Martovske ide

Javni skupovi vezani za smrt i sahranu Slobodana Miloševića, po izgledu međusobno suprotstavljeni, sasvim različiti, nisu bili toliko masovni da bi im se pridala istorijska dimenzija, na njima se nije stekla kritična masa koja garantuje promenu, bilo da je reč o promeni koju uslovljava kategorički imperativ budućnosti, bilo da je reč o promeni koja se opet okreće lošoj prošlosti.

Nasuprot željama socijalista, koji su prognozirali okupljanje bar milion ožalošćenih građana, i njihovoj tvrdnji da je ispred Skupštine bilo pola miliona duša, policijska procena kaže kako je subotnjoj komemoraciji preminulom Miloševiću prisustvovalo nekoliko desetina hiljada građana, odnosno, preciznije, ne više od 80 000. To nije beznačajan broj, ali jedino u poređenju sa istovremenim okupljanjem protivnika Miloševićevog nasleđa na Trgu Republike, kojih je bilo jedva nekoliko stotina, uz brojčano adekvatno policijsko obezbeđenje. Valja odmah primetiti da je inicijator ovog potonjeg skupa ostao do danas nepoznat, da su građani o njemu obaveštavani putem SMS poruka anonimnog porekla.

Ovo zalaženje u cifarski kapacitet subotnjih javnih manifestacija ima za svrhu da se postavi pitanje zašto su, i pored naznačene brojčane minornosti, ti skupovi izazvali medijsku buru u čaši vode, koja je potrajala i u nedelji nakon Miloševićeve sahrane, stvarajući utisak da je opet došlo do događanja naroda.

Jedino pouzdano objašnjenje tog fenomena jeste da je uzbuđenje izazvao laboratorijski kontekst subotnjih događanja. Simbolično govoreći, oba ta skupa tri dana pre proleća su nešto nalik opitu u epruveti ili eksperimentalnom izazivanju promene stanja lakmus papira. No, upravo su poruke takve, veštački uslovljene promene nešto što se nikako ne sme zanemariti u čitanju ovdašnje društvene realnosti ili makar samo kao poruka o eventualnim izmenama u kontekstu zlosrećne nam sudbine.

Na prvi pogled, ta poruka kao da osnažuje onu aktuelnu tezu o dve Srbije, jednoj koja je talac populističke mitomanije o boljoj prošlosti, i drugoj koja je okrenuta evroatlantskim integracijama. Ako je tako, onda predstavnici demokratsko-građanskog karaktera te druge Srbije moraju biti svesni činjenice da je, u spletu dešavanja vezanih za smrt i sahranu S. Miloševića, došlo do simbolične izmene pozicija, to jest, da je sada baštinicima 5. oktobra dodeljeno autorstvo tzv. kontramitinga. A zna se, iz neposrednijeg iskustva, kako se to završava.

Ipak, uprkos tvrdoglavosti ove nesporne činjenice, nije tako. Dva subotnja skupa, kao zaoštrenih krajnosti svojih konteksta, svedoče u prilog nečeg sasvim drugog. Oni su dokaz da je Srbija samo jedna, a da su suprotstavljena gledišta o smislu i karakteru ljudske sudbine u toj Srbiji nešto najprirodnije za pluralistički koncept svake demokratije ili makar njene puke naznake. Ova tvrdnja počiva na pretpostavci da je, i u jednom i u drugom slučaju, povod javnom okupljanju stanje postojeće (srpske) realnosti.

To uverenje upućuje ovu analizu na kratak opis starosnog i socijalnog statusa ovih skupova. Većina medija, bilo ovdašnjih, bilo stranih, operiše činjenicom da su poslednjem ispraćaju S. Miloševića iz Beograda prisustvovali uglavnom stariji ljudi koji, već po biološkoj prirodi stvari, oličavaju odlazeći sloj ovdašnje populacije. Iza odlazećeg Miloševića stajali su, uglavnom, penzioneri. Makar i površan pogled na njihovu odeću, a o stanju njihovih zubala već i da ne govorimo, upućuje na zaključak da ovaj novokomponovani sloj obožavalaca lika i dela S. Miloševića nikako ne spada u kategoriju onih koji su bili privilegovani u vreme njegovog režima. Naprotiv. Radi se baš o ciljnoj grupi koja je predstavljala jednu od gubitničkih kategorija tog režima. Miloševića su, prosto, na konačni počinak ispratile njegove žrtve.

Otuda je jasno kako je on, naime Slobodan Milošević, samo posredan povod njihovog okupljanja. U filmskoj poetici A. Hičkoka to se zvalo makgafinka, lažna markacija. Ali to ne znači da su suze koje su kapale na njegov odar bile krokodilske. One su predstavljale izraz nemoći poniženog i uvređenog srpskog čoveka. Onog čoveka kome ni 5. oktobar nije izmenio egzistenciju. To je jedino razumno objašnjenje ovog dvostrukog obrtaja: razočaranost demokratskim promenama transformisala se u idolopoklonstvo onome koga više nema. Davljenik je lišen spoznaje da ga slamka za koju se hvata neće izvesti na zelenu granu.

S druge strane, skup na Trgu Republike, osim što je bio sajam šarenih balona, trebalo je da predstavlja manifestaciju mlade srpske populacije, kojoj je pad s vlasti S. Miloševića, overen revolucijom od 5. oktobra, otvorio perspektivu kakvog-takvog preživljavanja. Zašto su se onda okupili u tako malom broju? Nije valjda samo zato što je bio vikend, što im se nije napuštao omiljeni kafić? Svakako ne. NJihova apstinencija je izraz ponovo oživljene pasivne rezignacije, kakva je i inače često karakterisala poklonike tzv. demokratskog bloka.

Ono malo prisutnih te subote na Trgu samo je posredno protestovalo protiv posmrtnog kulta S. Miloševića. Pravi smisao tom okupljanju dali su zapravo oni koji se nisu pojavili na zbornom mestu. Ti su sigurno hteli da poruče kako se energija zalaganja za promene nepovratno istrošila tokom minulih šest godina pluralističke demokratije. Opet se suočavamo sa faktorom dvostrukog obrtaja: protest protiv granginjolske predstave Miloševićevog ukopa jeste zapravo posredan dokaz potencijalne opasnosti od vaskrsa njegove ideologije, što je, kako god da se uzme, oblik bespoštedne kritike svih vladajućih garnitura iz vremena posle 5. oktobra.

Kako je uopšte moglo doći do tog začuđujućeg fenomena? Verovatno da njemu delimično činodejstvuje nesposobnost tzv. demokratskog bloka da ispuni svoja predizborna obećanja, što će se reći da radikalno podvuče crtu ispod Miloševićeve epohe. Ovo najpre otuda što je nova vlast u kandžama Miloševićevog nasleđa. M. St. Protić je, za promenu, u pravu kada kaže da je, i šest godina nakon njegovog pada, srpska politika opsednuta miloševićevskim temama. Ta se vezanost za teško breme prošlosti često tumači kao loš alibi kilavosti postmiloševićevskih vlada, ali je, u suštini, izraz njihovog nedostatka vizije o budućnosti. Bez toga čak se i neki evidentni uspesi tih vlada pretvaraju u bumerange. U tom smislu, i samo u tom smislu, Milošević nije umro uzalud.