Šta je rekao Tito

U prikazu knjige Bogoljuba Kočovića “Sahrana jednog mita: žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji (NIN 2872) pokušao sam još jednom da pokrenem pitanje žrtava Jugoslavije u Drugom svetskom ratu pa se nisam zadržao samo na pomenutoj knjizi, nego sam njene rezultate uporedio sa knjigama, koje su tretirale istu temu a koje su napisali Vladimir Žerjavić i Živojin Đorđević, od navedenih autora oglasio se Đorđević, u NIN-u, koji umesto da nam objasni, kako je došao u svom istraživanju do tako velikih stvarnih gubitaka Jugoslavije u Drugom svetskom ratu od 1 838 000, a posebno Srba od 1 607 000, koji se frapantno razlikuju od druge dvojice autora, on se poziva na rezultate Dimitrija Tasića i Dolfa Vogelnika i kritikuje me da sam se “obrušio” na njegovu knjigu, da je nisam pažljivo pročitao, jer da sam to uradio “video bih da je Kočovićeva tvrdnja (valjda o broju žrtava) bez osnova”, odnosno da “podupirem” Kočovićevu knjigu. Osim toga ukazuje mi da sam propustio da se upoznam sa “tvrdnjom” generala Velimira Terzića, “koji je imao uvid u svu pa i najpoverljiviju dokumentaciju”. Uzgred da napomenem, Terzić se nije bavio istraživanjem žrtava Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, sem što je u svojoj knjizi “Slom Kraljevine Jugoslavije 1941” na kraju pod naslovom “LJudski i materijalni gubici” usput to pomenuo ali Đorđević ga nije sasvim korektno citirao, ispustio je u početku da navede da je na strani 605 Terzić prihvatio zvanični podatak od 1 706 000 žrtava, a onda u poslednjoj rečenici tog poglavlja sam sebi protivreči (str. 611) da rezultat “agresije i okupacije jeste uništenje 1 650 000 utvrđenih a najverovatnije 2 000 000 Jugoslovena”. Taj dokumenat na koji se on poziva nije se mogao pronaći u arhivima.

Moja namera nije bila da se obrušavam na bilo čiju knjigu niti da bilo koga podupirem, već da na osnovu dugogodišnjeg istraživanja žrtava rata i praćenja šta je sve o tome problemu pisano kod nas i na strani, ukažem ko se od trojice autora ovih knjiga najviše približio istorijskim činjenicama. Ne samo da sam pažljivo pročitao Đorđevićevu knjigu “Gubici stanovništva Jugoslavije u Drugom svetskom ratu”, (1997) nego sam se, čitajući je, namučio da u šumi od tabela uočim do kojih je konačnih rezultata došao, jer ih nije naveo u zaključnim razmatranjima. Mislim da se korisnik njegove knjige teško može snaći, dok druga dvojica autora nisu bili tako škrti u tumačenju rezultata svojih istraživanja.

Na kraju bih naveo jedan interesantan podatak iz Titovog arhiva, koji do sada nije objavljivan, da je jugoslovenski politički vrh uključujući i Tita krajem šezdesetih godina prošloga veka pripremajući se za pregovore sa Saveznom Republikom Nemačkom o obeštećenju žrtava rata na području Jugoslavije došao do zaključka da se broj stvarnih gubitaka Jugoslavije kreće oko milion žrtava iako se u javnim govorima i dalje navodilo

1 706 000 žrtava. Verovatno da se do tog rezultata došlo na osnovu popisa žrtava 1964. godine, koji je prema proceni statističara delimično uspeo od 56 do 59 procenata. “Imali smo

950 000 žrtava”, stoji u zapisniku iz razgovora Tita sa Tomom Granfilom, koji je predvodio jugoslovensku delegaciju u tim pregovorima i “tražimo obeštećenje od 500 000 000 dolara odnosno dve milijarde maraka od kojih jednu u kešu a drugu u vidu povoljnog kredita” (maj 1969, K-61). Osim toga posredno sam znao za te pregovore, pošto sam već bio objavio knjigu “Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944” pa su mi se obraćali nemački istoričari, koje je bila angažovala njihova vlada, da provere određene podatke, kad su bile u pitanju žrtve u Srbiji posebno u logoru Sajmište. Vreme i nastavljači istraživanja gubitaka Jugoslavije u Drugom svetskom ratu pokazaće ko je bio u pravu a ko u zabludi.

Venceslav Glišić