Beograd 2048. centar velike Albanije

Jelena Čudinova, autorka “Bogorodičine džamije u Parizu”, knjige koja je podelila rusku javnost, antiutopije u kojoj se predviĐa:

Pariz 2048. godine. Srce Evrope, glavni grad države Evrabije, najjače islamske zemlje na svetu. Hrišćani su saterani u geto odakle postoje samo dva izlaza: ili primiti islam ili umreti. Bogorodičina crkva u Parizu pretvorena je u džamiju. Malobrojni pokret otpora ne uspeva da se izbori sa novim vladarima sveta i hrišćanstvo ponovo odlazi u katakombe. Islamske vlasti odlučuju da jednom zauvek unište geta...

To je ukratko sadržaj romana “Bogorodičina džamija u Parizu” Jelene Čudinove, čoveka godine po mišljenju Kluba pravoslavnih novinara, autorke najskandaloznije knjige, po mišljenju dela ruske javnosti. Podnaslov “2048” asocira na Orvelovu “84”, spisateljica tvrdi da će zlo 21. veka biti islam, kao što je zlo 20. veka, po Orvelu, bio komunizam. Oko romana “Bogorodičina džamija u Parizu” mesecima se lome koplja – jedni ga smatraju romanom upozorenja, drugi šokantnom antiislamskom knjigom. Šta god da je, knjiga je dostigla neverovatno veliki tiraž.

Propast Zapada, smatra Čudinova, počeo je bombardovanjem Jugoslavije, čiju istoriju Zapad ili nije znao ili ga nije zanimala. Ona, uz zanemarljive istorijske greške, pominje pet vekova pod Turcima, herojski otpor fašizmu i sraman period u kome je Zapad izazvao rat u Bosni, a onda naterao Miloševića da “na svoje sede vlasi primi sramotu Dejtonskog sporazuma” i tamo doveo svoje mirotvorce da dobro paze “da Srbi nikako ne dignu glavu”. Kad mu ni to nije bilo dovoljno, pod svojim skutima je odnegovao OVK, pomogao Albancima da etnički očiste Kosovo i Metohiju, uništio hramove stare vekovima...

Rusiji, umornoj od stalnog suprotstavljanja Zapadu, učinilo se da je Milošević ta šapa koju treba dozvoliti Zapadu da odgrize, mira radi. Ali, to je bila pogrešna računica. Na Kosovu je zaista zavladao mir – kad je poslednji Srbin otuda proteran i poslednji pravoslavni hram sravnjen sa zemljom. Budućnost je, po Čudinovoj, strašna, Beograd postaje centar velike Albanije, a ono malo Srba što je ostalo, njih oko 300 000, seli se u Rusiju i osniva tamo svoj novi Beograd. Time Rusija rešava i svoj problem – nenaseljenost ogromne teritorije.

A islam se širi, osvaja Evropu... I tako je 2048. Pariz već glavni grad države Evrabije u kojoj se govori arapski i živi po pravilima islamske religije.

- Mnogi su mi, posle nedavnih događaja u Parizu, kada su svake noći spaljivali automobile, a pogotovu sad, kad se širi talas agresije povodom objavljivanja karikature Muhameda, rekli da sam prorok. Ja ne mislim tako. Samo sam sakupila materijal koji je svima pred očima i koji, mislila sam, svi vide. Ali, izgleda da nisu videli, pa su ti događaji za njih iznenađenje – kaže za NIN Jelena Čudinova.

Na primedbu da proglašavajući jednu celu religiju zlom krši osnovne principe savremenog društva i civilizacije, spisateljica odgovara da je toga svesna, ali da do tih principa ne drži naročito, i da joj je bio cilj samo da ukaže na činjenice. A one su, po njenom mišljenju, da Evropa ustupa pred islamom i da se već danas dešavaju stvari koje govore da će u bliskoj ili nešto daljoj budućnosti islam biti vladajuća religija. Katolička crkva već sada preispituje svoj odnos prema istoriji Hristovih pohoda, već sada se u Španiji iz crkava uklanjaju statue Svetog Jakova Mavroborca kako ne bi vređale osećanja muslimana koji eventualno uđu u hram kao “arhitektonski spomenik”... U Rusiji su tražili da se sa grba izbaci krst – zato što vređa verska osećanja muslimana. Tom zahtevu, za sada, nije udovoljeno, ali zato se muslimanske žene već slikaju za ličnu kartu sa maramom.

- Rat između krsta i polumeseca već je počeo – tvrdi Čudinova, objašnjavajući da hrišćanstvo ustupa. – Islam je internacionalan, pruža svoje pipke po celoj planeti, udarajući na sekularno društvo koje nije u stanju da se brani. Sekularnost ne može dugo da postoji, ranije ili kasnije, ako nema prave vere – dolazi lažna. Pa i komunizam je bio neka vrsta izvrnute religije. Prosto čoveku nije svojstveno da ne veruje ni u šta – kad je sve moguće, kad je sve dozvoljeno, čovek najpre uživa, a onda, kao dete, umoran od svedozvoljenosti, ima potrebu da mu neko kaže šta se može, a šta je zabranjeno. I tu dolazi islam, koji naređuje da se pet puta dnevno moliš, da ne jedeš ovo ili ono... I čovek doživljava olakšanje. U Nemačkoj svake godine sve više i više ljudi prima islam, isto je u Švedskoj, Danskoj...

Recept za borbu protiv širenja islama nije rat, tvrdi ona, već – misionarstvo. Hrišćanstvo je pokorilo svet misionarstvom i onda je od njega odustalo. Sad se misionarstvom bavi samo islam.

Zanimljivo je da u knjizi Jelene Čudinove samo Rusija ostaje pravoslavna. Umesto gvozdene, pojavljuje se zelena zavesa koja je štiti od prodora islama. Ipak, to je više želja nego uverenje da će tako i biti.

- Da bi se sačuvala od islama Rusija mora pre svega da izmeni odnos prema religiji. Država mora da se odrekne sekularne forme društva i da formira nov način socijalnog uređenja u kome bi značajno mesto bilo udeljeno titularnoj religiji – pravoslavlju. Sve dok to ne bude urađeno, mi ćemo gubiti. Sekularnost ide na ruku muslimanima – ako je kod nas sekularno društvo, muslimani nam kažu – sklonite krst, a onda, kad se potpuno izbriše hrišćanska simbolika, a svojom demografskom politikom oni zaista postanu većina, reći će da nam sekularno društvo nije potrebno i napraviće religioznu državu, ali muslimansku. Islam se neće sam od sebe zaustaviti.

Čudinova smatra da Rusija mora da pokaže jaku političku volju, da skupi hrabrost i ne dozvoli širenje islama, da poput Francuske zabrani nošenje tradicionalne ženske odeće, da ne treba osnivati posebne škole za azerbejdžansku, uzbekistansku i drugu muslimansku decu gde se ona školuju na svom jeziku – jer ako žele da žive u Rusiji, treba da imaju obrazovanje isto kao i ruska deca... I tako niz nepopularnih mera, koje uglavnom protivureče savremenim evropskim vrednostima. Na to Čudinova spremno odgovara – da je trenutna situacija u Evropi posledica upravo vladanja takvih “vrednosti”.

- Evropa je, ipak, napokon, počela da se budi. Lagano, ali se budi. Naši liberali, u Rusiji, vode nas putevima koje je Evropa već prošla. To nam nije potrebno, možemo nešto da naučimo i na njihovom iskustvu. Muslimani u Moskvi danas traže dozvolu da sagrade džamiju sa minaretom većim od zvonare Ivana Velikog. Da li su toliki minareti zaista potrebni za molitvu? Naravno da nisu, to je politička demonstracija dolaska islama. Islam je uvek zasnovan na politici. Prema tome, kad govore da pravoslavlje ne treba da se meša u politiku, kakav je onda izlaz? Moje mišljenje se poklapa sa mišljenjem Holanđana posle ubistva Van Goga. Neka žive, neka se bogate, neka uživaju, ali neka znaju da je ovde pravi domaćin pravoslavlje. To ne znači da u pravoslavnoj kući nema mesta za druge. Ali mora da se zna ko je gazda, mora se postaviti granica trpljenja.

Jedan od glavnih junaka knjige je Srbin sa Kosova, Slobodan. On ne može da oprosti Evropi što je pomogla uništavanje njegove zemlje.

- Srbija je najisturenija tačka pravoslavlja i prirodan je ruski interes za nju. Kao što je prirodno da gotovo svaki čovek u mojoj zemlji oseća krivicu što Rusija nije zaštitila svoju pravoslavnu braću od bombardovanja – kaže Čudinova, objašnjavajući značajnu ulogu Srba i Srbije u svojoj knjizi.

Na pitanje da li je očekivala da će izazvati toliku buru u javnosti, Čudinova kaže da nije, naprotiv, očekivala je nešto mnogo gore – da neće biti primećena. Ali, pažnju na njenu knjigu skrenuli su upravo aktualni događaji, najpre u Francuskoj, a onda i po celom svetu. Ona ne smatra da je knjiga skandalozna:

- Za mene je važno jedno – ja čitam Dostojevskog i slušam Rahmanjinova i hoću da i kroz pedeset godina ljudi koji žive u Rusiji takođe čitaju Dostojevskog i slušaju Rahmanjinova. Govorim ruski i hoću da i oni imaju pravo da govore tim jezikom. A kakve će boje biti njihova koža i da li će imati kose oči – meni je svejedno. I time ja ne protivurečim sebi. Narod – to je pre svega duh, jezik, osećaj sveta, reka koja se hrani potocima najrazličitijih krvi.

Knjigu Jelene Čudinove treba pažljivo čitati. U njoj ima mnogo stvari sa kojima se savremeni čitalac ne može složiti. Ali, ima i činjenica nad kojima se mora zamisliti. Evropsko društvo zasnovano je na hrišćanskim vrednostima. I mada se na njima poslednjih nekoliko decenija uhvatila tanka kora “bezbožništva”, ispod nje i dalje ostaju moćne kulturne naslage hrišćanske istorije. U Rusiji su se i ranije pojavljivale knjige koje su se bavile najprivlačnijim aspektima islamizma i koristima od njihovog mogućeg uključivanja u evropsku kulturu. Aktuelni događaji u Evropi, koji se stidljivo nazivaju lokalnim konfliktima, a u kojima ljudi ginu kao u pravim ratovima, pojava terorizma, žestoko reagovanje na uvredu proroka Muhameda – nude još jedan, drugačiji pogled na situaciju.

Hiperbolišući i dovodeći situaciju gotovo do groteske, Čudinova je htela da upozori. I neka su njene vizije pogrešne, a sredstva za rešavanje problema neadekvatna, ukazuju na problem koji zaista postoji.