Lapačorke iz Kusatka

1. Selo Kusadak ima šest hiljada stanovnika. I 1 370 železničara. Nalazi se sedamnaest kilometara od Smederevske Palanke. Kad bi se počele deliti ravnogorske penzije, penzionera bi bilo tri puta više nego železničara. Kad bi svi železničari iz Kusatka štrajkovali, rad železnice bi morao da bude obustavljen. Ima devet kafana u glavnoj ulici koja nema ime, ali da ga ima, sigurno bi se zvala po Miloju Đaku, čija je brvnara u glavnoj ulici. Nekada je tu bio muzej, ali sad je zapuštena. Miloje Đak je ovde podigao čuvenu Đakovu bunu protiv Obrenovića. Nadaju se da će Ceca da kupi lokalni fudbalski klub “Železničar”. Imaju petsto neoženjenih momaka. Tužna Srbijo. Otišle mlade. U bolji život.

2. Znaju svi zašto smo došli. Taksista Dejan kaže: “A, Lapačorke. Znamo mi njih od četrnaeste. Počele su tu po kafićima.”

A došli smo tragom pisanja dnevne štampe o ocu koji je prodao ćerke, maloletne. U Tutin.

“Dve sestre od 15 i 17 godina iz sela K. kod Smederevske Palanke, koje je otac R. J. seksualno maltretirao i primoravao na prostituciju, sklonjene su na bezbedno mesto u Beogradu. Devojčice su u lošem stanju i u ovom trenutku prolaze kroz terapiju koja će im pomoći da se stabilizuju.

Zbog sigurnosti devojčica, koje je beogradska policija pronašla u Tutinu, nismo u mogućnosti da otkrijemo mesto na kome se nalaze. Ipak, prvih mesec dana posle spasavanja iz kafića ’Tiha noć’ i ’Lutajuća srca’ u kojima su radile kao konobarice i prostitutke, devojčice su provele u ’Sigurnoj ženskoj kući’ u Beogradu.”

3. Kuća Radomira sa špicnametom Lapačorka nalazi se na četiri kilometra od centra sela. Da skratimo put, idemo preko oranica. U tome je bila greška. Prljavi do pasa stižemo, kolega Milosav Slavko Pešić, pesnik iz Smedereva, i ja, do zaključane Lapačorkine kuće. Kuća čakmara u ruševnom stanju, okolo gomile smeća. Imao je on kuću koju je nasledio od oca ali je prodao, priča komšiluk. Sada živi u dedinoj kući.

Poljski nužnik kakav nisam nigde video: četiri letve na koje je naslonjena kukuruzna šaša.

Mršav, izgladneo. Ispred kuće zavezan veliki pas.

Lapačorku je odvela policija. Tužilac ga tereti da je, između ostalog, pokušao da obljubi punoletnu udatu ćerku V. D. U istrazi je sve poricao. Lapačorka je primoravao maloletnu B. J. kad je imala petnaest godina da zasnuje vanbračnu zajednicu sa S. I, kasnije sa V. D, kao i T. P. Od njih je uzimao poklone, novac i svu belu tehniku koju ima u kući. U selu ne vole Lapačorku.

“Neću da pričam o Lapačorki. Može da mi upali kuću kad se vrati”, kaže baka koja na karivolicama tera drva.

Ne vole ni ženu njegovu Draganu. I ona je bila kelnerica. Dok je Lapačorka, bežeći od zle sudbine ili je tražeći, bio na ratištu, ona je radila u kafani i napravila sa nekim švalerom dete. Lapačorka ju je primio nazad i sa tim detetom. Druga deca su za to vreme bila u domu za nezbrinutu decu u Miloševcu. Komšiluk optužuje nekog inspektora koji mu je pomogao da decu vrate kući.

“One su bile vredne. Kopale su septičke jame kao muškarci”, kažu nam u kafeu “MP1”. “Jedna je bila odličan đak.”

U zapustelom domu Lapačorka sad žive sin Boris J. i maloletna ćerka M. J. Ima samo dvanaest godina. Boris koji ima devetnaest godina radi u strugari kod gospodina Miće. Opet preko njiva, treba pogoditi putljagu, dolazimo do člana ove nesrećne kuće, Borisa, sina.

4. Gazda Mića nas uvodi u kuću. Cipele ostavljamo ispred. Oni će ih oprati. Pa, nemojte, nema smisla, ali su uporni i cipele, svaka sa kilom blata, teškog, lepljivog, ostaju u dvorištu.

Boris priča:

“Rade nije baš dozvoljavo da one idu po kafićima ili tamo po Tutinu da rade bilo gde u kafani. One su kukale, plakale i on je popustio. Ono što se priča i što pišu novine, da ih je on prodavao, to apsolutno nije tačno. To je jedan najveći blam koji sam ikad čuo u životu. To otac da pomisli a kamoli da uradi. To je nemoguće. Samo lud može da uradi. E, za Valentinu, za nju, to je jedna velika lažovčina koju samo bog može da stvori. Za ovo što je dala izjavu u policiju ovde u Palanci i Smederevu, to je najveća laž koju je neko mogao da izmisli. Prvo, sada za Badnje veče svi smo bili budni. Ja sam bio budan u tri sata. Ćale je bio do dvanaest i posle je zaspao. Znači, on njoj nije mogao da kaže ili bilo šta. Bili smo zajedno. Pekli smo preko dana, uveče je bila slava. Posle gledali televizor. Što joj je trebalo da slaže tako nešto, to stvarno ne znam.”

Kažu u novinama, to je bilo više puta.

“Kad više puta? Ona je napustila čoveka pre godinu i po dana. I došla je ovde. Prvo sa detetom. Pa je otišla valjda kod čoveka da se vrati. Pa je opet napustila. Radila je negde po kafanama. I došla je opet kod nas. Tu je bila mesec dana. Mi smo je izdržavali. Šta smo mi jeli, jela je i ona. Imala je za cigare dok je pušila. Imala je da se obuče. E, sad, što joj je ovo trebalo, to zna Bog i ona. Rade pije. Ali ne pije toliko. U mesec dana popije pet, šest piva ili ne popije. Prvo, to što pije, to ja zarađujem, to ja dajem pare da ima da popije. Sad će godinu dana kako radim.”

Tamo govore u novinama kako je on uzimo od B. i J. pare i sve popije.

“On nije niti tražio pare, niti uzeo. One su njemu davale pare. Same. Znači, on nije njih bilo kako primoravao niti vikao na njih. Niti bilo šta.”

Kažu da je ženi Dragani iščašio rame.

“E, jeste. Dragana je radila u kafanu u Dobrom Dolu. Tamo je našla švalera. Zatrudnela s njim. Mi smo je opet ovde bili primili. Ona se opet napila. Mi smo je uz pomoć policije oterali. Počela je da lupa sve po kući, počela sto da razbiva, imamo ovaj plin za kafu i njega je razbila, i ja sam lepo pozvo policiju. Policija je došla, lepo je pokupila i otišla.

A ove sestre su dolazile iz Tutina sa nekim njihovim društvom. I to društvo je pričalo da se tamo prodaje droga. Rade nije dao da se vraćaju ali one su otišle. Posle je Rade tražio od policije da ih vrate.”