Sudsko finale

Šaljući tužilaštvu Haškog tribunala dokumente u kojima se pominje najtraženiji begunac, general Ratko Mladić, vlasti u Beogradu nadaju se da će ispunjavajući tu obavezu prema Tribunalu ipak uspeti da izdejstvuju da neki od dokumenata budu razmatrani uz posebne mere zaštite. Da se o dokumentima govori na sednici zatvorenoj za javnost i, što je još važnije, da se osigura da dokumenti ne mogu biti korišćeni van haške sudnice jer su, kako se tvrdi, tesno povezani sa pitanjima nacionalne bezbednosti.

Takve mere zaštite umirile bi bojazan da bi neke od dokumenata o generalu Mladiću mogla koristiti neka treća strana, recimo pravni tim Bosne i Hercegovine na suđenju sa Srbijom i Crnom Gorom pred Međunarodnim sudom pravde Ujedinjenih nacija u Hagu. Pred tom najvišom pravnom instancom u svetu, koja se takođe nalazi u glavnom gradu Holandije, ali pred kojom se sude države (za razliku od Haškog tribunala gde se vode krivični postupci protiv pojedinaca), u ponedeljak 27. februara počeće završnica spora po tužbi BiH protiv SCG. Spor je pokrenut u martu 1993. godine, kada se BiH prvi put obratila tom sudu sa navodima da je tadašnja SRJ u Bosni izvršila genocid. Da dobije spor bosanski tim morao bi da dokaže umešanost vrha SRJ i VJ u zločine koji su se dogodili, uključujući i masovno ubistvo u Srebrenici. U Sarajevu nikada nisu krili da očekuju da će im u tome pomoći upravo dokumenti i poneki svedok od onih koji su se pojavljivali u Haškom tribunalu na suđenjima oficirima i zvaničnicima Republike Srpske ali i tokom procesa protiv Slobodana Miloševića. Zato bosanskom timu verovatno ne promiču beogradski komentari da se među dokumentima koji stižu u Haški tribunal nalaze i oni u kojima se navodi da se nekadašnji glavnokomandujući VRS, tokom rata u Bosni lečio na VMA, da ga je za to vreme jednom odlikovao tadašnji predsednik Jugoslavije Zoran Lilić kao i da je sa vojne evidencije Vojske Jugoslavije skinut ukazom koji je 2002. godine potpisao predsednik SRJ Vojislav Koštunica.

Prvi u svetu: Tako ispada da bi, iako ga s nestrpljenjem očekuju u Haškom tribunalu, general Ratko Mladić mogao postati jedan od “glavnih junaka” pred Međunarodnim sudom pravde, na suđenju BiH i SCG. Kao jedan od aktera na koga će se pozivati bosanski tim već se etablirao Vojislav Šešelj, čije su izjave o učešću dobrovoljaca iz Srbije, naročito članova i simpatizera SRS, u bosanskom ratu, već unete u dokazni materijal bosanskih advokata.

Ako sudije Međunarodnog suda prihvate argumentaciju Bosne, SCG bi postala prva država u svetu koja bi bila proglašena krivom za genocid!

Glavni pravni zastupnik SCG profesor Radoslav Stojanović ne veruje da je to moguće. Ne sporeći da su tokom rata u Bosni počinjeni teški zločini, Stojanović kaže da niko i ništa ne može da dokaže da je reč o najtežem od svih zločina – genocidu, za čije je dokazivanje neophodno dokazati postojanje namere da se uništi neki narod “zato što je takav”, dakle zbog svojih etničkih, verskih ili nekih drugih karakteristika. “Možda je i bilo pojedinaca koji su imali nameru da unište muslimanski narod u Bosni i takvima, ako ih je bilo, treba suditi. Niko, međutim, ne može da dokaže da je u SRJ postojala takva namera prema muslimanskom narodu”, kaže Stojanović. Ukoliko, kako se pretpostavlja, do Međunarodnog suda dođe nešto od dokumentacije o generalu Ratku Mladiću, Stojanović procenjuje da to može otežati poziciju SCG, ali dodaje da postoji objašnjenje i za te dokumente i za okolnosti pod kojima su nastali.

Govoreći o navodnoj krivici SCG i optužbama da je Beograd odgovoran jer se stavio na stranu bosanskih Srba, Stojanović kaže da “nije moguće zamisliti da Srbija ne pomaže sunarodnike u bivšoj jugoslovenskoj republici”.

“Poznato je da su islamske zemlje otvoreno pomagale bosanske muslimane, ali pomaganje nije zločin i nije osnov za dokazivanje da je SCG odgovorna za genocid. Bosanska strana morala bi da dokaže da je iz tadašnje Jugoslavije naređeno da se počine zločini”, kaže Stojanović. Naruku pravnog tima SCG ne ide činjenica da je u Haškom tribunalu, pravosnažnom presudom, već konstatovano da je u Srebrenici izvršen genocid. Presude Haškog tribunala ne obavezuju ni na koji način sudije Međunarodnog suda pravde, ali ta činjenica jeste nešto što postoji bar kao saznanje u njihovim glavama.

Profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević kaže da bi, za dokazivanje odgovornosti eh-SRJ, odnosno SCG, bilo neophodno uspostaviti jasnu vezu između odgovornih za zločine – uključujući i genocid u Srebrenici – dakle između grupa ili pojedinaca koji su ih počinili, sa tadašnjim rukovodstvom Jugoslavije. On podseća da je pred Međunarodnim sudom pravde Nikaragva bezuspešno tužila SAD tvrdeći da su Amerikanci finansirali pobunu “kontraša” u toj zemlji. “Sud je odlučio da sama činjenica da su ih pomagali finansijski i drugačije, a to liči na optužbe da je iz Beograda finansirana vojska RS, nije dovoljna već da je bilo potrebno dokazati da je u konkretnim slučajevima postojalo saučesništvo u planiranju i izvršavanju zločina, kakvo bi na primer trebalo dokazati između vojske RS i VJ”, kaže prof. Dimitrijević.

Da li je sud nadležan: Pre nego što se počne sa izvođenjem dokaza i svedoka, pravni tim SCG, odnosno profesor Tibor Varadi, pokušaće poslednji put da ospori nadležnost Međunarodnog suda pravde da presuđuje u sporu. Tim profesora Varadija već je jednom pokušao ali bez uspeha. U novembru 2002. godine zastupnici SRJ tvrdili su da spor ne može biti vođen pred tim sudom jer u vreme kada je tužena, Jugoslavija nije bila članica Ujedinjenih nacija niti potpisnica Konvencije o genocidu, što su osnovi za nadležnost suda. Advokati iz Beograda tvrdili su da to dokazuje i prijem SRJ u članstvo UN – 11. novembra 2000. godine. Do tada je, ocenili su, važilo pogrešno uverenje da je SRJ pravni i politički naslednik SFRJ i da je na sebe preuzela sve međunarodne obaveze bivše države. Budući da je negirao članstvo SRJ u UN, odnosno nadležnost Međunarodnog suda da presuđuje u sporovima koji se odnose na Jugoslaviju, pravni tim Beograda povukao je, u septembru 2001. godine, kontratužbu za genocid koju je SRJ 1997. godine podigla protiv BiH tvrdeći da su muslimanske snage u Bosni počinile genocid nad srpskim stanovništvom. Po principu – ako ne možemo da budemo tuženi, ne možemo ni da tužimo druge. Posle rasprave koja je održana u novembru 2002. godine, sudije Međunarodnog suda ustanovile su da je tačno da je članstvo SRJ u UN bilo nejasno ali da je Beograd ipak imao svoju stolicu u organizaciji UN, iako ne i pravo glasa. Sud se potom proglasio nadležnim da presuđuje po bosanskoj tužbi. A onda se dogodio obrt, na koji danas računa pravni tim SCG. Naime, isti sud se u decembru 2004. godine proglasio nenadležnim da vodi sporove po tužbama SRJ protiv zemalja članica NATO, uvaživši obrazloženje tuženih država da Jugoslavija 1999. godine nije bila članica UN i da zato ne može pred sudom te organizacije pokretati sporove protiv drugih država. Na članstvo u UN Jugoslavija može da se poziva tek od novembra 2000. godine, zaključile su sudije. Usvojena je, dakle, ista argumentacija koju je isti sud odbacio kada je pravni tim SCG osporavao nadležnost suda da se bavi bosanskom tužbom.

Pravni tim SCG pozvaće se sada na tu sudsku odluku iz decembra 2004. i pokušaće da ubedi sudije da upravo ona razrešava dilemu o početku članstva SRJ, odnosno SCG u UN pa i onu o (ne)nadležnosti Međunarodnog suda pravde. Ako SRJ nije bila članica 1999. godine, pa ne može da tuži NATO zemlje, ista pravna logika mora da važi i za 1993. godinu a isti kriterijum o nadležnosti i u slučaju tužbe BiH. Stručnjaci ocenjuju da je ova strategija profesora Varadija smela, a da se argumentacija izvodi po najvišim profesionalnim kriterijumima. Ipak, kako je i sam Varadi izjavljivao, teško je reći koliko će biti uspešna.

Presuda pa pomirenje: U uvodnom izlaganju na početku završne rasprave pred sudom, koja će trajati sve do 9. maja, biće ponovljeno da je Beograd, od promene vlasti u oktobru 2000. godine, predlagao Sarajevu da spor reše van suda. Pravni tim Beograda podsetiće da između današnje SCG i Miloševićeve Jugoslavije postoji značajna razlika i da se krivci za rat i zločine neopravdano traže i u redovima žestokih protivnika Miloševićeve politike, koji su posle oktobarskih promena došli na vlast.

“Želimo da spor bude rešen diplomatskim putem jer presuda, ma kakva bila, ostavlja duboke tragove na odnose dve susedne države, a to svakako ne može doprineti glavnom zadatku koji je pred međunarodnom zajednicom, a to je postići pomirenje na tlu SFRJ, uspostaviti prijateljski odnos i odnos saradnje. To je mnogo teže zamisliti ako imate presudu nego ako diplomatskim putem dođete do kompromisa, jer tada možete nastaviti dalje”, govorio je u više navrata glavni pravni zastupnik SCG Radoslav Stojanović, a ponoviće to, očekuje se, i u sudnici. Bosanski mediji pisali su svojevremeno da su pregovarači iz Beograda ponudili da, kao znak dobre volje, finansiraju izgradnju yamije Ferhadija u Banjoj Luci, koja je u ratu do temelja uništena. U BiH ovaj predlog glatko je odbijen. Zastupnici Bosne kažu da nisu protiv pomirenja naroda ali da ono može uslediti tek pošto se pred Međunarodnim sudom utvrdi da je SCG odgovorna za genocid. Tada bi, kažu, moglo da se razgovara da li će Bosna učiniti ustupke susedima ili će insistirati na ratnoj šteti koja se očekuje a meri se desetinama, po nekim izvorima i stotinama miliona dolara. Mediji u Bosni preneli su da je zbog takvog insistiranja vlast u Sarajevu trpela kritike sa Zapada, odnosno da je do samog početka rasprave odolevala pritiscima međunarodne zajednice da odustane od tužbe protiv Srbije i Crne Gore.

LJubica Gojgić