Fizička aktivnost najbolji lek

Bolesnička sudbina o kojoj se danas priča u lekarskim krugovima širom sveta je ona dr Kerolajn Kelin, jednog od najpoznatijih svetskih specijalista za grudnu hirurgiju a koja rukovodi Centrom za dojku u čuvenoj Brajamovoj ginekološkoj bolnici na Harvardu. Majka je dvoje dece, živi u Bostonu, a 2003. je obolela od raka dojke. Imala je 42 godine. Preživela je pet hirurških intervencija, potpuno odstranjenje dojke i hemoterapiju. To je ne sprečava da svakodnevno odlazi u obližnji fitnes studio i, naravno, na posao. “ To je jedina stvar za koju sam sigurna da je korisna”, kaže doktorka. Na njenim predavanjima često se vide i zabrađene slušateljke, koje su zbog raka dojke dobijale hemoterapiju i ostale bez ijedne dlake na glavi.

U tek izišloj knjizi “Živeti sa rakom dojke” (Caroldžn M.Kaelin: “Living through breast cancer” McGranj- Hill. Nenj DŽork; 384 str;), doktorka ističe da sve veći broj studija pokazuje da telesno kretanje može produžiti život pacijentima sa karcinomom dojke, a i smanjuje verovatnoću ponovne pojave. Ukoliko se dijagnostikuje rak dojke, onda bi pacijentkinja, što je pre moguće, morala da ode u prvu gimnastičku dvoranu ili u fitnes klub kako bi bez odlaganja započela sa vežbanjem. Profesorka zna da obolelim ženama nije do gimnastike, ali je sigurna da im ona “može spasiti život”.

Lekari su do sada telesne aktivnosti i sport preporučivali kao profilaksu, da bi sprečili izbijanje bolesti. Odnedavno, telesno kretanje je osvojilo medicinu: psihijatri, onkolozi, ortopedi, istraživači raznih tipova demencija i kardiolozi, shvatili su da stavljanjem tela u pokret mogu pomoći i onda kad je bolest već uznapredovala. Doziran trening dopunjuje terapiju, a novije studije ukazuju da je kretanje bolje od tableta i haj-teh medicine. Ono stimuliše ćelije koje su odgovorne za održavanje zdravog organizma, tako da se ove razmnožavaju i skreću tok bolesti u povoljnom pravcu.

Na Djuk univerzitetu (SAD) je pokazano da telesno naprezanje, samo u tri navrata tokom sedmice, deluje zaštitno protiv ataka depresivnog ponašanja, isto kao i u kontrolnoj grupi ispitanika kojima su davani specifični lekovi.

Među srčanim bolesnicima, izlaganje fizičkim naporima, u međuvremenu je prihvaćeno kao terapeutikum koji se dozira, slično svakom drugom leku, ističe kardiolog Rajner Hambreht sa Univerziteta u Lajpcigu. “Pacijenti sa stabilnom koronarnom bolešću”, kaže dr Hambreht, “povećavaju verovatnoću očekivane dužine života ukoliko na vreme počnu da se bave sportom”.

Što lekari više znaju o efektima telesnog kretanja i što se bolje razume problem celodnevnog sedenja za stolom, to i odlučnije odbacuju klasično pravilo po kome je bolesnom čoveku mesto u krevetu.

Pacijentima obolelim od raka do sada je savetovano uzdržavanje od fizičkih aktivnosti, jer se verovalo da će tako lakše podneti tegobe terapije. Ipak, u aktuelnom izdanju “Nemačkog časopisa za onkologiju” ističe se da lekari počinju da preporučuju korišćenje ergometra u bolesničkim sobama teških pacijenata. Kretanje poboljšava kvalitet života i pojačava telesne odbrambene sposobnosti, mada je u evropskim zemljama važnost sporta kao dopunskog onkološkog lečenja srazmerno malo poznata i zbog toga se prema njemu odnose maćehinski.

Poznati saveti po kojima se bolest leči u krevetu, u stvari, mnogo puta pacijentima ugrožavaju život. Na primer, slabost srca: fiziološki procesi koji usled propadanja i nestanka vlakana srčanog mišića vode ka bolesti, još više se pogoršavaju ukoliko se pacijent uzdržava od kretanja. Dobro informisani doktor, preporučuje sasvim suprotno: na osnovu rezultata novije studije, ispostavilo se da fizički napori tokom srčane insuficijencije, tj. srčane nedostatnosti, snižavaju verovatnoću smrtnog ishoda za oko 35 odsto.

Uticaj mirovanja na zdrav organizam podvrgnut je proceni: zbog toga što se među nameštenicima koji dan provode u kancelariji, mišićna neaktivnost pokazuje štetnom koliko i pušenje među strasnim pušačima, umiranje fizički tromih osoba za trećinu je veće nego onih koji imaju suprotne životne navike. Stariji čovek, koji dnevno prepešači 1,5 kilometar manje od vršnjaka, sa sličnim životnim rizicima, otići će pod zemlju sedam godina ranije.

Verovanje da lenjost ne pričinjava štete ukoliko se održava dobra težina i ukoliko se razumno hrani predstavlja pogrešan zaključak, misli dr Frenk But, evolucionista sa Univerziteta Misuri u Kolumbiji. Moderni čovek je, genetički gledano, programiran za život lovca i skupljača hrane, budući da se njegovo genetičko ustrojstvo nije izmenilo u proteklih 10 000 godina.

Nekad su ljudi ispoljavali prave atletske sposobnosti tokom traženja hrane, jurenja za divljim životinjama i građenja krova nad glavom. Oni koji zbog neodgovarajućih gena nisu bili u stanju da to izdrže, umirali su. Tako je među preživelima stvoren genetički set koji se prenosio sa generacije na generaciju. On obezbeđuje optimalno funkcionisanje tela, ali samo ukoliko je ono svakodnevno u pokretu. Model homo sapiens nije prilagođen samo na jedno: na mirovanje. Danas se veći deo svetskog stanovništva u industrijskim društvima nalazi u situaciji koja nije genetički predviđena: milijarde ljudi najveći deo vremena provodi sedeći ili ležeći.

Doduše, poboljšano porodiljstvo i opšta higijena, kao i obilna upotreba antibiotika omogućili su znatno duži životni vek od onoga koji su imale prethodne generacije. “Ali, prosečno zdrav nameštenik u kancelariji bio bi znatno zdraviji ukoliko bi se svakodnevno peo na drveće da bi brao voće ili ukoliko bi gnjurao u potrazi za školjkama”, kažu Randolf Nes i DŽordž Viljems, stručnjaci za evolucionu medicinu.

U telu koje lenstvuje, biohemijski procesi su usporeni, a nagomilane masti u krvi preobraćaju se u žučni kamenac: takvim osobama se žučna kesa odstranjuje znatno češće nego ostalom delu stanovništva. Isto tako, varenje hrane protiče sa zastojima, tako da se produžuje vreme kontakta sa materijama iz namirnica koje poseduju kancerogena svojstva. Među neaktivnim osobama, rizik dobijanja raka debelog creva za 50 odsto je veći nego u onih koji se bave fizičkim poslovima ili sportom.

Najveći broj civilizacijskih bolesti može se svesti na problem usporenog metabolizma i remećenja ustaljenih životnih tokova zbog fizičke opuštenosti tela. Mnogi istraživači misle da je 30 minuta odmerenog kretanja, poput brze šetnje ili plivanja minimalni zahtev koji telo stavlja pred svog vlasnika. Kao “inaktivnost”, istraživači i stručnjaci označavaju sve što je ispod te granice. “Bez te minimalne mere telesne aktivnosti, koju očekuje ljudski genom, tj, skup našeg nasleđa”, ističe evolucionista dr But, “vrlo je verovatno patološko ispoljavanje gena poznato i kao ’genetička ekspresija’, što, po pravilu, vodi u hronične bolesti. To bi moglo značiti da u telu čoveka koji se tokom dana ne kreće najmanje pola sata, vlada ’vanredno stanje’. U tkivima i tkivnim ćelijama događaju se permanentni neprogramirani procesi tako da je samo pitanje vremena kada će prerasti u patološko stanje.”

Stari koncept telesne aktivnosti mora se preformulisati, smatraju evolucioni medicinari: kretanje nije samo korisni dodatak koji poboljšava zdravlje. U većoj meri, ono je preduslov normalnog funkcionisanja čoveka.

Nova saznanja odjedanput menjaju naše predstave: “Ono što se smatralo procesom starenja”, kaže Hajnc Mehling sa Univerziteta u Bonu, “u najvećoj meri je rezultat neaktivnosti”.

U bogatom svetu troše se milijarde na “protivstarosnu industriju”; ipak, sve pilule, hormoni, ubrizgavanja svežih ćelija, vitaminske kure i ortomolekularni postupci su na žalostan način pokazali nemoć. Postoji samo jedan izvor mladosti, ali ko hoće da iz njega pije mora se malo potruditi. “Izvesno je da se biološki procesi starenja mogu zadržati samo redovnim aktivnostima”, ističe poznati internista iz Ramštada Herbet Lelgen.

Ovo shvatanje koje danas zastupaju mnogi stručnjaci, dokazano je višestrukim i brojnim istraživanjima u Istraživačkom cenrtru za ljudsku ishranu u vezi starenja, na Tafts univerzitetu u Bostonu. U fitnes studiju Istraživačkog centra, mogu se videti 70-godišnjaci koji su godinama živeli bez ikakvih sportskih aktivnosti, a koji dižu tegove i na ergometru doziraju brzinu i trajanje trčanja. Istraživačima sa Tafta nisu važne bore, podočnjaci ili ćelavost kao oznake starosti. NJih interesuje deset telesnih markera koji se mogu objektivno izmeriti uz pomoć instrumenata: mišićna masa, snaga, metabolički obrt, udeo masti u telu, aerobni kapacitet (sposobnost prihvatanja kiseonika i njegove potrošnje), sastav i odnos masti u krvi, krvni pritisak, gustina koštanog tkiva i sposobnost regulacije telesne temperature.

“Mi ne starimo hronološki već biološki”, tvrdi dr Irvin Rosenberg iz Istraživačkog centra. “Ukoliko održimo sve telesne funkcije, možemo računati na prevazilaženje nekih bioloških procesa starenja”.

Grupa oko dr Rosenberga godinama razvija program kretanja tela i vežbanja sticanja snage, što se može sprovesti pod kućnim uslovima. Zapazili su pravilo koje važi za sve: ko 16 nedelja sprovodi propisane vežbe, neizostavno menja svoje biomarkere i na taj način (uslov je da ne puši) zasigurno produžava dužinu svog zdravog života.

Veliki broj epidemioloških studija nepobitno je pokazao: svakodnevne telesne aktivnosti snižavaju rizik od kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara, poremećaja pamćenja, depresije, dijabetesa, gojaznosti i, naravno, utiču na dužinu života. Smanjen je i rizik od raka dojke i debelog creva. Mora se, međutim, reći da sportske aktivnosti ne mogu svakom garantovati definitivnu zaštitu od neke bolesti. Sve se kreće u okvirima statistike.

Smatra se da 90 odsto 50-godišnjaka ima očigledne koristi od redovnog treninga fizičke snage. “To ne mora biti džoging” ističe dr Lelig i sam 63-godišnjak, koji svakodnevno trči i koji je već istrčao tri maratonske trke za seniore. “Odlični efekti postižu se i šetnjom u brzom tempu”, dodaje doktor – maratonac.

Kad se pogledaju upitnici u kojima je određeni uzorak stanovništva govorio o fizičkim aktivnostima, vidi se da oko 60 odsto upitanih tvrdi kako redovno upražnjava telesne vežbe, dok u stvarnosti njihov broj ne prelazi 20 odsto. Pregled zdravstvenog stanja među Nemcima, pokazao je da 65 odsto 50– i 59–godišnjih žena i 60 odsto muškaraca istih godina, nisu u stanju da se popnu pešice na treći sprat. To odgovara nalazima što ukazuju na potpunu neaktivnost 65 odsto muškaraca iznad 40 godina života i 70 odsto žena iste starosne grupe.

Ako bi posmatrali ljudske gene koji se nasleđem prenose još od kamenog doba, onda bi videli da oni nisu predviđeni za način života koji se danas vodi. Iako savremeni homo sapiens uzima za trećinu manje kalorija od predaka, on po kilogramu telesne težine, sagoreva samo 38 odsto u energiju. Višak je u kremovima, slatkišima, kobasicama, pivu i drugom alkoholu, a to se teško eliminiše, te se u obliku masti nagomilava oko pojasa i na zadnjici. Arhaični, ali važeći, metabolički ciklus studiran je među Indijancima iz plemena Puma, koji žive u Americi i Meksiku. Američki Indijanci troše 500 kalorija dnevno više od siromašnih srodnika u Meksiku. Posledice su očigledne: u proseku, američki Indijanci su teži za 26 kilograma, a svaki drugi Puma ima šećernu bolest, što je jedna od najvećih svetskih zastupljenosti ove bolesti.

Ovaj metabolički poremećaj stručnjaci navode kao primer koji pokazuje da je čovekov organizam, metabolički posmatrano, još u kamenom dobu. Telo ostavlja glukozu (grožđani šećer) kao rezervu samo u mišićima i jetri, i to, u malim količinama, koje se iscrpe posle jednog dana gladovanja. Zbog toga je pravilan metabolički lanac događaja neophodan za zaštitu tela u slučajevima gladovanja.

Naši preci su bili u velikoj prednosti, jer se glukoza iz krvi može deponovati kao rezerva samo u aktivnim mišićima. U dobu prženih krompira u najrazličitijim formama, višečasovnih vožnji automobilima i skoro celodnevnih sedenja za stolom, neaktivni mišići su nesposobni da prime glukozu iz krvi. Ona se nagomilava i zgušnjava. Da bi pankreas, koliko-toliko, regulisao povećanu koncentraciju šećera u krvi, on luči hormon insulin. Međutim, telesne ćelije postaju na njega vremenom neosetljive. Slom metabolizma šećera dovodi do dijabetesa. Ukoliko koncentracija šećera pređe prag koji telo može održati, javljaju se oštećenja krvnih sudova i nerava, uključujući i vidni živac, koji otkazuje i prouzrokuje slepilo. Krajnji rezultat je dijabetička koma koja često vodi u smrt.

Najjednostavniji i najuspešniji način borbe protiv šećerne bolesti (dijabetes tip 2) jeste telesna mobilizacija. U kineskom gradu Dakingu, grupa osoba sa poremećenim metabolizmom šećera, ali bez instalirane bolesti, naterana je na svakodnevne telesne vežbe i dozvoljeno im je da jedu i piju po volji. Posle šest godina njihov rizik od dijabetesa je smanjen za 46 odsto. Istovremeno, druga grupa koja je ishranu prilagodila, ali je ostala fizički neaktivna, uspela je da redukuje rizik od dijabetesa za 31 odsto.

Da bi se pobedile hronične bolesti, fiziolozi drže da je stalno kretanje neuporedivo delotvornije od dijeta i neprekidnog penjanja na vagu. Ko namerava da arhaične gene prevari kurama gladovanja, po svim važećim pravilima, osuđen je na neuspeh. Geni su tako nabaždareni da se i posle najsočnije šunke i slatkiša, uvek mašimo voća ukoliko je na stolu.

Naučna procena pokazuje da u poslednjih 50 godina nije pronađena čudotvorna dijeta. Ukoliko neko drži 15-nedeljnu dijetu izgubiće oko 11 kilograma, ali postignuti efekat nestaje najkasnije posle tri do pet godina, a težina se vraća. Obrnuto je sa kretanjem – ono koristi zdravlju, čak i kad težina ostaje nepromenjena. Ovo se naročito odnosi na gojazne osobe: njih kretanje štiti od infarkta. Ativne ali ugojene žene, upoređene sa neaktivnim, ali vitkim, suočene su sa nešto manjom ali, ipak, značajnom opasnošću od srčanih smetnji.

Prvo zapažanje o važnosti kretanja za opšte osećanje dobrog zdravlja došlo je posle dugotrajnih vasionskih letova. Bestežinsko stanje i nulta mišićna aktivnost dovodili su do toga da astronauti po povratku sa tronedeljnog leta nisu bili u stanju da hodaju.

“Sarkopenija“(izvedeno iz starogrčkog sardž – meso i penia – nedostatak) viđa se u starijih i potpuno neaktivnih ljudi, koji iščezavanje mišića i slabost kostiju doživljavaju kao nešto sasvim normalno, što ide s godinama. Kakva zabluda! Čak i najstariji ljudi mogu dobrim delom zadržati telesnu snagu pod uslovom redovnog opterećenja sopstvenih mišića. Marija Fiatrone, istraživač sa Tafta organizovala je osmonedeljno vežbanje šest žena i muškaraca, starih između 87 i 96 godina, a smeštenih u javnoj bolnici. Mišićna masa natkolenice povećala im se za 10 odsto što je starice i starce ojačalo tri puta. Svi su postali sigurniji u koračanju, tako da su mogli ići brže nego ranije. Jedan od učesnika projekta, 93-godišnji Sem Semanski koji dugo vremena nije samostalno hodao, upustio se u šetnju bez pomoćnika.

Trening snage i koordinacije štiti stare kosti od preloma, bolje nego lekovi, stoji u rezultatima jedne velike studije. U Sjedinjenim Državama, praćeno je zdravstveno stanje 10 000 žena iznad 65 godina i to, u periodu od pet godina. Među onima koje su u toku nedelje vežbale mišiće dva sata, bilo je za 36 odsto manje preloma kuka u poređenju sa tromim seniorkama, izveštava stručni časopis “Anali interne medicine”. Ukoliko se ovo izrazi u apsolutnim brojevima, ispada da je tokom jedne godine u 1 000 žena – vežbačica, bilo šest preloma kuka manje nego među tromim učesnicama projekta. Učinak vežbanja je dvostruko veći od efekta skupih tableta protiv osteoporoze.

Preloma je manje jer je manje padova. A tome pomaže veća mišićna snaga, sigurnost koraka i dobar osećaj balansa tela. Lekari su jednodušni u zaključku da je fizička aktivnost najbolja mogućnost povećanja gustine koštanog tkiva i najbolji način sprečavanja padova.

Bolovi u krstima predstavljaju još jednu od tegoba za koju je kretanje ključ samoizlečenja. Početkom godine, engleski ortopedi su utvrdili da je program fizičkih vežbi podjednako delotvoran, ali daleko jeftiniji i sigurniji od operativnog fiksiranja, tj. imobilisanja slabinskog dela kičme, koji nije ništa drugo do spajanje susednih pršljenova pomoću jakih šrafova i koštanih kalemova. Operativni postupak nadaleko je poznat po komplikacijama iako se primenjuje već 90 godina. Sve do studije koju su napravili Englezi, niko se nije potrudio da proveri korisnost ovog komplikovanog i samo relativno uspešnog hirurškog lečenja.

Reumatični zglobovi su, takođe, u domenu medicinske industrije: ili se prepisuju antireumatički medikamenti ili se ugrađuju veštački zglobovi. Naučnica sa Taft univerziteta u Bostonu dr Marjam Nelson misli da bi se oko artritisa sve moglo raditi na drugi način: pacijenti bi vežbanjem ojačali ciljne grupe mišića na bolnim nogama ili rukama, a potom bi postepeno opterećivali i razrađivali oštećene zglobove. Dr Nelson je razvila 16-nedeljni program koji svaki bolesnik može sprovesti i kod kuće, koristeći posebne tegove za zglobove. Po naučnim kriterijumima, pacijenti iz programa upoređeni su sa pacijentima koji su samo gutali razne antireumatičke lekove: aktivni pacijenti manje su se žalili na bolove, a mogli su izvesti 17 različitih telesnih radnji na znatno bolji način nego pacijenti iz kontrolne grupe. Odjednom, ljudi koji su zbog artritisa sve teže i bolnije doživljavali svakodnevne aktivnosti, počeli su da učestvuju u životu koji im je godinama bio uskraćen.

Jasno je, dakle, da u zapadnim društvima koja su sve starija, bolesti mogu biti potisnute, a broj dana provedenih u punom zdravlju povećan. Da je to tako, pokazao je DŽon Fris sa stanfordskog Medicinskog fakulteta, koji je uporedio 370 članova Društva za šetanje i trčanje sa 249 tromih i fizički neangažovanih osoba. Prosečna starost posmatranih učesnika istraživnja bila je 59 godina. Posle 13 godina Fris je utvrdio: među šetačima i džogerima, zdravstvena problematika je nastupila, statistički gledano, 12,8 godina kasnije nego među lenjivcima.

Tako ubedljivi podaci, a takve teškoće lekara u motivaciji pacijenata na saradnju! Lajpciški kardiolog Hambreht frustriran je brojem pušača, gojaznih i tromih pacijenata koji se ne mogu privesti razumu i promeniti navike. Ne pomažu ni argumenti koji uživaju ugled u međunarodnoj stručnoj javnosti: uticaj telesnog kretanja na srce – sve do molekularnih detalja.

Lajpciški kardiolozi su dvanaestorici srčanih bolesnika odredili šestomesečni trening – da svakog dana provedu 20 minuta vozeći bicikl i 60 minuta nedeljno šetaju i kuglaju. Na kraju, svakom učesniku bi uzimali majušni uzorak mišića sa zadnje strane natkolenice. Rezultati su objavljeni prošlog aprila u časopisu “Cirkulacija”. U poređenju sa 11 pasivnih srčanih bolesnika, u mišićima sportski aktivnih pacijenata, aktivnost enzima-hvatača slobodnih radikala, značajno je povišena. Ovi enzimi uništavaju kiseoničke radikale koji oštećuju srčani mišić i tako doprinose slabljenju sposobnosti pumpanja krvi. Pojednostavljeno: uz pomoć vožnje bicikla i šetnji, srčani bolesnik može na bolest uticati direktno – na molekularnom nivou.

U toku telesnih napora krv kroz arterije protiče brže nego u mirovanju. Zbog većeg pritiska u unutrašnjosti krvnog suda povećava se njegovo istezanje, što ubrzava produkciju enzima zaduženog za sintezu signalnog molekula – ugljen-monoksida, a ovaj obezbeđuje rastegljivost krvnih sudova. Baš ova sposobnost bitno je smanjena u slučajevima arterioskleroze, tako da se lako može izvesti zaključak o sportu kao najboljem načinu osujećivanja početka zakrečavanja arterija.

Efekti su dokazani na mnogim primerima: grupa pacijenata iz Lajpciga, čiji su krvni sudovi zakrečeni 50 odsto, podeljena je na dva dela, od kojih je jedan lečen tako što je arterijsko suženje prvo proširivano specijalnim balončićima i naknadnim ubacivanjem čeličnih cevčica, tj. stentova, koji sprečavaju ponovno suženje, dok je druga polovina svakodnevno vežbala po 20 minuta.

Bilans posle godinu dana: među sportski nastrojenim bolesnicima 88 odsto je bilo bez tegoba, dok je među onima sa stentom bez tegoba bilo 70 odsto. I još nešto. Onima sa stentom intervencija je ponavljana, a pored toga, često su bili primani u bolnicu zbog tipičnih srčanih bolova iza grudne kosti.

Telesna aktivnost normalizuje, ne samo biohemijske procese, već podstiče obnovu ćelija u tkivima i organima. Do tog saznanja lajpciški stručnjaci su došli nedavno, pošto su 18 bolesnika u početnom stadijumu prekida cirkulacije krvi, tj. “pušačke noge”, podvrgli trčanju na beskrajnoj traci – svaki dan u toku četiri nedelje. Iako je većina bila na kraju snage već posle 50 ili 200 metara, trčanje se pokazalo čudesno korisnim: broj matičnih ćelija (osnovne ćelije iz kojih može postati bilo koja druga ćelija ili tkivo, na primer, koštana srž) u cirkulaciji višestruko se povećao u odnosu na normalnu situaciju, a unutrašnjost teško oštećenih arterija reparirana je.

Psihijatri i gerontolozi ustanovili su nešto o čemu se u školskim udžbenicima govori kao o nemogućem: nervne ćelije u mozgu mogu stvarati nove izdanke i obnavljati se. Svakog dana u mozgu umire na desetine hiljada nervnih ćelija, te se iz godinu u godinu zapremina mozga smanjuje. U vrlo starih osoba izgubljeno moždano tkivo nadomešta se tečnošću što se lepo vidi na snimcima kompjuterizovane tomografije, tj. na skeneru ( CT ). Između 30. i 90. godine nestaje između 15 i 30 odsto najvažnijih moždanih ćelija tzv. sive moždane mase, odnosno, kora i centralne strukture. Protok godina najviše utiče na polje na moždanoj kori i neurone koji omogućavaju učenje i pamćenje.

Alfred Kremer, psihijatar na Univerzitetu Ilinoj, utvrdio je nestajanje nervnih ćelija magnetskom rezonancom uz pomoć koje je u 55 starijih osoba prosvetlio površinu i unutrašnjost mozga. Došao je i do dobrih vesti za sve koji su poodavno ušli u zrele godine: izlaganje fizičkim naporima ubrzava nadoknađivanje izgubljenih neurona. “Fitnes-trening poboljšava učinak nervnih ćelija, a mozak starih osoba ima znatno veću sposobnost prilagođavanja nego što su nas učili u školi” , kaže istraživač.

U novije vreme se gomilaju nalazi o zaštitnom dejstvu fizičkih poslova na demencije i Alchajmerovu bolest. Oktobra prošle godine, švedski istraživači su publikovali nalaze o ljudima čije su navike i kretanje in puncto praćeni 20 godina. Oni koji su najmanje dva puta nedeljno radili fizičke poslove nose za 60 odsto manji rizik od Alchajmerove bolesti. Čak i kad je očigledan početak demencije, gubitka orijentacije i pamćenja, preporučljivo je početi sa fizičkim vežbama kao najboljom medicinom.

U moždanim krvnim sudovima laboratorijskih miševa, koji su mesecima trčali po rotirajućem točku, smanjilo se taloženje jedne od materija (amilodni plakovi, tj. pločice), što je tipično za Alchajmerovu bolest. “Prirodni metod telesnog angažovanja smanjuje patologiju tipičnu za Alchajmerovu bolest”, tvrdi Karl Kotman sa Kalifornijskog univerziteta u Irvinu. O koristima koje čovek može imati od fizičkih napora, može se saznati iz poslednjeg broja američkog časopisa “Anali interne medicine”.

Duh, pisao je pesnik Fridrih Šiler, sam sebi gradi telo. Istraživači građe i funkcije mozga govore suprotno: ko vežba telo, istovremeno odgaja sveže nervne ćelije na poslednjem, najvišem spratu, u glavi. Te ćelije stvaraju duh i poboljšavaju sposobnost mišljenja.

Zaista, kako aktivno telo oblikuje duh? Kako utiče na proces mišljenja? Proučavajući laboratorijske životinje na Institutu Salk u La Holi, Henrijeta van Prag, neuronaučnica poreklom Holanđanka, izgleda da je našla odgovor. Od bankrotirane biotehnološke firme dobila je na poklon 19-mesečne miševe (po starosti, to je 60 godina ljudskog života) koji u životu nisu izišli iz kaveza, idealne za proučavanje uticaja fizičke kondicije na ostareli mozak. Posle višemesečnog posmatranja dve grupe miševa, od kojih su jedni svakodnevno fizički trenirani a drugi ostavljani na miru, naučnica utvrđuje da je sposobnost snalaženja i rešavanja zadataka neuporedivo bolja u grupi fizički spremnih miševa koji se, inače, ni po čemu drugom nisu razlikovali od rođaka. Rešenje je pronađeno posle mikroskopskih pregleda mozgova: broj neurona u centralnom nervnom sistemu fizički aktivnih glodara bio je neuporedivo veći nego kod lenjivaca. Ovaj neverovatan nalaz, koji iz osnova menja shvatanja o sposobnosti mozga da sam sebe podmlađuje, objavljen je septembra 2005. u čuvenom “Časopisu za neuronauke”. Izgleda da telesna tromost i opuštenost blokiraju sintezu nekih proteina, od koji svaki deluje na posebne nervne ćelije. Onaj poznat kao BDNF (“brain – derived neurotrophic factor” – neurostimulišući činilac moždanog porekla) je podstrekač rasta nervnih ćelija. Naučnica Van Prag pokušaće sa identifikacijom tih čudesnih proteina u krvi sportista, a zatim da ih u laboratorijskoj posudi pomeša sa matičnim embrionalnim ćelijama kako bi videla da li će promotivne ćelije pod uticajem neurostimulišućih proteina postati neuroni. Iako su eksperimenti u početnoj fazi, svima koji bi želeli da starije rođake zaštite od Parkinsonove bolesti, Henrijeta van Prag poručuje da je najbolje kupiti im beskrajnu traku za hodanje i trčanje i sprave za vežbanje.

Bez znojenja, fizičke aktivnosti malo vrede Postoje ljudi koji obožavaju duge šetnje nogu pred nogu. Otvoren prostor i vazduh korisni su za zdravlje, što povećava zadovoljstvo. Čeprkanje po bašti, zalivanje cveća i orezivanje ruža takođe donose saznanje da se čini ono što preporučuju doktori: fizička aktivnost. Rekreativno igranje fudbala ili košarke vikendom uz obavezno zapaljenje mišića, najbolji su znak ozbiljne potrošnje energije i siguran način održavanja vitkog stasa. Sve je to tačno, ali ako se žele efekti koji dugoročno utiču na zdravlje i dužinu života, onda bi šetači, baštovani i rekreativci morali izmeniti rutinu, bar tako stoji u “Žurnalu američke medicinske asocijacije” (JAMA), što je izveštaj na osnovu studije sa Harvarda o životu 17 300 osoba preko 20 godina starosti. Samo oni koji svakodnevno izlažu telo fizičkim naporima praćenim znojenjem, mogu računati na znatno duži i zdraviji život od vršnjaka. Ostali koji su se zamarali samo dva puta nedeljno, uklapali su se u statističku grupu fizički nekaktivnih. Izveštaj je doprineo boljem razumevanju izraza fizička aktivnost. Do sada je neko ko u laganoj šetnji prelazi velike razdaljine podjednako tretiran kao i ljubitelj džogiranja koji u oštrom tempu pretrči znatno manju razdaljinu. Svako od njih troši podjednaku količinu kalorija ali je brzina njihovog metabolizma bitno različita. Ko u brzom tempu potroši 1 500 kalorija uz šest puta brži metabolizam od osnovnog, u znatnoj je prednosti nad šetačem čiji je metabolizam nešto brži nego kad bi sedeo na stolici. Ukoliko neko želi da šeta onda će postići isto što i džoger, ali ukoliko prelazi 3 200 metara za 24 minuta, ispunivši kvotu od 4 sata tokom jedne nedelje, što nije nešto naročito. Izrazi brz, oštar i britak, kojima se opisuje tempo trčanja ili šetnje, krajnje su subjektivni i za različite ljude imaju različito značenje. Ali, jedno je sigurno: pravi efekti fizičke aktivnosti dobijaju se samo znojenjem. Iako umerena fizička aktivnost ne produžava život, čini ga kvalitetnijim. Najbolja aktivnost je ona u kojoj uživate i koja ne zahteva nadljudske napore. Sve što se traži je: ustati sa stolice, isključiti televizor i brzim korakom izaći kroz vrata. Time

Savet Van Pragove u SAD je već prihvaćen među pacijentima obolelim od raka. Poslednjih meseci naveliko se prepričavaju neverovatne priče o znatnom produženju života pacijenata kojima je zbog raka davano samo nekoliko meseci života. Upečatljiva je sudbina Ane Švarz, 42-godišnje bolesnice od tzv. nonhočkin limfoma, bivše medicinske sestre na odeljenju za rak. Po završetku toksične i iscrpljujuće hemoterapije, znajući iz višegodišnjeg iskustva, da pacijentkinje koje nikad ne prestaju da nešto fizički rade daleko duže žive od onih koje su se predale i prepustile sudbini, ona je krenula sa svakodnevnim trčanjem i igranjem tenisa, uprkos više katetera koje je nosila. Ozdravila je i u međuvremenu od tog napravila zanimanje. Otvorila je konjički klub za teške onkološke pacijente koji po završetku bolničkog lečenja počinju sa terapijom jahanjem. Potom je nastala i knjiga o uticaju fitnesa na lečenje raka. Predgovor je napisao Lens Armstrong, sedmostruki pobednik Tur-de-Fransa i bivši pacijent svojevremeno operisan od raka testisa.

Mnogi onkolozi tvrde da je izlaganje fizičkim naporima opasno za iscrpljene pacijente: misli se da bi im fizički napori mogli još više sniziti nizak nivo imunoloških odbrambenih sposobnosti. Međutim, pritisak pacijenata koji traže puteve za produženje života tako je veliki, kaže DŽulija Rouland sa Nacionalnog instituta za rak u Betezdi, da se sve više ulaže u studije koje bi utvrdile udeo fizičkih vežbi i naprezanja u produženju života.

Prošlog maja pojavili su se rezultati koji bi mogli načiniti zaokret u lečenju raka. Zaključci dve velike studije nedvosmisleno govore da telesna aktivnost može znatno produžiti živote obolelih. U apsolutnim brojkama efekti nisu tako upečatljivi, ali kod dve najčešće i najopasnije forme, raka debelog creva i dojke, oni su sasvim očigledni.

Svih 816 osoba u ranom stadijumu raka debelog creva su prvo operisani, a potom izloženi hemoterapiji. Posle dve i tri godine, rukovodilac projekta DŽefri Mejerhard sa Dana-Faber instituta za rak u Bostonu, ustanovio je da pacijenti u programu fizičkih vežbi neuporedivo ređe doživljavaju ponovnu pojavu raka od lečenih po standardnom protokolu. Nekoliko stotina metara dalje, u Brajamovoj ginekološkoj bolnici, dr Majkl Holms analizira tok bolesti 3 000 žena sa rakom dojke. Sve koje su svake nedelje išle u brzu šetnju, najmanje če četiri sata, smanjile su rizik umiranja za 50 odsto.

Naravno oba lekara su požurila da objasne kako njihovi nalazi nisu još uvek čvrsti dokazi, jer mnogi pacijenti koji su se svakodnevno znojili u fitnes salama nisu imali nikakve vajde: na kraju su umirali od bolesti.

U američkom Nacionalnom i institutu za rak radi više od 20 grupa stručnjaka čiji je zadatak definisanje veze fizičke aktivnosti i dužine preživljavanja bolesnika od raka.

U lekovitu snagu kretanja, naročito kod teških bolesnika, verovao je pre 60 godina i engleski lekar ser Ričard Ašer, dok su njegove kolege propisivale strogo mirovanje. “Kakva umirujuća slika”, rugao se ser Ašer anno 1947. u “Britanskom medicinskom žurnalu”, aludirajući na teškog pacijenta u krevetu. “Krv u njegovim venama se zgrušava, kalcijum iz kostiju nestaje, fekalije mu se nagomilavaju u crevima, meso na zadnjici mu se pretvorilo u rane, a iz duše iščezava želja za životom.” Naslov članka doktora Ašera “Opasnosti odlaska u krevet” aktuelniji je danas nego ikad.

Der Spiegel

Preveo i priredio Momčilo B. Đorđević