselo podvriskivali i tako strah u kosti legionarima naterivali. Ah, arijska lepa ratovanja! Bila su opojna kao vino od koga znaš da će ti biti loše ako preteruješ.

Nego, Olja neće ni da čuje za čeličenje hladnom vodom. I, ajd, puni lonce, šerpe, podgrevaj na šporetu da ne izgubiš ženu zbog bojlera!

Kad, tiruli, tiruli. Moj rotarijanac iz Brazila šalje mi SMS poruku: “Mom Aristotelu, puno sreće i zdravlja i da otkrije i dokaže da je sve počelo, ovde, na Povlenu gde je i Nojeva alka.”

Brazil, Brazil, tamo ti ne treba bojler.

Ponedeljak. Zovem, treći dan, uporno servis “Magnohroma”. Nonstop, zauzeto. Ah, bojleri, počeli da crkavaju kao brojleri. Nekad u vreme druga Tita za bojlere je bila garancija pet godina, a danas kod Voje i Bokija garancija samo GODINU DANA! Danas, bre, ni Bogi Karić nema garanciju još za godinu dana iako je potomak Nemanjića, a možda je i potomak Aleksandra!? Jer, Aleksandrov deda se zvao KARAN, što će reći, da sam sa Bogijem u krvnom srodstvu pošto sam ja, je l’ da, od Karanovića. Kako bih, inače, znao napamet svih trideset i četiri pisma koje je Aleksandar napisao Aristotelu?

Nego, ima boga! Ulovim, najzad, servis “Magnohroma” i, sav srećan, kao da sam dobio sedmicu na Lotu, prijavim kvar bojlera.

Sav srećan, vraćam se “Miljenicima bogova”. I šta čitam? Kako je Olimpijada sina Aleksandra, dok je još bio dete, posvetila u Samotračke misterije, baš kao što je i mali Isus bio posvećen u Hramu jerusalimskom. Tu je i istovetna priča kako je Aleksandar, kao “trinaestogodišnjak zadivio persijske izaslanike svojim znanjem i interesovanjem”. Pa, dalje, u “Miljenicima bogova” piše kako Aleksandar sa ostalim (Aristotelovim) učenicima pije iz zajedničkog NESTOROVOG BOKALA! A šta piju? “Mešavinu jaja, meda, vina i brašna, po starom receptu.” A ne pije li i Isus sa učenicima iz sličnog pehara vino “po starom receptu”?

Pa onda Aleksandrova klinička smrt od rane kopljem zadobijene u bici na ušću Ganga. Aleksandar u “Miljenicima bogova” to ovako opisuje: “Zadobio sam tešku ranu. Vrh koplja mi se zaglavio u ključnjaču. Izgubio sam mnogo krvi, jer mi je bilo oštećeno i plućno krilo. Filip, moj stari lekar, nije verovao da ću uspeti da prezdravim. TRI DANA sam bio u nesvestici. Tek sam se tada osvestio i došao k sebi.” Nije li i Isus proboden kopljem i nije li vaskrsao trećeg dana?

Zadremam u beržeri, a moja Crna iz Vrčina, u snu mi šapuće: “Moraš da objaviš da je priča o Isusu samo prepakovana priča o Aleksandru Velikom! Taj Gordijev čvor samo ti možeš da presečeš!”

Kad, tin-ton, tin-ton. Interfon. Ko je? “Magnohrom”! I, frk, frk, proradi bojler! Šta je bilo? “Pregorele neke žičice.” Dam iljadarku i ode “Magnohrom” iz mog stana. Čitam specifikaciju računa, južnjak sam, hoću da znam gde mi curi svaki dinar. Kad, imam šta da pročitam! Na računu piše: korisnik usluge TROJAN Jovanović!!!?? Kako sam od Dragana postao Trojan? To samo Jung zna. Znači, Jung kontroliše i ove u “Magnohromu”.

I kažem vam, ako mi iko dođe glave, to će biti Jung iz mojih redova!