19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Da bi se komedija kao što je “Šuma”, koja neopozivo pripada pozorištu DŽIDŽ veka, postavila na današnju pozornicu neophodan je jak razlog, u stvari prva, istinska inspiracija kako da se ona suštinski aktualizuje.
U predstavi Egona Savina nema ni traga od toga. On tu živopisnu komediju, čiji je zaplet razuđen, a tema decentralizovana, u kojoj se prepliću ljubavne epizode i prizori ogorčene borbe za novac, koja sadrži i istoriju poslednjeg proplamsaja erotike u ostareloj, bogatoj, ćudljivoj zemljoposednici prikazuje na veoma konvencionalan, neinspirativan način. On radnju komada razvija u dekoru lepom za oko, koji, međutim, nije ni strogo realistički ni kreiran s jasnom metaforičkom porukom, između plastificiranih stabala, oko desetak panjeva, na ovalnom proplanku, omeđenom belim zavesama, s kojeg se prosipa bujica traka recikliranog papira. U tom prostoru, gluma je uglavnom neizražajna i neubedljiva, jer mladi glumci samo uz pomoć svojih telesnih karakteristika markiraju likove, a stariji, na primer Mihailo Janketić, koji igra Vosmibratova, zapadaju u manirizam, u podražavanje sebe samih iz nekadašnjih uspelih kreacija. A u sklopu takve predstave, jedino Svetlana Bojković, u ulozi Raise, tek donekle uspeva da ispolji svoje najbolje glumačke osobine, da ocrta portret žene koja je i tragična i smešna, i licemerna i iznutra ranjena, u osnovi duboko nesrećna.
Od svih promašaja u pozorištu, a takav je i ovakvo izvođenje “Šume”, najgori su oni kad se ne može utvrditi zašto je preuzet lako predvidljiv rizik da se ne uspe, da se ne dopre ni do srca ni do uma publike.
