Rat za delove imperije

Na toplovodu se nešto pokvarilo i sićušni ukrajinski Alčevsk, znači 836 kuća, devet dečijih vrtića i četiri škole – obreo se krajem januara bez grejanja. Na ulici, živa u termometru spustila se na minus 32.

Alčevsk je nastanjen ukrajinskim Rusima. Viktor Janukovič, vođa Partije regiona čija kampanja za parlamentarne izbore počinje u znaku borbe “za ravnopravnost Rusa” u Ukrajini, požurio je u Alčevsk. A iz Alčevska u Moskvu. U Rusiji, o “humanitarnoj katastrofi” Alčevska obavešten je najviši ešelon vladajuće Ujedinjene Rusije, a Moskva hitno počinje da “sprema pomoć”.

Šef oblasti Lugansk, u kojoj se tog časa smrzava nevoljni Alčevsk, jeste Genadij Moskalj. On je Juščenkov politički kompanjon, predstavnik Narodnog saveza i donedavno ministar unutrašnjih poslova. NJegovo prvo i sadašnje mesto su nagrada za podršku Juščenkovoj Našoj Ukrajini tokom “narandžaste revolucije” krajem 2004.

Obavešten o “ruskoj pomoći”, Moskalj je odlučio da pomoć Alčevsku nije potrebna. Za nekoliko dana – “do subote” (rečeno je te srede) – otkloniće se kvar na toplovodu! “Štab za pomoć”, obrazovan u Moskvi, procenjuje ipak da je postupak Moskalja nehuman. Pomoć je hitno potrebna i javnosti se izdaje saopštenje: “Iz Moskve je danas otpravljen teretni konvoj s humanitarnom pomoći žiteljima grada – 10 000 komada vunene ćebadi, 1 500 uljnih radijatora i 40 specijalnih grejnih topova za brzo zagrevanje prostorija.”

Na ruskom sajtu Strana.ru ukazala se opsežna priča o Viktoru Janukoviču – kandidatu koji ne čeka na izbore (zakazani su za 26. mart), već žuri i “rešava državne probleme”. Drugim rečima, dela kao predsednik vlade. (Čitaj, pobediće i dobiće mandat.)

CENA PAKTA: Da li se mali provincijski Alčevsk konačno ugrejao ili nije, prestalo je da bude važno. Ako je konvoj majčice Rusije prispeo, odlično. Ako nije – još bolje, jer “zna se” ko ga je mogao zaustaviti na granici. U oba slučaja, poen je Janukovičev.

“Epizoda Alčevsk” dobro može ukazati šta se ovog trenutka događa u Ukrajini. “Revolucija” više ne postoji. “Ukrajinski DOS” (savez Juščenko-Timošenko i drugovi) raspao se šest meseci posle žurke naroda na kijevskom Majdanu, raskinut pojedinačnim ličnim ambicijama svakog od lidera.

Optužen od saveznika da toleriše korupciju u krugu najbližih saradnika, Viktor Juščenko je razbio trijumvirat vodećih “revolucionara”. Udaljio je iz vlasti Juliju Timošenko i Petra Parošenka, premijera i šefa resora bezbednosti i odbrane. Usamljen i izložen kritici, predsednik Juščenko se (septembra 2005) okrenuo Janukoviču, rivalu na izborima čija su Ustavom utvrđena pravila pregažena valjkom mase na kijevskim ulicama.

Savez s Janukovičem osigurao mu je većinu u parlamentu, bez koje Vrhovna rada ne bi prihvatila njegov predlog novog prvog ministra. Međutim, pakt s Janukovičem imao je cenu – Juščenkov ustupak u odnosu na ličnost premijera. To sada nije više bio bilo ko od “revolucionara”, već je stolica pripala Juriju Jehanurovu, ukrajinskom Rusu bliskom Kučmi i svrgnutom režimu. Sve sporne privatizacije (1994-1997), za koje je demonstrantima rečeno da će biti revidirane, obavljene su svojevremeno pod nadzorom Jehanurova.

Stvari su krenule porazno po “revolucionare”. LJudi optuženi za krađu biračkih glasova spaseni su odgovornosti. Nekadašnje glavno glasilo “revolucije”, “Ukrajinska Pravda”, preskočilo je ogradu, i iz bloka podrške prešlo u opoziciju predsedniku. “Ukrajinska Pora” (Vreme je) – namenska mašina aktivističke mobilizacije građana finansirana sa Zapada – izgubila je smisao opstanka. Nastupio je “prekid na vezi” “Pore” s patronima. Pokret se pocepao u dve frakcije. Tzv. crna “Pora” okrenula se kritici Juščenka. Ona druga, “žuta”, nastoji da pronađe sebi mesto među brojnim političkim partijama – ali sve ukazuje da su i jedna i druga bez daljih spolja koordinisanih instrukcija. Verovatno, i bez para.

“MINI-HLADNI RAT”: Fondovi SAD, Evrope i Poljske namenjeni “revolucijama” u zemljama bivšeg SSSR-a preusmereni su Aleksandru Milinkjeviču, Lukašenkovom rivalu u Minsku.

U Belorusiji, predsednički izbori su nedelju dana pre ukrajinskih parlamentarnih, 19. marta. Izgledi kandidata pomognutog sa Zapada (u januaru Brisel je odobrio 2,4 miliona evra za finansiranje televizijskih i radio-poruka iz inostranstva biračkom telu Belorusije – protiv Lukašenka!), ipak su, sudeći po ispitivanju javnog mnjenja, 1:4 u korist autoritarnog vladara koji želi treći uzastopni mandat.

Milinkjevič je profesor i bivši sportista, izabran uz veliki trud zapadne diplomatije da pronađe ličnost sa “najmanje animoziteta koje izaziva kod drugih” u opoziciji. Posetio je dosad Prag, a nedavno i Pariz, apelujući za što aktivniju spoljnu podršku beloruskoj opoziciji. Prostor njene akcije je sužen odbojnošću kontrolisanih beloruskih glasila, ali i otvorenim smetnjama policije aktivistima opozicije.

Organizaciono-finansijski poduhvat SAD, EU, Poljske, Češke i baltičkih država je, sudeći po takvim okolnostima, sizifovski. Insistira se na tome da se vladajuće raspoloženje prema Lukašenku preokrene “za 180”, ali “investitori” insistiraju na uspehu. “Mini-hladni rat” Zapada s Minskom podrazumeva više od pojedinosti ko će sutra tamo biti na vlasti. Americi je potreban još jedan Juščenko, opredeljen za Evropu i NATO.

ZABORAVLJENI MILJENIK: U međuvremenu, Juščenko u Kijevu kao da je zaboravljen. Godinu dana “posle Ukrajine”, i EU i SAD deluju zaokupljeno neočekivanim brigama. Naročito Evropa. Ona je doslovno zatečena lančanim eksplozijama nezadovoljstva muslimana na ulicama evropskih metropola.

Neuspeh dva referenduma (povodom ustavnog dokumenta), u Francuskoj i Holandiji, potencirao je rezervisanost u planovima EU o daljem širenju. Sada za to postoji i razlog više. Pratilja “globalizma”, evropska “multikulturalnost”, prepadnuta je neefikasnošću ideje o multietničkoj, rasnoj i kulturnoj toleranciji. Nije uspeo pokušaj da se instinkt pripadnosti kulturi predaka nadvlada osećanjima jedinke prema tolerantno ustrojenoj zajednici, bez obzira na to što je u njoj rođena. Kako drugačije protumačiti pojavu “mudžahedina” među potomcima useljenika, rođenim i vaspitavanim u Britaniji?

No, može li Ukrajina, kojoj je “pripadnost Evropi i NATO-u” obećavana, toliko dugo da čeka?

Zemlju kontrolišu klanovi bogataša stvorenih uz pomoć “žrtve revolucije”, svrgnutog Kučme. Bogatstvo stečeno lopovlukom i dalje je u rukama lopova. Široko reklamirani slučajevi korupcije nisu rasvetljeni. Čak ni ubistava pojedinih političkih oponenata bivše vlasti.

Štampa je pod kontrolom vlasnika, nije nezavisna. Korupcija je procvetala. Slogan “Zatvori za kriminalce” zamenjen je pošalicom da su kriminalci “već u parlamentu”. Po korupciji, zemlja je uz Nikaragvu, Palestinu, Vijetnam, Zambiju i Zimbabve. Na listi najnestabilnijih, deli poziciju sa Sirijom, Etiopijom, Pakistanom, Paragvajem, Egiptom i Peruom (Fondacija za mir i Karnegi).

Izbori za Vrhovnu radu mogu biti događaj s presudnim značajem. Od 1. januara na snazi je novi ustav zemlje, čija bi primena trebalo da počne upravo izborom novom parlamenta. Težište vlasti prebacuje se s predsedničkih na ovlašćenja premijera, određenog voljom većine u parlamentu. Dakle, ostane li usamljen, Juščenko bi teško uspeo da u novoj situaciji preveze čamac na zapadnu obalu – pogotovo ako gospodar poslaničke većine u Radi (pa, potencijalno, i predsednik vlade) postane Janukovič. NJegovi “regioni” uživaju približno 30 odsto podrške.

“Naša Ukrajina”, s najvećim delom sledbenika među unijatima zapadne Ukrajine, nema ni polovinu slične potpore. Verovatno je ipak da ni “regioni” ni “lvovci” neće, svak za sebe, posedovati većinu sedišta. I jednoj i drugoj strani potreban je neko treći, u liku ili makar s glasovima koliko ih može povući Julija Timošenko.

Procenjuje se da Juščenko “ima u džepu” zapad zemlje, Janukovič istok i jug, dok Julija gospodari biračima srednje Ukrajine. Međutim, moglo bi se dogoditi da baš u njenom “ataru” bude najveći broj razočaranih, čiji je stav da treba bojkotovati izbore za parlament. U znak protesta zbog izdaje “ideala revolucije”.

IZBORI BEZ SAVEZA: “Revolucijom”, zapadna Ukrajina je glasala za NATO i Zapad. To je bio izraz odbojnosti stanovništva tog kraja, tradicionalno bliskog Rimu i Poljskoj. Taj deo Ukrajine ne želi stanje koje doživljava kao prinudnu zajednicu s Rusijom, jer tu zemlju osećaju porobljivačkim i tuđom. Preziru je. Srednji regioni su, naprotiv, imali drugi motiv. NJima je više bilo stalo do reformizma koji je obećan, a izostavljen je u ostvarivanju obećane politike. U svakom slučaju, ovo su izbori na kojima nema partijskih saveza, i gde svaki vođa igra na sopstvenu kartu. O savezništvu će biti reči posle objavljenih rezultata.

Janukovič je odabrao “rusku kartu”, računajući na približno trećinu stanovnika, ukrajinskih Rusa. U tome nema mnogo reči o Moskvi. Uostalom, Rusija je u ovoj igri spoljnopolitički adut, a ako je o vlasti reč – vlast je u rukama ukrajinske nove oligarhije. Oligarhija hvali “bratstvo”, ali sebično brani sopstvene poslovne interese.

U kampanji Janukoviča Moskva je posredstvom gestova, sličnih onom s konvojem “bratske pomoći” za Alčevsk. Zahtevi potencijalnog šampiona izbora su bliže Ukrajincima. Na primer, traži se da ruski bude drugi službeni jezik. Ili da se razmotri pitanje preobražaja zemlje u federalnu, što podrazumeva veća ovlašćenja ruskim regionima – i što je, u krajnjem slučaju, mač nad glavom protagonistima “stupanja Ukrajine u NATO”.

Popularizacija “sopstvene uprave” mogla bi otvoriti put dezintegraciji Ukrajine. Eksperiment je već izveden, međutim u izborno-propagandne svrhe, na Krimu, prikupljanjem potpisa za referendum o većoj autonomiji poluostrva. Tamo su listom protiv “državnog braka” sa Ukrajincima.

MOSKVA JAČA: Zauzet na svim frontovima, Zapad “glasnije ćuti” nego što je svojevremeno obećavao, reklamirajući Juščenka i “revoluciju”. Čak se ni Lukašenku, u Belorusiji, više ne preti koliko se to ranije činilo, bez obzira na “oštra upozorenja” da ne primenjuje silu. Svima je izgleda jasno da Milinkjevič, koliko god mu se pomagalo, neće prikupiti dovoljno glasova da bi reklamirao “faul”. Možda će biti ohrabrivan da nešto pokuša posle izbora, pozivom da se izađe na ulice, ali to je već drugi scenarij.

Moskva, čija pozicija novim razvojem događaja na Bliskom istoku, oko Irana i u Evropi, spoljnopolitički samo jača (nudi joj priliku da učestvuje u traganju SAD i Zapada za rešenjima), gotovo da je lišena potrebe da se “meša u unutrašnje stvari” svojih suseda. Ne stiče se utisak da su te stvari protiv njene volje. Naprotiv, dobiće još vremena za pokušaj da na “novim osnovama” konsoliduje raskoljenu imperiju.