Klanovi i nove mecene

Već nekoliko nedelja vodi se velika i burna rasprava u našoj javnosti o postojanju i delovanju klanova u kulturi. Svi učesnici u raspravi se slažu da je klanovsko delovanje u našem kulturnom životu prisutno i to se prihvata kao notorna činjenica. Nedavno je glumac Milan Gutović veoma jasno ocrtao situaciju: “Ali i dalje tvrdim da u Beogradu imamo nove pozorišne zgrade ali ne i neko novo pozorište, jer postoje stari klanovi koji su tu i danas.”

Na pitanje kako objasniti činjenicu da su mnogi daroviti ljudi sa ovih prostora prva priznanja dobili u inostranstvu, dramski pisac Milena Marković dala je indikativan odgovor: “To ima veze sa provincijalizacijom i marginalizacijom kulture čitavog ovog regiona i sa nepostojanjem ozbiljne kulturne scene koja ima svoje kriterijume i standarde.” I upravo se o tome i radi, o nepostojanju kulturne politike koja će precizno odrediti prioritete i prihvaćena estetska merila za stvaranje sistema vrednosti ugrađenog u kulturni obrazac jednog društva.

Rasprava o klanovima u kulturi vezana je s puno opravdanja za stanje u kulturi Beograda i uvek se kao po nekom pravilu apostrofira ime Gorice Mojović. Zato i ne čudi njeno reagovanje u tekstu “Ministrov trag” ( NIN 26. januar 2006. godine) jer to je upravo izraz njenog shvatanja politike, kulture i dijaloga u Srbiji. U čemu je najveći greh aktuelnog ministra kulture? Verovatno u tome što je otvoreno progovorio o postojanju klanova u kulturi i načinu kako se troše sredstava za najznačajnije kulturne manifestacije. Očigledno je Gorici Mojović pripala ta privilegovana pozicija da se jednim farsičnim i ne preterano duhovitim pamfletom obračuna sa ministrom kulture, žigošući ga kao oličenje primitivizma, antimodernosti i antievropskog duha. Ovom prilikom ne želim da ocenjujem ne baš velike domete dosadašnjeg rada ministra kulture Kojadinovića, ali ovde se radi o tome da se bezobzirno brane osvojene pozicije političkog odlučivanja u našoj kulturi i njenom finansiranju i težnji da se onemogući rasprava o načinu vođenja i koncipiranja kulturne politike. Ne dovodi se u pitanje, kako se to kaže i u reagovanju vodeće kulturne dekontaminatorke Borke Pavićević, da nisu Bitef i Bemus baš ono najgore sa čim se imamo suočiti. “Smetaju mu Miki Manojlović, Biljana Srbljanović, Goran Paskaljević, Jovan Ćirilov, smeta mu što Grad Beograd ‘prekomerno’ daje pare za te Bitefe i Bemuse”, kaže Gorica Mojović. U stvari, radi se o tome da se razložno postavi pitanje kako i kojim sredstvima se ove najvažnije manifestacije finansiraju. Zašto bi postavljanje ovog pitanja bilo svetogrđe i napad na najistaknutije umetnike i kulturne radnike? U koji je to nedodirljivi zabran udario ministar kulture kada je pokušao da pokrene pitanje o postojanju i delovanju klanova u kulturi?

Marinko M. Vučinić