Odgovor Ivanu Klajnu

Ivan Klajn, jezički feljtonista NIN-a, izvukao je iz konteksta i prepolovio rečenicu iz mog intervjua, pokušavajući da nad njom ironizira. Pri tom je pokazao sve simptome lingvističke nekompetentnosti.

Na pitanje saradnika Ogledala: Mnogi misle da ćemo pomoću latinice, potiskujući ćirilicu, lakše naći priključak za Evropu, za razvijeni svet. Ima li u tome istine? odgovorio sam (u br. 62, 7. decembar 2005, str. 11): “Istine u tome nema: zajedno s preostalom Evropom (i Evroazijom), a i sa svetom u celini, mi treba da svoje kulturne tekovine uza se držimo, i svud sa sobom nosimo, a to su i srpski književni jezik (jezik sa najbogatijom prozodijom u Evropi, a i među svim Indoevropljanima: četiri akcenta glavna i četiri pomoćna te posleakcenatska dužina), i ćirilica (najsavršenije pismo savremene kulturne komunikacije), i srpske narodne pesme sa NJegošem kao srpskim Homerom (jer je i srpski deseterac versološko ‘čudo’ — najbliži prototip ne samo slovenskog nego i indoevropskog epskog stiha).”

Pobrkavši fonetiku sa fonologijom, Klajn kaže: “Čuven je i po tome što je Pavla Ivića optužio da ne zna fonetiku.” To je notorna laž: Ivić je znao fonetiku, i ja mu to nikad nisam osporavao. Ali je i notorna istina da je upravo Ivić konstatovao (u članku koji je za Enciklopediju Jugoslavije pisao zajedno s Brozovićem) da je srpski, sa svoja četiri akcenta i posleakcenatskom dužinom, jezik sa najbogatijom prozodijom u Evropi. Naš dijalektolog štaviše kaže: “Uzmu li se broj i sastav prozodijskih pojava (naglasci, tonovi, dužine) i njihova moguća distribucija u slogovnoj strukturi riječi, onda broj postojećih kombinacija u hs. dijalektima doseže u mnogome ukupnost svih evropskih jezika.” Ja sam tu enciklopedijsku formulaciju samo proširio na porodicu indoevropskih jezika, dodavši i svoje otkriće: srpski ima i četiri pobočna akcenta (v. predgovor kritičkom izdanju Gorskog vijenca, Podgorica, 2005).

Srpski akcenatski sistem ima dva epohalna značaja: 1) bez njega se ne može shvatiti prozodija ni praslovenskog ni praindoevropskog jezika, niti rekonstruisati raspored enklitika u njima; 2) prozodijsko bogatstvo omogućava raznolika ritmička variranja u stihu, zato i jeste srpski deseterac naslednik praindoevropskog epskog stiha.

U bogatstvu prozodijskom (i svakom drugom) Klajn vidi samo muku (onih koji treba dotični jezik da uče). Ali srpski je samo za odabrane: one koji imaju jezičko osećanje za sve prelive njegove prozodije, i za one koji su kadri da to nauče.

Razvijenost računarske leksike engleskog jezika nije pokazatelj bogatstva ovog jezika nego posledica razvijenosti računarske tehnologije. Mađarski je za sve te pojmove formulisao svoje reči i izraze, drugi jezici su uspostavili svoj sklad između pozajmljenica i prevedenica. Što i srpski to nije učinio, krivicu snosi Odbor za standardizaciju srpskog jezika, na čijem je čelu — Ivan Klajn. Jezici se ne razlikuju po tome što jedan može a drugi ne može nešto izraziti, nego po tome što jedan mora, a drugi ne mora nešto izraziti (Jakobson).

Klajn još tvrdi da se niko još nije odvažio da napravi akcenatski rečnik srpskog jezika. Ni to nije tačno: “odvažio se” Miroslav Nikolić, jer je njegov Obratni rečnik ujedno i akcenatski, akcentuju odrednice i svi naši veliki opisni rečnici, a primere akcentuju pisci naučnih gramatika, pa i Stjepan Babić u Tvorbi riječi. To ne radi jedino feljtonista Klajn, pa čitaocu ne preostaje ništa drugo nego da vuče sa sobom šestotomni Rečnik Matice srpske kako bi mogao da čita primere iz Klajnove Tvorbe reči.

Radmilo Marojević