Odlazak insajdera

SMRT MILANA BABIĆA

Vešću o plastičnoj kesi i kaišu kojim je, kako se tvrdi, Milan Babić sebi oduzeo život, u Haškom tribunalu završena je priča o najautentičnijem svedoku insajderu i nekadašnjem funkcioneru najvišeg ranga koji je pristao na saradnju sa haškim tužilaštvom. Komentatori iz Beograda i Haga složni su u oceni da će tim Karle del Ponte teško naći svedoka koji je u toj meri bio spreman na saradnju i čije je svedočenje bilo značajno za najmanje pet haških procesa.

Saradnja Babića i haškog tužilaštva počela je, tvrde upućeni znatno pre nego što se on pojavio u sudnici 1 Tribunala, kao svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću. Isti navode da je sedajući na mesto za svedoke u tom procesu, u jesen 2002. godine, Babić već znao da će uskoro i sam biti optužen a, pretpostavlja se, i doneo odluku da prizna krivicu pred Tribunalom.

Zaštićeni svedok C061: Na suđenju Miloševiću Babić je svedočio nekoliko nedelja, a u sudnici je imao tretman svedoka kome su dodeljene posebne mere zaštite. Osim u dva navrata kada je, najpre Miloševiću a potom i predsedavajućem sudijiRičardu Meju “izletelo” njegovo prezime, u sudnici su mu se obraćali kao svedoku C061. Od pogleda publike bio je zaštićen paravanima, a gledaoci televizijskog prenosa umesto njegovog lika gledali su kockice. Ipak, malo je poznavalaca prilika u Krajini koji u nastupu zaštićenog svedoka, najavljenog kao insajdera, nisu prepoznali nekadašnjeg funkcionera SDS-a, nakratko predsednika, ministra inostranih poslova i premijera RSK.

Tokom rasprave koja je često zatvarana za javnost, Babić je Miloševića okrivio za poguban uticaj koji je izvršio na krajiške Srbe. Prema njegovim rečima, situaciju u Krajini Milošević je kontrolisao preko Jovice Stanišića, dok se radom na terenu bavio Franko Simatović. Babić je izjavio da je Milošević primorao Srbe iz Krajine da prihvate plan Sajrusa Vensa, a da je potom isti sabotirao pomažući vojsku RSK.

Babić je, dalje, tvrdio, da je Milošević sprečio Srbe da prihvate mirovni plan Z-4, odnosno da je zloupotrebio Srbe u Krajini, da ih je izigrao i unesrećio baš kao što je unesrećio i hrvatski i muslimanski narod. Pre nego što se, u završnici svedočenja, Miloševiću obratio rečima: “Vi ste prošlost”, Milan Babić se odrekao svih mera zaštite koje mu je dodelio sud. Takvu odluku njegov branilac Peter Miler objasnio je željom svog klijenta da javno odgovori na niz optužbi koje mu je tokom unakrsnog ispitivanja uputio Slobodan Milošević, uključujući i onu da je “najobičnija bitanga” i da je, zbog svog radikalizma još devedesetih bio “Tuđmanov džoker” među Srbima. Odricanje od svih mera zaštite Babić je smatrao doprinosom procesu pomirenja naroda bivše Jugoslavije, objasnio je Miler. Jedini uslov koji je Babić postavio sudu, a koji je ispunjen, bio je da osigura bezbednost njegove porodice. Babić je bio i jedini optuženik koji je imao i status zaštićenog svedoka i zbog čega nikada nije saopšteno ni u kojoj zemlji izdržava zatvorsku kaznu.

Tezu o kontroli Beograda u Krajini Babić je ponovio i pre samo desetak dana, kada se treći put pojavio kao svedok tužilaštva u Hagu, ovoga puta na suđenju Milanu Martiću. Pre toga svedočio je i na suđenju Momčilu Krajišniku, ali ostaje tajna šta je govorio jer je u tom slučaju haško tužilaštvo odlučilo da Babićevo svedočenje bude obavljeno iza zatvorenih vrata. Na suđenju Milanu Martiću, Babić je lansirao tezu o Miloševićevoj “tajnoj strategiji za Krajinu”: da pod plaštom očuvanja Jugoslavije izaziva incidente u Krajini i da stvara uslove u kojima bi bila neophodna intervencija JNA. Ta intervencija omogućila bi da delovi Hrvatske budu pripojeni Velikoj Srbiji. Prema rečima Babića, njegov školski drug a potom i politički suparnik u Krajini, Milan Martić, bio je produžena ruka takve politike Beograda.

Inače, Babić se na samoubistvo odlučio u vreme kada je u Tribunalu odgovarao na pitanja Martićevih branilaca. Budući da mu je postavila tek polovinu sa spiska predviđenih pitanja, odbrana je zatražila od veća da Babićev iskaz ne uvrsti u dokazni materijal jer bi postojeća “invalidna forma” mogla naneti štetu optuženom. Pravilnik Haškog tribunala ostavlja mogućnost da njegovi dosadašnji iskazi budu razmatrani u slučajevima Miloševića, Krajišnika i Martića pa čak i u na suđenjima Stanišiću, Simatoviću i Šešelju, kada za to dođe vreme.

Ipak, upućeni primećuju da Babićevo samoubistvo može baciti senku na snagu reči koje je izgovorio u sudnici, te da se može očekivati da će branioci pomenutih optuženika pokretati to pitanje.

Priznanje i pokajanje: Izveštači sa suđenja Miloševiću primetili su da je tokom svedočenja na suđenjima drugim optuženicima Babić, autor prvih karata o teritorijalnom razgraničenju Srba i Hrvata i čovek koji je pozivao na pripajanje Krajine Srbiji, pokušavao da relativizuje i smanji svoju ulogu u ratnim zbivanjima u Krajini. Na neki način, odgovornost Babića pokušalo je da umanji i haško tužilaštvo u prvoj verziji dogovora o dobrovoljnom priznanju krivice. Po oceni sudskog veća koje je 27. januara odbilo da prihvati taj sporazum, Babićeva odgovornost za počinjene zločine opisana je u blažoj formi od navoda iz važeće optužnice.

Sudije se nisu složile sa ocenom da je Babić bio tek pomagač u zločinima nad nesrbima, da je blisko sarađivao sa počiniocima zločina, recimo sa Martićem ali da nije “delio kriminalne namere”. Dan kasnije, posle konsultacija sa tužilaštvom, Babić se vratio u sudnicu i prihvatio izmenjeni sporazum i po njega daleko težu kvalifikaciju odgovornosti za zločine. Osuđen je kao saučesnik u progonu nesrba iz Krajine.

Priznajući krivicu, Babić je sebe opisao kao “etničkog egoistu”, a u obraćanju sudijama i javnosti izjavio je da zločini i njegovo učešće u njima ne mogu biti opravdani. “Ostajem bez reči kada treba da izrazim dubinu moga kajanja za ono što sam učinio i za taj uticaj moga greha na druge. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu, priznanjem krivice i izražavanjem mog kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji pogrešno veruju da takva nečovečna postupanja mogu ikada biti opravdana.”

Obraćanje sudijama Babić je završio priznajući da je zahvalan Bogu na pruženoj šansi da se pokaje. “Molim moju braću Hrvate da oproste svojoj braći Srbima. Preklinjem moj srpski narod da ostavi prošlost iza sebe i okrene se budućnosti gde će dobro, saosećanje i pravde na neki način olakšati rezultate zla u kome sam i sam učestvovao.”

Haško tužilaštvo predložilo je sudu da ne bude prestrog prema Babiću i da ima u vidu njegovu saradnju. Sudije su, međutim, odbile predlog da kazna koju će izreći Babiću ne bude stroža od 11 godina zatvora. Umesto toga Babić je osuđen na 13 godina. Uz podršku tužilaštva Babić se žalio na presudu tvrdeći između ostalog, da ga je prvostepeno veće nateralo da prihvati veću odgovornost nego što je želeo. Žalbeno veće je odbilo žalbu podsećajući da je, ako nije bio zadovoljan, Babić mogao da odustane od sporazuma. Sudije su prokomentarisale i da je pogrešno verovati da dogovori između optuženika i tužilaštva mogu biti sklapani bez ikakve kontrole.

Žalbeno veće je odbilo i Babićeve primedbe da je pogrešno osuđen težom kaznom od one koja je izrečena Biljani Plavšić iako je, po njihovoj oceni, njen regionalni uticaj bio daleko veći. Za razliku od Plavšićeve koja je, navodno nezadovoljna presudom, odbila svaki dalji kontakt sa tužilaštvom, Babić se, sve do ponedeljka, pridržavao obećanja da će se “bezrezervno staviti na raspolaganje Tribunalu i međunarodnoj pravdi”.

(Specijalno za NIN)

LJUBICA GOJGIĆ (B92)