Milioni za ustanak

Nedelja 19. mart – dan izbora predsednika Belorusije trebalo bi da postane Lukašenkov “5. oktobar” ukoliko se obistini zamisao SAD i Poljske (blagosiljanih od EU), koje su uložile milione dolara u rušenje rođaka i saveznika Moskve u Minsku. Belorusija je potrebna Zapadu, najviše Varšavi koja bi, strahujući od “ponavljanja istorije”, želela bezbednu tampon teritoriju između Poljske i Rusije.

Iz istih razloga je uz poljsko-američku osovinu i Letonija, čiji je predstavnik u Parlamentu Evrope Kuskis prolio more žuči ponavljajući da Lukašenka treba dograbiti i smesta “izvesti pred evropski sud”.

Drugim rečima – pobedio Lukašenko u nedelju ili ne, on mora biti “demontiran” iz viših razloga, usudimo li se da tim rečima imenujemo geostrateške interese Amerike zbog kojih je Vašington odlučio da i ovom prilikom ne bira sredstva. Buš tapše Putina po ramenu, ali vrlo revnosno grabi priliku da ruskom “partneru” u borbi protiv terorizma podmetne nogu, trudeći se da se Ukrajina i Belorusija što pre utkaju u sistem NATO pakta. Ukoliko se pre to dogodi, utoliko će brže Rusija napustiti ambicije da se obnovi kao sila, svodeći sebe na format “jedne normalne evropske države”.

“BELORUSKI KOŠTUNICA”: Lukašenko je već duže od jedne decenije na vlasti, i vlada svojom malom kneževinom kao poslednjim preostalim kolhozom nekadašnjeg SSSR. Ne trpi neistovetno mišljenje. NJegov dijalog je “dijalog samo s narodom” (referendum), ali on pretenduje da na osnovu toga jedino on zna “šta narod Belorusije hoće” – “mir, skromnu, ali zato bezbednu i redovnu platu”.

“Našu Belorusiju niko nije opljačkao. A pogledajte naokolo!”, kaže dobri Lukašenko.

Vladar Belorusije je demagog, međutim, taj demagog uživa većinsku podršku birača, i ako je reč o glasovima – u nedelju će ih on dobiti. Bude li odziv normalan, moglo bi se dogoditi da odnos u glasovima bude čak 2:1 u korist dejstvujućeg predsednika. Takva okolnost učinila je njegovu poziciju drastično drugačijom od, na primer, Miloševićeve svojevremeno. I eto zadatka za osovinu SAD i istočnog centra EU, izrastajućeg odnedavno oko Poljske.

Evropski parlament ima dva tela za pitanja odnosa s Belorusijom. U jednom, Poljaci imaju četvrtinu ukupnog broja članova. U drugom imaju tri, od ukupno sedam sedišta. Reklo bi se da je, unutar EU, Minsk pod direktnim staranjem Poljske.

Inženjerija “revolucije” prinuđena je da pronađe i Lukašenkovom autoritarnom portretu suprotstavi profil neke uverljive alternative – nekog, ko bi već svojom prvom pojavom izrazio vrednosti suprotne vođinim. Kod te tačke, Amerika je pribegla “srpskom scenariju”. Tehnolozi “promena” pribegli su ključu primenjenom svojevremeno u Beogradu u vreme traganja za kandidatom koji bi se mogao isturiti prema Miloševiću. Odlučili su da, birajući pogodnog, ne boduju pozitivni (visoku popularnost), već (nizak) negativni “rejting” – tražili su nekog ko je najmanje odbojan ostalim učesnicima koalicije.

Beloruski Koštunica iskrsao je u liku Aleksandra Milinkeviča (58), bivšeg vrhunskog košarkaša, sada profesora fizike i matematike, nekompromitovanog političkim funkcijama. Put do njegovog foto-robota nije bio lak. Vođe beloruskih partija, svi odreda, neuticajni su. Osim toga, pokazali su se sujetnim, vlastoljubivim i već dugo su razjedinjeni. Za njihov iskorak u sferu zahtevane veće pragmatičnosti apelovala je čak i sekretar SAD Kondoliza Rajs, primivši pretendente iz Minska u Vilnusu, letos tokom samita NATO, upriličenog da prigrli Ukrajinu.

SCENARIO RUŠENJA: Bitka Zapada za Belorusiju donela je lepe zalogaje propagandistima, sudeći po budžetu Evropske komisije od dva miliona i 400 hiljada evra za finansiranje televizijske radio propagande protiv Lukašenka. Budžet je odobren brže bolje, posle kritike istočnih Evropljana zimus da Komisija kasni s parama. Američke investicije su mnogo veće, premašuju dvanaest miliona dolara, a uz njih su i dobrovoljni prilozi Poljske, Češke i baltičkih enklava.

Na novac su pretendovala četiri namenski formirana “konzorcijuma sa po dve kompanije” (govornik Komisije Ema Udvin), što nagoveštava da je rušenje vlada po narudžbini na putu da izraste u stabilan “biznis”.

Kakav je scenario raspleta priče?

Prvi korak je – ne priznati izbore. Teren za takvu odluku Zapada je već pripremljen, više puta ponovljenim izjavama da okolnosti ne odgovaraju izbornim standardima OEBS-a. Minsku se zamera zbog kampanje zastrašivanja, preduzete hapšenjem jednog opozicionog kandidata i brojnih “agenata demokratije”, ubačenih u Belorusiju iz pravca Poljske, Ukrajine i baltičkih država.

Osim toga, u Belorusiju nisu pušteni Robert Kuper, generalni direktor Saveta EU za vojno-političke poslove, i Dan Frid, pomoćnik državnog sekretara SAD za evropske poslove. Trebalo je da ova dvojica sretnu funkcionere beloruske vlade i da ih propitaju iz oblasti “poznavanja demokratskih pravila”. Vlasti u Minsku nisu im, međutim, odobrile vize.

Jedna zajednička izjava SAD i EU objavljena prošle nedelje ukazuje da će “sadašnji nedemokratski uslovi, budu li ostali neizmenjeni, neizbežno uticati na rezultat izbora”. Ali, EU i SAD će “proceniti rezultate i reagovati na odgovarajući način”.

“SAD ponovo pozivaju belorusku vladu da prekine represiju prema političkoj kampanji i grupama građanskog društva i da uvažava prava beloruskih građana”, kaže se u nedavnoj izjavi Toma Kejsija, službenog predstavnika američkog Stejt departmenta.

Ambasador SAD u Belorusiji DŽordž Krol je već opisao izglede za održavanje ispravnih predsedničkih izbora “mračnim”.

PROVOCIRANJE NEREDA: Elem, pošto se već uoči izbora “zna” da oni neće odgovoriti standardima (propagiranjem tog “saznanja” već uveliko zarađuju hleb korisnici onih silnih “fondova za istinu”) – od Milinkeviča i drugih se zahteva da svoje aktiviste i birače izvedu na ulicu, u nastojanju da se isprovocira intervencija Lukašenkove policije.

Računa se da će u sudaru građana i snaga reda možda biti žrtava, što bi, po očekivanjima organizatora, stvorilo uslove za šire nerede. Radi se na tome da neredi na ulicama eventualno prerastu u tuču s milicijom. Svetski mediji bi prihvatili prizor i događaj bi se bez teškoća predstavio “kao ustanak naroda protiv diktatora”.

Teškoću stvara nerazvijena podloga – neizvesno je do kog broja učesnika može narasti živa masa tog nezadovoljstva. Može li, recimo, dostići trideset i više hiljada građana? Retki strani posmatrači u Minsku procenjuju da bi “umesno korišćenje” miliona i miliona investiranih dolara “moglo smesta povećati broj (Lukašenkovih) protivnika” na ulicama.

U međuvremenu, minuli meseci protekli su u konsolidaciji osovine Vašington-Varšava i u nastojanju da se za ovaj kritični udar na Lukašenka pridobije “stara Evropa” Nemačke i Francuske.

Vašingtonu je predsednik Belorusije trn u oku od samog početka. Ipak, u vreme Šredera, osovina Berlin-Pariz je pružala otpor insistiranju SAD da se “demokratija” u njegovu zemlju uveze spolja, afirmišući “evoluciju”. Računalo se s potencijalno promenjenim shvatanjima samih Belorusa. Na kraju, Lukašenko je je u većoj meri njihova stvar.

Berlin-Pariz se povremeno produžavalo u Berlin-Pariz-Moskva, demonstrirajući stabilnost političkih tekovina nekadašnjeg, u odnosu na SAD proevropskog liderskog trijumvirata: Širak-Kol-Jeljcin. Brigu o ruskom osloncu tog mosta sa Evropom preuzeo je posle Jeljcina na sebe Putin. Međutim, stvari su se promenile dolaskom na mesto kancelara Nemačke gospođe Merkel – pobornika političke obnove državnih odnosa Nemačke sa Amerikom. Angela Merkel prebacuje sve više svojih državničkih napora na delanje u pravcu Vašingtona.

Čak da s tim i nije računala, Nemačka bi verovatno bila prinuđena da koriguje svoju politiku već i pod pritiskom sve većeg oslonca SAD na Poljsku. Bivši sateliti SSSR pomaljaju se sada kao ratoborno krilo Evrope, rasploženo otvoreno protiv Rusije. Podgreva se istorijsko nepoverenje i aplaudira se, u strahu da ne obnovi nekadašnju moć, svakoj mogućnosti da se Rusiji što žešće podrežu krila.

POVRATAK HLADNOG RATA: Toj promenjenoj strani u trouglu Moskva-Brisel-Vašington primaćiće se mogućno je i Francuska, ako ključeve Jelisejske palate primi Nikola Sarkozi (procenjuju pojedini posmatrači). U francuskom stavu već sada ima novih, oštrijih tonova, makar i u manje zvaničnoj formi, kroz objašnjavanje politike EU. Arno Kalika, istraživač pri francuskom Ministarstvu odbrane, citiran je u ruskoj “Nezavisimoj gazeti” izjavom da “EU u sve većoj meri Belorusiju doživljava kao opasnost, ne samo u političkom nego i u vojnom smislu, imajući u vidu da je ta zemlja u savezu s Rusijom”. “Nezavisimaja” kaže da je to stav “ljudi koji učestvuju u donošenju odluka” i da primena stava već ima posledice, izražene “smanjivanjem personala u poslanstvima zemalja EU u Minsku”.

Francuski izvor je saopštio ruskom novinaru da “Belorusiji poslednjih meseci ne poklanjaju veću pažnju samo EU i SAD, već i NATO”. “Ekspert smatra da bi, u slučaju početka revolucije, SAD i EU ustale u njenu zaštitu”, mada “revoluciju treba razmatrati kao dugoročniju perspektivu”, piše “Nezavisimaja gazeta”.

Imajući na umu tradicionalno tvrd, suštinski uvek antiruski stav Britanije, čak i nezavisno od toga ko stanuje u Dauning stritu (i demokratska Rusija je najveći potencijalni neprijatelj Britanije, kaže doktrina engleske odbrane!) – nije nelogično očekivati da će današnje potplitanje između Buša i Putina uskoro ličiti na hladni rat vraćen iz budžaka istorije SAD i Rusije.

Jedan deo javnosti zapadnih država i pojedini njeni predstavnici uviđaju potencijalne opasnosti i ne ustežu se plivanja protiv matice popularnosti kritikujući američko nastojanje da se Rusija sateruje u tesnac. “Opsednuti smo naručivanjem sveta po našoj želji – i gorkim prigovaranjem kada on odbija da mu se tako naručuje”, primetio je posle “revolucije” u Ukrajini Sajmon DŽenkins, pišući u londonskom Tajmsu.

RAT NERAVA: “Juščenko je dobio odobrenje Zapada, a zatim su počele da pristižu gomile novca za grupe koje su podržavale ovog kandidata, od omladinskih organizacija kakva je Pora do raznih opozicionih veb-sajtova. Još više pada u oči to da su američka i druge ambasade finansirale ankete na biralištima...”, izneo je DŽonatan Stil u britanskom Gardijanu.

Koliko god da su bila zapažena, slična mišljenja su bunt retkih opozicionara ili intelektualaca. Ali nisu faktor na osnovu kojeg bi se mogla naslutiti promena uzetog kursa.

Zatvaranje zapadnog karavana u krug ne može proći bez reakcije Rusa. U većoj meri će se izraziti uverenje onih Rusa koji već danas kažu: s Jeljcinom smo prihvatili demokratiju, ali pokazalo se da je demokratija bila američki izgovor. Amerika je za stalno slabljenje Rusije!

Da li bi nešto moglo prekinuti ovaj preteći rat nerava? Mogućno je. Možda bi tome doprineo eventualni poraz američkog desanta u Minsku. Dodao bi još jednu kap rastućem nezadovoljstvu Amerikanaca prema Bušovoj ratobornoj politici.