30.05.
2024.
Japanac je uspeo da preživi tragediju na Titaniku, ali umesto sreće dobio je „malu smrt”
Čin Japanca koji je preživeo jednu od najvećim pomorskih tragedija svih vremena smatrana je velikom sramotom u njegovoj rodnoj zemlji.
Da li kod retkih i sve ređih stalnih posetilaca naših umetničkih galerija još postoji potreba da znaju kom ,,stilu’’ pripadaju dela umetnika koji izlaže, da bi o njima doneli sud? Za slike Anđelke Bojović (1951), ne izgleda teško odrediti stil, bar za one posetioce njene izložbe koji znaju ko su slikari Antoan Vato i Francisko Goja. Ali, baš zato, tu može lako da se pogreši. Od minulih sedamdesetih godina pa na ovamo, treba znati kakav je koncept u kome se ovaj ili onaj stil prepoznaje. Jer, od onda do danas, nešto se promenilo. Stil više ne određuje koncept, već koncept određuje stil.
Naivni namernik rekao bi za Bojovićevu da ,,voli Vatoa i Goju’’, pa slika na njihov način. Ipak, i taj bi se mogao upitati, otkud danas, posle dvehiljadite, tolika ljubav prema slikarima koji su živeli pre dvesta godina? Kakvog smisla ima slikati kao oni?... Naravno, naći će se i posetilaca ove izložbe koje ne treba podsećati da u postmodernizmu naših dana postoji ,,citatno’’ slikarstvo, tj. legitimna ’’praksa’’ kompilacije poznatih dela starih majstora kao način na koji pojedini umetnici korespondiraju sa ,,svojim vremenom’’. Oni tematizuju problem regresije vrednosti i otuđenosti ,,duha’’ savremene umetnosti. Izgleda da baš to čini Anđelka Bojović. Nalazeći uzor u delima velikana poput Vatoa i Goje, koje replicira u granicama svojih sposobnosti, ona kao da preispituje odnos onoga što je umetnost nekad bila prema onom što je sada.
Ako ovakav koncept može da se prihvati, još ostaje otvoreno pitanje njegovog smisla. Hoće li citatno slikarstvo, kao vrsta samosvesnog, kritičkog anahronizma, pomoći da se savremena umetnost vrati na ,,pravi put’’? Ili se, pak, radi o donkihotskom poduhvatu koji ostaje na margini ,,recentnog’’ prostora savremenog stvaralaštva?... U prilog Bojovićevoj može da se navede misao Herberta Markuzea, koji kaže da reminiscencije idealističke, transcendentne umetnosti, kakva je ona nekad bila, nailaze na rezonancu u ukusu buržoaskog društva (u kakvo se mi, valjda, pretvaramo), jer prikazuju ,,skrivene istine’’ u ,,prelepom trenutku’’ koji, makar i tako kratak, prekida ’’lanac nesreća’’, pokazujući nam ’’iluziju razrešenja suprotnosti’’ između loše stvarnosti i ,,potrebe za srećom’’.
Da li je Bojovićeva dorasla ovakvom zadatku? Reč je o smelom pokušaju koji, uostalom, priliči nekom ko je redovni profesor i bivši dekan beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti. Ovakav autoritet, međutim, nimalo ne smanjuje težinu zadatka. Bojovićeva nije jedini svedok koji pokazuje da se, u poslednjih dva veka, nije rodio slikar koji bi mogao da ,,ponovi’’ umetnost koju je Vato uneo u svog ,,Žila’’, u ,,Žersenovu firmu’’ i u ,,Iskrcavanje na Kiteru’’, o Gojinom ,, Trećem maju 18O8. godine’’ da i ne govorimo. Ali, Bojovićevoj i nije bio prvenstveni cilj da se u svojim citatima pomenutih remek - dela, meri sa tvorcima originala.
Ona je, prosto rečeno, jače nego drugi koji kod nas ,,još uvek slikaju’’, pokazala da i danas u nama živi žudnja za lepotom blistave slikarske palete, ne u onom markuzeovskom smislu podilaženja nostalgičnom sentimentu buržoazije, već u nečem što nam je, uprkos svemu što se desilo i što se dešava u umetnosti, ili onome što se tako predstavlja, ostalo u srcu...
