“Ulaznica” iz Zrenjanina

Čim sam se probudio, znao sam da mi se ništa dobro neće desiti na Sretenje. Jer, prvo sam sanjao moju Crnu u crvenim bokserskim rukavicama, a onda pokojnog Đinđića. Kao, nas dvojica igramo tenis u Humskoj 1 na TK “Partizan” i to na travnatom terenu, kao na Vimbldonu. Onda mi Điki kaže: “Hoćeš li da idemo u lov na divlje svinje?” Nemam lovačku pušku, kažem. “Pa neka ti nabave ovi tvoji...” i smeši se. Probudim se a da ne znam koji su “ovi tvoji”. Ne misli, valjda, na Cemu i komp. Onda shvatim da sam Đikija i sanjao zato što je u utorak, na Dan svetog Valentina, u dvorištu srpske vlade vršen uviđaj. Ah, Điki, voleo sam ga, mimo politike, onako kao naše novobeogradsko dete, ali nije mu se moglo pomoći...

I krene me maler od ranog sretenjskog jutra. Olja viče iz kuhinje: “Dragi, dođi! Mokar zid iznad sudopere!” Kažem vam: maler, maler mi je Sretenje! I meni, a i vama Srbima: vama zbog Sretenjskog ustava pukla Srbija, a meni na ovo Sretenje pukla cev u kuhinji. I koga da zoveš, kad niko ne radi, kad svi slave državnost koju nemamo. Jedina nada mi je majstor LJubinko, moj zemljak iz Galibadinaca kod Svrljiga, onaj što je pre deset godina bio sav u gipsu jer je pao berući orahe. A gadan posao je branje oraha, brale, posle kiše kada se grane klizaju kao uljem namazane... Okrećem LJubinka na mobilni, kad, javlja se njegova žena. I šta ću da čujem?! LJubinko opet pao i polomio rebra, ali sada sa desne strane. I nije pao sa oraha u Galibadincu, nego sa jabuke u Ritopeku kod Grocke. Podrezivao grane nedelju dana pre Svetog Trifuna Zarezoje. E, LJubinko, Srbine, gde se orezuje voće pred Svetog Trifuna? Dokle ćeš, LJubinko, Srbine, da se inatiš i sa nebom i sa Zapadom? Nego, LJubinkova žena ima rešenje. Kaže: “Zovite majstor Budu i samo se pozovite na LJubinka.”

I stvarno, upali. Majstor Buda ne priznaje sretenjski praznik i kaže: “Dolazim do podne.” Lakne mi, ali i nervoza raste kao kvasac. Jer, kada ti vodoinstalater dolazi u kuću, to ti je, bato moj, kao NATO bombardovanje na sitno. I šta ću, uzmem iz očajanja da čitam “Ulaznicu”, zrenjaninski časopis za kulturu.

Uzvrpoljila se i Olja. Od nervoze počela da mesi hleb od kukuruznog brašna. Dobro, dodaje mu malo i pšeničnog integralnog...

Kad, na šta ću da naletim u “Ulaznici”? Vesna Perić: “Jungov pojam sinhroniciteta i nelinearna dramaturgija u filmskim ostvarenjima”!? I tu shvatim da ja više i nisam čovek već da sam Jungova lutka, lutan. Kako se “Ulaznica” uopšte našla u mojim rukama?

Ovako je bilo. Odem ti ja u petak u Zrenjanin na promociju moje “Skice za Novu Bibliju” u Gradskoj biblioteci. Kad, u isto vreme, u 19 časova, isto u Zrenjaninu, ali u Domu kulture, Lujo Bakotić gostuje sa novim prevodom Biblije. A u isti taj petak, pre nego ću poći za Zrenjanin, zove me izdavač Boža Andrejić da mi se pohvali da mu je upravo iz štampe izašla knjiga “Biblija protiv same sebe” Radovana Simonovića.

E, sad, ako se u istom danu, na istom mestu i u isto vreme pojavljuju tri (kritičke) knjige o Bibliji, onda šta je to, moj Srbine? I ako na sve to dobijem “Ulaznicu” u Zrenjaninu u kojoj je tekst Vesne Perić o Jungovom sinhronicitetu, onda šta je nego – JUNGOV SINHRONICITET!

Jung lepo piše: “Budući da je iskustvo pokazalo da pod izvesnim uslovima prostor i vreme mogu biti svedeni na NULU, zajedno sa njima poništava se i uzročnost, jer je uzročnost povezana postojanjem prostora, vremena i sadržaja.” Znači, u Zrenjaninu su se u prošli petak, prostor, vreme i sadržaj sveli u jednu matematičku tačku, sveli su se na nulu i smisao te nule mogao je da osmisli samo Jungov sinhronicitet. Drugim rečima, “trojstvo klasične fizike (prostor, vreme, uzročnost) sami po sebi sastoje se ni od čega”, tj. to trojstvo je besmisleno bez četvrtog elementa (čovekove) stvarnosti, a to je sinhronicitet.

Još je Kant o prostoru i vremenu govorio samo kao o “apriornim formama opažanja”, a fizičar Volfgang Paul je 1930. godine pisao Jungu da je “prepoznao termin sinhronicitet kao primenjiv i u materijalnom i u psihičkom svetu”. Jung je još voleo da kaže da je “sinhronicitet most koji spaja materiju sa duhom”.

I puca mi glava od Kanta i Junga kao onda kada sam bio apsolvent u Kapetan Mišinom zdanju. Jer, treba to sažvakati, brale. Ajnštajn je samo “iskrivio” prostor i vreme, a Jung je svemu tome dao (ljudski) smisao.

Zurim iz beržere na FK “Obilić”. Mali “vitezovi” jure po snegu, po Ajnštajnovom kontinuumu koji, hteli-ne hteli, vodi u nebesku Srbiju. A tamo iz zakrivljenog prostor-vremena viri Avala. A video bih i Jastrebac da je malo vedrije, da ne purnja iz CZ-a.

Nego majstor Buda štemuje li štemuje u kuhinji iznad sudopere. Ali, ode i gore kod komšija da i njima napravi rusvaj u kući. Jer, “što je na zemlji, to je i na nebu”. I šta ću? Štemujem, od muke, Junga. Vesna Perić piše: “Jung je do ideje sinhroniciteta došao nakon ideje o arhetipovima kao obrascima ponašanja koji organizuju naše nesvesne psihičke procese.” Za arhetipove Jung navodi da imaju “specifičan naboj” i da izazivaju “numinozne (božanske) efekte koji su izraženi i kao jaki osećaji”.

I zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: imam te božanske efekte, te jake osećaje. Kako bih, inače, znao i osećao da je Troja bila na Dunavu, da je teritorija Biblije bila ovde, od Fruške gore do Soluna, i da je tu bio i Egipat, te da se Noje nasukao na Karpate.

Jer, “osobi sa božanskim afektima, najednom, postaje sve mnogo jasnije i takva osoba postaje izuzetno psihički ranjiva zato što vidi sav taj ‘višak stvarnosti’ koji ljudi oko nje ne vide”.

I sada, valjda znate, Srbi moji, kako mi je.

A onda se zeznem pa uzmem da prelistam i knjigu Radovana Simonovića. U podnaslovu knjige piše: “Apokrifna redakcija Prve knjige Mojsijeve”. I kakav sam maler, odmah naletim na ono mesto gde Simonović piše kako su Nojevi potomci krenuli prema zapadu, možda “ka delti reke Fison” (!!?), ali da su iz nekih razloga promenili pravac svog kretanja i zaputili se ka jugu. Dakle, Noje se posle Potopa odselio nekud na zapad, a da je “taj podatak iz nama nepoznatih razloga izostavljen”!?

Ovde majstor Budi ispadne štemajz iz ruke. A kako da mu ne ispadne kada je Fison drugo ime za DUNAV, te i, po Simonoviću, ispada da je Noje posle Potopa krenuo ka delti Dunava, a pošto je tu već bila demografska gužva, Nojevo pleme produžilo je Moravom i Vardarom na jug i to su one velike i nerazjašnjene “egejske seobe”. I da li vam je sada jasno zašto “iz nepoznatih razloga” ne znamo o tom Nojevom kretanju ka delti Dunava i “naglom skretanju na jug”. Da se to priznalo, od tog podatka srušile bi se i Biblija i zapadna civilizacija. Naprosto, srušio bi se ovaj svet.

Majstor Buda je porušio sve što treba i otklonio kvar; popravio je sve koliko je u njegovoj vodoinstalaterskoj moći. Olja ispekla hleb od kukuruznog brašna, tu je i čorba od povrća i pileće belo meso u bećarcu. I naravno, belo vino “krstač”. I, načas, zadremam u beržeri. A u snu, moja Crna opet u crvenim bokserskim rukavicama i kaže: “Razmišljaj o tome da je Noje silazeći Dunavom, prošao kroz Zrenjanin.” A što baš kroz Zrenjanin, pitam, a ona će mudrim okicama: “Pa i ti si sa zrenjaninskom ‘Ulaznicom’ ušao u dunavsku zemlju Biblije.”