Četvrti stub vlasti

Dakle, ovako: Zakon o zaštiti konkurencije Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 16. septembra, na snagu je stupio 24. septembra ali da se primenjuje nije još stigao pošto regulatorno telo, odnosno Antimonopolska komisija, ključna za nadzor nad njegovim sprovođenjem još nije počela da radi. Ali to je ovoga puta baš dobro. Jer, zakon koji spada u onih dvestotinak čijim se donošenjem Skupština i aktuelna vlada ponose, biće izmenjen, najavili su u svojim čestim obraćanjima javnosti ključni ministri u vladi. Jer, pojedine zakonske odredbe nikako se ne dopadaju Savetu stranih investitora.

Da je ovaj, kao institucija u javnosti skromno prisutan, ali po uticaju veoma delatan Savet, u Srbiji već postao četvrti stub vlasti, nisu shvatili samo još pojedini sindikalni lideri, socijalisti iz uverenja i radikali iz principa. Zato veliko grudvanje Zakonom o radu traje tako dugo i odvija se tako mučno. Ono što neće biti ni za hiljadu godina, ili možda još samo u Africi, biće u Srbiji pre nego što se probude oni kojih se to direktno ovog trenutka tiče. Glasanjem iz Soluna ili iz Beograda, svejedno.

Moć Saveta stranih investitora slikovito je prikazana i u sredu uveče u Kristalnoj dvorani beogradskog hotela Hajat ridžensi. Savet stranih investitora prezentovao je svoju treću Belu knjigu, i svako iz poslovnog sveta ko baš nije bio sprečen voleo je da (tu) bude viđen. U Beloj knjizi sadržane su kratke, jezgrovite analize stanja u pojedinim oblastima srpske ekonomije, kratke, jezgrovite primedbe na tu sliku i još kraći, jezgrovitiji i ubojitiji saveti stranih investitora kako da se ona učini ružičastijom. Po njihovom mišljenju, kratkoročno za njih, dugoročno za nas. Ponekad su primedbe predstavnika Saveta stranih investitora u najmanju ruku neobične. Recimo, kako procedura izmene zakona, po zakonu, dugo traje. I misli se na parlamentarnu proceduru. Koja je u njihovim matičnim državama brža? Ali tim demokratskim pitanjem mogu da se bave oni kojima tuđe pare nisu tako neophodne. Srbiji jesu.

Naime, od 1990. do 2004. godine Srbija je, po stanovniku, privukla najmanje direktnih stranih investicija u regionu – 526 dolara prema rumunskih 807 ili hrvatskih 2 952 dolara. Prošle godine su u Srbiju iz inostranstva ušle ogromne pare, ali od oko četiti milijarde dolara tek oko 1,5 milijarda bile su investicije, a ostalo krediti. Ali ni investicije nisu kako treba – radi se, uglavnom, o kupovini domaćih preduzeća, a takozvane grinfild investicije ili ulaganje u nova preduzeća na prste se mogu izbrojati.

Kao gost na prezentaciji u sredu, austrijski ekonomista Valter Pučel pohvalio je nadležne vlasti u Srbiji za uspehe na makroekonomskom planu, a ukorio ih na sporosti i zaostajanju na mikroekonomskom planu. “Bilo je i neočekivanog uspeha, čak i nekih iznenađujućih rezultata”, ali Srbija na mikroplanu pokazuje strukturne slabosti “pa je u poređenju sa drugim zemljama jugoistočne Evrope na pretposlednjem mestu” i sa merama na prevazilaženju strukturnih slabosti svoje privrede mora “da bude jako brza jer vreme ne radi za Srbiju”.

U svojoj Beloj knjizi za 2006. godinu i pre nego što je Zakon o zaštiti konkurencije, poznatiji kao antimonopolski zakon, stupio na snagu, Savet stranih investitora primećuje da je Ministarstvu trgovine i turizma, koje privremeno zamenjuje Komisiju za zaštitu konkurencije sa čijim se formiranjem kasni, prijavljen određen broj zakonu možda suprotnih koncentracija, ALI JE I IZVESNO DA POJEDINE NISU.

Dakle, u cilju sprečavanja spajanja pojedinih firmi koje bi moglo za posledicu imati monopolisanje tržišta ili sprečavanje, narušavanja ili ograničavanje konkurencije, zakon je prevideo obavezu prijavljivanja takvih spajanja. “Obaveza prijavljivanja nastupa u slučaju spajanja kada učesnici imaju ukupan zajednički godišnji promet veći od 10 miliona evra na domaćem tržištu, ili preko 50 miliona evra na svetskom tržištu. Savet stranih investitora mišljenja je da su ti iznosi postavljeni prenisko, čime se prečesto propisuje obaveza prijavljivanja. Sem toga, tako postavljeni iznosi tretiraju neravnopravno strane investitore, čiji je godišnji prihod u većini slučajeva veći od 50 miliona evra.”

Što se Zakona o radu tiče, Savet stranih investitora kaže: “dok je prethodni Zakon o radu iz 2001. godine bio orijentisan ka slobodnom tržištu i uglavnom veoma hvaljen od strane investitora, novi Zakon o radu, usvojen marta 2005. i izmenjen jula 2005. godine, predstavlja korak unazad za Srbiju u ovoj oblasti”. “Novi Zakon je ponovo uveo neke elemente zarade koji su postojali u periodu socijalizma, kao što su naknada za minuli rad, topli obrok, regres...” Savet stranih investitora nezadovoljan je i jer u ovoj oblasti “sudovi primenjuju pravne koncepte iz ranije važećih zakona, različita ministarstva imaju neusaglašena stanovišta po istim pitanjima, sudska praksa je potpuno neujednačena, a predstavnici uprave uglavnom nemaju potrebna znanja o osnovnim propisima”.