Duh u mašini

“Slepo jezero” (Blind lake) je zaštićena zona za koju “čak i kojoti moraju imati propusnicu”: ovaj naučni kompleks, centar naučne misli, živi od dve tajne, dva čuda, kako bi neko kazao, koja mogu da ugroze nacionalnu bezbednost ili da nanesu neko još gore zlo. Prva tajna je samo postojanje jednog vanzemaljskog xina, kojeg laici nazivaju “homard” a naučnici znatno uzdržanije samo “subjekt”, koga preko ekrana, bez njegovog znanja, danonoćno temeljito posmatraju i proučavaju. To zahteva istovremeno oprez i istrajnost. Ovaj subjekt se, posle prvobitnog šoka, nastalog zbog otkrivanja, ponaša izrazito rutinski, čak sa elementima dosade. Posmatranje koje se obavlja od “jazbine” preko “grada” do “fabrike”- pa opet iz početka – ne donosi velike rezultate, utoliko pre što treba strogo izbegavati svaki antropomorfizam.

Međutim, kako razumeti ovo biće i kako odustati od pokušaja da se ono shvati, polazeći od one apsolutne istine koju je već Kant otkrio, prema kojoj su naši opažaji i pojmovi ljudske tvorevine, a sve što je vanljudsko, po prirodi stvari se nalazi sa one strane odgonetanja? Šta onda da činimo, šta da mislimo, kad vidimo kako se “subjektu” “tresu ruke” i kad u njemu naslutimo postojanje neke “emocije”? Margareta je pravi naučnik i izuzetno osetljiva duša. Ona nastoji da objektivno protumači ono što vidi, nezavisno od smisla koji mu ona sama pridaje. Nemoguća misija, romantičarska iluzija?

Druga tajna ne zaokuplja samo osetljive ličnosti, ali muči paranoike: to je tajna tehnologije koja omogućava da se “uhvati” ovaj “subjekt”. Očigledno, uvek se može kazati da je to delo “kvantnih ordinatera sa mrežom adaptivnih neurona”, jedne “tehnologije obdarene svešću” i “organske arhitekture”, što ne može da objasni šta se događa u unutrašnjosti “Oka”, kako je nazvana ova “kompjuterizovana celina”. Ukratko, postoji “A ghost in the machine” (“duh u mašini”). Kad se zona stavi u karantin, u času kad “subjekt” “krene na put” a Oko ubrza svoje operacije, gazda Blind lejka postaje Rej, Margaretin bivši muž. Međutim, Rej voli da sve drži pod kontrolom. On je, dakle, sumnjičav: šta dokazuje da slike koje nam Oko daje odgovaraju objektivnoj stvarnosti? Šta dokazuje da one nisu proizvod snova Oka? Šta treba da čini ljudski um suočen sa inteligencijom koju je stvorio a koja ga prevazilazi? I najzad, kako je ovaj iskaz zamisliv?

To su sve stara pitanja, stare kantovske nedoumice... Ali uvrnuti šarm naučne fantastike, a posebno ovog romana, nije u traganju za odgovorima već pre u umnožavanju pitanja, u kontradikcijama, u njihovom preispitivanju, u igri, u sceni. U tome je veličina naučne fantastike i njenih zastupnika, od kojih je fantastika Roberta Vilsona, u najvećoj meri... borhesovska: svoje hipoteze ona sledi do kraja. Ona ih tumači, sve do vrtoglavice.

Evelin Pjeje