Velika kutija srpske pripovetke

Tradicija antologija stara je više od dve hiljade godina. I uvek su same antologije izazivale više pažnje nego ono što je u njima predstavljeno. Iako je antologija cvetnik ili bašta književnosti, obično se dešava da je od odabranih tekstova i autora u njoj sabranih važnije kako je cvetnik uređen ili sam gradinar. Doduše, uvek aktuelni Milorad Pavić u romanu Predeo slikan čajem kazuje: “Današnjica je kao bašta; u njoj raste jedno bilje koje sa uživanjem jedu savremenici, drugo koje će (ako se ne osuši) biti najlepša hrana za ljude sutrašnjice (sinove i unuke ovih danas), a treće raste za daleka neka pokoljenja, koja će opleviti naš vrt od svega što smo voleli i tražiti svoju čarobnu biljku, svoj isop, svoj raskovnik, ne hajući mnogo za gradinara”.

I ovaj pristup može da bude podsticajan za razmišljanje o antologiji i antologičarima. Pavićev figurativni govor kazuje da je od gradinara važnija čarobna biljka. Zdanje je važnije od onog ko mu je tvorac. Delo, dakle, nadrasta autora, traje duže od njega – ako je bez pukotine i otporno na vreme. Antologija Bogdana Popovića uvek je bila važnija od njenog autora. I tako, izgleda, treba da bude.

Tako treba gledati i na trotomnu Antologiju srpske pripovetke 19. i 20. veka (“Istočnik”, 2005) Mihajla Pantića. Ona je rađena sa velikim autorskim ulogom i sa onom svešću o kojoj piše Pavić – da ne bude samo duhovna hrana za danas, već i za “ljude sutrašnjice”.

I svojim volumenom i autorskim tekstom, koji obrazlaže antologičarski koncept, i, pre svega, odabranim pripovetkama, ova Antologija se postarala da umetnička priča bude čarobna biljka, isop ili raskovnik.

Šta, konačno, sadrži Antologija o kojoj je reč? Sadrži tri toma, šezdeset pripovedača i osamdeset pripovedaka. Antologijskom izboru prethodi uvodni tekst, to jest “predgovor”, u kojem se Pantić bavi utemeljenjem i evolucijom pripovedačkog žanra, uporedo ga i kontekstualno sameravajući romanu. Dabome, u okvir je postavljen i modelativni udeo usmene poetike, pa i zrelost i tip same kulture kao generičkih činilaca koji su mogli da iznedre odgovarajući pripovedni oblik ili žanr. U tom pogledu roman je više produkt novoga doba. Stasavao je na podlozi građanske kulture, dok je pripovetka svoj izvor nalazila u usmenom pamćenju. Tek u poodmakloj fazi svog evolutivnog razvoja oba žanra ostvaruju svoju poetičku samosvest postajući i “potpuna umetnost”. Naša književnost ima drugačiji status, to jest istorijski kalendar u odnosu na vreme kada ti isti žanrovi dostižu punu zrelost u razvijenim evropskim književnostima. To iskustvo vremenske razlike samo je znak diskontinuiteta srpske književnosti i žanrova o kojima je reč.

Sameravajući evoluciju pripovednih žanrova tipu kulture koja je sa njima u sukcesiji, Pantić utvrđuje razloge zbog kojih pripovetka i roman na srpskom jeziku dostižu svoju razvijenu formu i punu žanrovsku ostvarenost znatno kasnije u poređenju sa istim žanrovima evropske umetnosti pripovedanja. Promenu žanra Pantić dovodi u vezu i sa neknjiževnim razlozima. Tako ističe da su doživljaj Prvog svetskog rata ili prve velike kataklizme u dvadesetom stoleću, te katarzično prevladavanje tog iskustva i njime uslovljene slike sveta, opredelili i ubrzali poetičke transformacije.

Ovo sameravanje duha vremena i oblika u kojem se pojavljuje slika sveta svakako je opravdano, mada se mora imati u vidu da su tom razvoju još više doprineli oni procesi koji su imanentno evolutivni i koji uvek podrazumevaju dezintegraciju prethodno etabliranih poetika. Iskustvo srpske pripovetke pokazuje kako je ova vrsta od svojih rudimentarnih oblika za svega sedamdesetak godina, a to je druga polovina devetnaestog i prva četvrtina dvadesetog stoleća, prošla svoj put poetičkog zrenja i dosegla one umetničke domete za koje je razvijenijim evropskim književnostima trebalo nekoliko vekova.

Kako smo NIN i ja ušli u istoriju arhitekture sveta Nezadovoljan mojim negativnim kritičkim osvrtima na njegovu knjigu Srpska arhitektura HH veka, umesto u NIN-u, Miloš R. Perović odgovara na sasvim neprimerenom mestu Nedavno je u izdanju Arhitektonskog fakulteta u Beogradu izašao iz štampe četvrti tom knjige koja nosi naslov: Miloš R. Perović, Istorija moderne arhitekture, antologija tekstova. U ovakvom naslovu je vešto skrivena igra prof. dr Perovića da sebi da veći značaj predstavljajući se piscem umesto priređivačem, jer je u stvari reč o zbirkama tekstova o modernoj arhitekturi preuzetih iz strane publicistike, pa tu istorije zapravo i nema. Posebnu zanimljivost ove zamašne edicije čini podatak da na preko dve i po hiljade stranica i među više od 200 autora nema nijednog našeg imena, niti ima pomena o i jednom jedinom našem arhitekti. I gle iznenađenja! Okrećući ovlaš listove na kraju četvrtog toma, primetio sam da sam omanuo sa prethodnom tvrdnjom, jer je tu punih 12 stranica (dvostubačno i sitnim gustim slogom štampanih) posvećeno jednoj našoj temi u kojoj glavnu ulogu imaju NIN i moja malenkost (ili, možda u ovom slučaju, moja veličina). Evo kratke priče o tome kako smo NIN i ja dobili tako veliki prostor u knjizi namenjenoj nastavi u uglednoj ustanovi kao što je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Nezadovoljan mojim negativnim kritičkim osvrtima na njegovu knjigu Srpska arhitektura HH veka, u NIN-u (8. april 2004.) i u časopisu Saveza arhitekata Srbije Forum plus, Perović je, umesto da prihvati ponudu urednika Foruma i u ovom stručnom glasilu objavi svoj odgovor na moje osvrte, (zlo)upotrebio fakultetsku ediciju, pa je u nju uvrstio svoj tekst pod naslovom Nedoučenost i pretenciozni kriticizam - otvoreno pismo Miloradu H. Jevtiću. Ovom krajnje neuobičajenom postupku da se u fakultetskom nastavnom štivu, tu gde mu nipošto nije mesto, nađe jedno lično otvoreno pismo, dali su svoju stručnu saglasnost profesori Kurtović-Folić i Krunić, kao recenzenti, te, u svojstvu predstavnika izdavača, dekan prof. Timotijević. Svoju tezu iz naslova pisac inače zasniva na analizi i oceni nekoliko mojih tekstova objavljenih u NIN-u. Ne ulazeći ovde u piščevu argumentaciju, elaboraciju i zaključke, mogu da izrazim zadovoljstvo što sam se, makar i na ovaj način, kao jedini predstavnik naše arhitekture našao među takvim svetskim veličinama kao što su Korbizje, Rajt, Gropijus, Venturi... Mojoj taštini takođe godi i saznanje da će se mojim pisanjem baviti generacije studenata arhitekture, uz nadu da neće zdravo za gotovo prihvatiti piščeve ocene nego će ih proveravati u starim brojevima NIN-a kao referentnoj nastavnoj literaturi. I, na kraju, evo jednog pitanja: hoće li mi Arhitektonski fakultet omogućiti da u nekoj sledećoj (bilo kojoj, jer nije, kako vidimo, važna njena sadržina) fakultetskoj knjizi objavim, kako pristojnost nalaže, odgovor na otvoreno pismo prof. dr Perovića? Milorad H. Jevtić

Na ovaj način utemeljujući srpsku umetničku pripovetku, tražeći joj tvorca i počelo, Pantić ih nalazi u Vukovom delu. Vuk je, naime, “ ‘preveo’ srpsko pripovedanje iz stanja usmenosti u stanje pisane, individualistički i artistički određene nacionalne književnosti”. Taj prelom je dakle Vukov, pa je Vuk na početku Pantićeve Antologije srpske pripovetke. Pripovetku koja dolazi posle Vuka Pantić evolutivno kontekstualizuje u “Predgovoru” svojim tumačenjem, a u Antologiji izborom.

Izbor se zasniva na izvrsnosti pripovedaka i njihovoj poetičkoj reprezentativnosti, odnosno na tome koliko pojedini autor i njegova najbolja pripovedačka ostvarenja participiraju u evolutivnom luku ovog žanra. Tome Pantić, na kraju vrlo informativnog i teorijski promišljenog “Predgovora”, dodaje još tri kriterijuma. Prvi je afinitet i ukus sastavljača, drugi je potreba da se Żusaglase kategorije pripovetke i pripovedača”, a treći se zasniva “na objektivizovanoj slici do koje se došlo pregledom knjiga slične namene, prirode ili problemskog sadržaja”.

Svojom celinom, “Predgovor” je nacrt za Antologiju koja treba da potvrdi autorove kriterijume. U nameri da saznam šta ona donosi novo još jednom sam pregledao nekoliko sličnih knjiga. Izdvajam dve: jedna je Antologija srpskih pripovedača 19. i 20. veka Miroslava Josića Višnjića (“Filip Višnjić”, 1999), a druga je Antologija srpske pripovetke (1945-1995), takođe Mihajla Pantića, objavljena u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva 1997. godine. Do kakvog sam uvida došao? Do toga da je Pantić u pravu kada ističe da sama kultura bira najbolje. Još tačnije: već su dosadašnje antologije i antologičari utvrdili red vrednosti u srpskoj pripovetki, pa svaki novi izbor donosi malo novoga. Poređenja radi, kada je reč o pripovetkama: od trideset šest pripovedača u Josićevoj Antologiji kod Pantića se ponavlja čak trideset i jedan autor. Izostavljeni su: Filip David, Branimir Šćepanović, Svetislav Basara, Nemanja Mitrović i Mihajlo Pantić. Tezu o tome da je uspostavljen književnoistorijski niz u pripovedačkom žanru, odnosno da su etablirani i sami pripovedački naslovi, potvrđuje i podatak da se i Josić Višnjić i Pantić opredeljuju za čak dvadeset i jednu istu pripovetku.

“Nepodobna” panorama Zašto se u Hrvatskoj nedugo posle antologije “Pripovijetka srpskih pisaca iz Hrvatske” osporava i panorama srpske poezije “Nebolomstvo” Sudeći prema dva poslednja slučaja, za deo hrvatske kulturne i ine javnosti sporan je izgleda svaki antologijski ili panoramski prikaz srpske književnosti koji se pojavi u Hrvatskoj. Regionalni ili integralni, svejedno. Jer, u svakom se mogu pronaći, iz hrvatske nacionalno – domoljubne vizure, “nepodobni” pisci ili uz njega vezati neki drugi problematični paraliterarni fenomeni. Po tom receptu, prošle nedelje na tapet je dospela tek objavljena panorama srpskog pesništva s kraja 20. veka “Nebolomstvo” , čiji je priređivač Bojana Stojanović-Pantović a izdavač Hrvatsko društvo pisaca (HDP) i Durieudž iz Zagreba. Prošle godine, da se podsetimo, slično je prošla antologija “Pripovijetka srpskih pisaca iz Hrvatske”, koju je priredio Dušan Ivanić a u Zagrebu izdalo Srpsko kulturno društvo “Prosvjeta”. Ivanić je žestoko napadnut što je, rukovodeći se principom dvojne pripadnosti, u antologiju uvrstio Ivu Vojnovića i time izrazio “velikosrpske pretenzije” na Hrvatsku i njen književni feud. Jer, pošto se ne priznaje Vojnovićevo (svoje)voljno participiranje u srpskoj književnoj tradiciji, onda je to protumačeno kao pokušaj njegovog “svojatanja”. Zamerke Stojanovićevoj su druge prirode ali je njihova žestina istog ili sličnog intenziteta. Ona je, naime, optužena da je u hrvatski kulturni prostor ubacila “zbirku velikosrba... s pjesmama poznatih ratnih huškača”. U članku u “Večernjem listu” poimence su apostrofirani Matija Bećković, Gojko Đogo i Rajko Nogo. Dakle autori, bez kojih je – kako god neko ocenjivao ili doživljavao njihovo političko opredeljenje – nezamisliva bilo kakva celovita panorama ili antologija savremenog srpskog pesništva, objavljivana bilo gde. Pa, i u Hrvatskoj. Mora se priznati da su se toga, kao aksioma, držali i oni koji su naručili i objavili panoramu srpske poezije oko koje je stvorena afera. Zato se u “Priopćenju Hrvatskog društva pisaca u povodu hajke „Večernjeg lista” protiv izdavanja „Panorame srpskog pjesništva”, posle pitanja “jesmo li još uvijek u fazi antisrpske psihoze”, između ostalog, kaže i sledeće: “U nečemu je Večernji list doista u pravu: ona (B. P. Stojanović) uvrštava u svoju panoramu i nekolicinu predstavnika nacionalno – vjerskog krila srpske poezije; među 65 zastupljenih pjesnika tu su 3 pjesnika koji su nacionalistički ideolozi (ili bar imaju takve pretenzije). Ali, onaj tko profesionalno odgovorno radi panoramu neke nacionalne književnosti, hoteći prikazati njenu cjelinu, ne može zanemariti ni taj segment književne scene... Možda pak Večernji list (...) drži da je trebalo raditi panoramu “politički korektnog pjesništva”?” S. D.

Ponavljanje o kojem je reč pokazuje da su u obe antologije dobro predstavljene i stilske formacije, i pisci, i pripovetke. Zanimljivo je upoređenje i dveju Pantićevih antologija koje predstavljaju autore i dela praktično istoga perioda, odnosno druge polovine dvadesetog veka. Antologija iz 1997. ima trideset sedam pisaca i isto toliko pripovedaka. Nova Antologija, koja u svom trećem tomu takođe predstavlja pripovetke druge polovine prošloga veka, svedena je na dvadeset i jedno pripovedačko ime i dvadeset osam pripovedaka.

U kakvom odnosu stoje dve antologije istog autora vezane za isti period? Stoje u znaku iskustva razlike i saznanja da nije moguće dva puta ući u istu pripovedačku maticu. Konačno: Pantićeva Antologija iz 1997. je više informativna i razlistanija, dok je ova druga selektivnija i stroža. No, ona jednako otvara pitanje: nije li bilo celishodno da još neki autor uđe u treći tom? Još konkretnije – u “Predgovoru” Pantić, sa razlogom, govori o visokoj etabliranosti pripovedača koji su se afirmisali osamdesetih i devedesetih godina (R. Petković, S. Basara i G. Petrović) i uzima ih kao “paradigmatičan primer” postmodernističkog govora koji je u Pantićevoj koncepciji visoko vrednovan.

Međutim, od toga je važnije pitanje kako je ovom trotomnom Antologijom predstavljen celovit korpus srpske pripovetke u njenom nastajanju i trajanju. Predstavljen je dosta pouzdano, sa visoko osvešćenim znanjem i autorovim osećajem za vrednost. Raspon je dosta širok i obuhvatan, što je omogućilo Pantiću da i brojem odabranih pripovedaka iskaže svoj vrednosni stav prema značaju odabranih pisaca. Tako se posredno otkriva i rang pripovedača. Recimo: jedino je Andrić predstavljen sa četiri, dok samo Stanković ima tri pripovetke u Antologiji. Po dve pripovetke ima petnaest pisaca, a četrdeset tri samo po jednu.

Pantićeva Antologija po svemu je velika riznica ili velika kutija srpske pripovetke. Ona je značajan autorski i izdavački posao, od izuzetne koristi književnim znalcima i čitalačkoj publici koja voli probrano pripovedačko štivo. Utoliko pre kad se zna da sabira ono najbolje što je u kratkoj formi napisano srpskim jezikom, ali i pročitano i vrednovano od autora koji nije samo književni znalac nego i pripovedač. Ta dva ukrštena i srećno spojena iskustva na istom poslu ojačavaju pouzdanje u ovu Antologiju i čine da ona potraje zajedno sa izabranim pripovedačima i pripovetkama koje su njen jedini i pravi garant.