Maska Gejtsa i Soroša

Od 2001. godine, Davos i Porto Alegre su gradovi-blizanci globalizacije: Davos, ekskluzivno švajcarsko letovalište u kome se na Svetskom ekonomskom forumu, pod snažnom zaštitom policije, okuplja svetska elita menadžera, državnika i istaknutih medijskih ličnosti, pokušavajući da ubedi nas (i sebe) da je globalizacija sama sebi najbolji lek; Porto Alegre, suptropski brazilski grad u kome se okuplja kontraelita antiglobalizacijskog pokreta pokušavajući da ubedi nas (i sebe) da kapitalistička globalizacija nije naša neumitna sudbina – odnosno da je, kako glasi njihova zvanična parola, “moguć drugi svet”. Čini se, međutim, da su okupljanja u Porto Alegreu u izvesnom smislu izgubila svoj unutrašnji impuls – iz godine u godinu sve manje slušamo o njima. Kud su se dele sve one blistave zvezde Porto Alegrea?

Neke od njih su konačno prešle u Davos. Skupu u Davosu ton danas mahom daje jedna grupa preduzetnika koji pomalo ironično o sebi govore kao o “liberalnim komunistima”. Ti ljudi više ne prihvataju protivstavljanje Davosa i Porto Alegrea: oni tvrde da možemo imati i jare i pare, odnosno da nam može ostati u rukama globalni kapitalistički kolač (dakle, možemo se bogatiti kao preduzetnici) a da ga istovremeno pojedemo (to jest, možemo podržavati antikapistalističke ciljeve kao što su socijalna odgovornost, briga za zaštitu životne sredine itd.).

Nema, zapravo, nikakve potrebe za Porto Alegreom: Davos može sasvim lepo da postane Porto Davos. Ko su ti liberalni komunisti? Uobičajena sumnjiva lica: Bil Gejts i DŽordž Soroš, razni izvršni direktori kompanija kao što su Gugl, Aj-Bi-Em, Intel, Ibej, kao i dvorski filozofi poput Tomasa Fridmana. Oni tvrde da pravi, okoreli, konzervativci danas nisu samo predstavnici stare desnice, sa svojim smešnim verovanjem u autoritete, red i parohijalni patriotizam, već su to i predstavnici stare levice, sa svojim ratom protiv kapitalizma: i jedni i drugi biju bitke u teatru senki, potpuno nesvesni novih realnosti. U novogovoru liberalnih komunista osnovna značenjska odrednica nove realnosti je “oštroumnost, visprenost”. Kada je neko vispren, to znači da je dinamičan i nomad, ne drži ga mesto; on je protiv centralizovane birokratije, veruje u dijalog i saradnju a protivi se centralnim vlastima, veruje u fleksibilnost, a protivi se rutini, kulturu i znanje suprotstavlja industrijskoj proizvodnji, veruje u spontanu interakciju i autopoiesis (samostvaranje, samoorganizaciju, samoočuvanje), a protivi se utvrđenoj, okoštaloj hijerarhiji.

Bil Gejts je ikona onoga što sam naziva “kapitalizmom bez trvenja”, postindustrijskog društva i “kraja rada”. Softver pobeđuje u borbi sa hardverom, a mladi tehnozaluđenici pobeđuju stare menadžere u tamnim odelima. U sedištima nove kompanije nema mnogo spoljne discipline; na sceni dominiraju nekadašnji hakeri koji rade do kasno u noć, uživajući u besplatnom piću i u zdravom, ekološki čistom okruženju. U osnovi svega ovoga jeste predstava da je Gejts zapravo subverzivni huligan sa margine, bivši haker koji je preuzeo stvari iz svoje ruke i obukao se poput kakvog uglednog predsednika kompanije. Liberalni komunisti su najviši rukovodioci kompanija koji oživljavaju takmičarski duh ili, drugačije rečeno, kontrakulturni zaluđenici koji su preuzeli velike korporacije. NJihova dogma je nova, postmodernistička verzija nevidljive ruke Adama Smita: tržište i socijalna odgovornost nisu jedno drugom suprotstavljeni, već se mogu iznova udružiti zarad obostrane koristi. Kako kaže Fridman, niko ne mora da bude hulja da bi danas uspešno poslovao; saradnja sa zaposlenima, dijalog sa potrošačima, poštovanje životne sredine, transparentnost sklapanja poslova – sve su to ključevi uspeha.

Olivije Malnui nedavno je u francuskom časopisu Tehnikart objavio deset zapovesti liberalnih komunista:

1. Sve što imaš daj drugima besplatno (omogući im slobodan pristup, bez naplate autorskih prava); naplaćuj samo dodatne usluge i od toga ćeš se obogatiti.

2. Menjaj svet, nemoj samo prodavati stvari.

3. Deli sa drugima, svestan svoje socijalne odgovornosti.

4. Budi kreativan: usredsredi se na projektovanje, nove tehnologije i nauku.

5. Svima reci sve: nemoj imati nikakvih tajni, podržavaj i poštuj kult transparentnosti i slobodnog protoka informacija; celo čovečanstvo treba da živi u saradnji i interakciji.

6. Nemoj raditi: nemoj imati stalni posao od devet do pet, već se uključi u oštroumnu, dinamičnu, fleksibilnu komunikaciju;

7. Vrati se u školu: prihvati koncept permanentnog obrazovanja.

8. Ponašaj se kao enzim: nemoj raditi samo za tržište, već podstiči nove oblike socijalne saradnje.

9. Umri siromašan: vrati sve svoje bogatstvo onima kojima je potrebno, jer imaš mnogo više nego što ćeš ikada moći da potrošiš.

10. Budi država: kompanije treba da budu u partnerskom odnosu sa državom.

Liberalni komunisti su pragmatični; oni mrze doktrinarni pristup. Danas više nema eksploatisane radničke klase, postoje samo konkretni problemi koje treba rešavati: gladovanje u Africi, patnje muslimanskih žena, nasilje verskih fundamentalista. Kada u Africi izbije humanitarna kriza (liberalni komunisti inače vole humanitarnu krizu, jer ona aktivira ono najbolje u njima), umesto da posežemo za antiimperijalističkom retorikom, treba da se okupimo i radimo na najbolji mogući način kako bi se problem rešio i kako bismo u tom zajedničkom poduhvatu angažovali sve ljude, vlade i poslovni svet, da bismo zbilja pokrenuli stvari, a ne da se oslanjajmo na centralizovanu državnu pomoć; to je kreativan i nekonvencionalan pristup krizi.

Liberalni komunisti vole da ukazuju na to da je odluka nekih velikih međunarodnih korporacija da u svojim pogonima ignorišu pravila i propise aparthejda bila isto onoliko značajna koliko i neposredna politička borba protiv aparthejda u Južnoj Africi. Ukidanje segregacije unutar kompanije, plaćanje iste nadnice za isti rad crncima i belcima zapravo je izvanredan primer podudaranja borbe za političke slobode i borbe za poslovne interese, budući da upravo te kompanije sada mogu uspešno da posluju i bogate se u postaparthejdskoj Južnoj Africi.

Liberalni komunisti vole maj 1968. Kakva je to samo bila eksplozija mladalačke energije i kreativnosti! Kako je ona samo poremetila birokratski red! Kakav je samo podsticaj dala privrednom i društvenom životu pošto su raspršene političke iluzije! Oni koji su u to vreme bili dovoljno stari sami su protestovali i tukli se na ulicama: sada su se promenili ne bi li bi promenili svet, ne bi li istinski revolucionalizovali naše živote. Nije li, uostalom, Marks govorio da su svi politički prevrati bili beznačajni u poređenju sa otkrićem parne mašine? I ne bi li Marks danas rekao: šta su svi protesti protiv globalnog kapitalizma u poređenju sa Internetom? Na kraju krajeva, liberalni komunisti su istinski građani sveta – to su dobri ljudi koji stvarno brinu. Brinu zbog populističkog fundamentalizma i brinu zbog neodgovornih i gramzivih kapitalističkih korporacija. Oni sagledavaju “dublje uzroke” današnjih problema: masovno siromaštvo i beznađe koji pothranjuju fundamentalistički teror. Nije im cilj da zarade pare već da promene svet (i da, kao nusproizvod, steknu još više para).

Bil Gejts je već najveći pojedinačni dobročinilac u istoriji čovečanstva, čovek koji je svoju ljubav prema bližnjima ispoljio time što je stotine miliona dolara dao za obrazovanje, borbu protiv gladi, malarije itd. Štos je u tome da, kako biste sve to mogli da date drugima, morate prethodno to i da uzmete (odnosno, kako bi rekli liberalni komunisti, morate to da stvorite). Da biste pomogli ljudima, tako glasi opravdanje, morate imati sredstava da to učinite, a iskustvo – odnosno spoznaja zlosrećnih neuspeha svih centralizovanih etatističkih i kolektivističkih pristupa – nas uči da je privatno preduzeće daleko najefikasnije sredstvo. Regulatornim omeđivanjem poslovanja privatnih preduzeća i njihovim prekomernim oporezivanjem, država zapravo podriva zvanični cilj sopstvenog delovanja (učiniti život većine boljim, pomoći onima kojima je pomoć potrebna). Liberalni komunisti ne žele da budu samo mašine za ostvarivanje profita: oni žele da njihov život ima dublje značenje. Oni se protive staromodnoj religiji i zalažu se za duhovnost, za nereligijsku meditaciju (svi znaju da je budizam prethodnica neurofiziologije i neuropsihologije, da se snaga meditacije može naučno izmeriti). NJihov je moto društvena odgovornost i zahvalnost: oni su prvi koji će priznati da je društvo prema njima bilo nepojamno dobro i darežljivo, da im je dopustilo da razviju svoje talente i steknu ogromno bogatstvo, pa stoga smatraju da su dužni da istom tom društvu nešto vrate i da pomognu ljudima. Upravo je to dobročiniteljstvo ono zbog čega je vredelo truditi se da se postigne uspeh u poslu.

Ne može se reći da je ovo sasvim nova pojava. Setite se Endrua Karnegija, koji je angažovao čitavu jednu privatnu vojsku da bi ugušio sindikalne štrajkove u svojim čeličanama, a potom je velike delove svog bogatstva razdao u obrazovne, kulturne i humanitarne svrhe, dokazujući time da, iako pravi čovek od čelika, ima zlatno srce? Na isti način, današnji liberalni komunisti jednom rukom daju ono što su drugom rukom oteli. Na rafovima američkih prodavnica možete da pronađete laksativ sa ukusom čokolade koji se reklamira potpuno paradoksalnom porukom: Patite li od zatvora? Pojedite onda više ove čokolade! – što znači, jedite još više nečega što samo po sebi izaziva zatvor. Celokupan današnji ideološki pejzaž odaje strukturu tog čokoladnog laksativa; upravo se zbog toga ličnostima poput DŽordža Soroša može uputiti toliko primedaba. On označava nemilosrdnu finansijsku eksploataciju u kombinaciji sa njenim protivotrovom, humanitarnom brigom zbog katastrofalnih društvenih posledica ničim neobuzdane tržišne privrede. Soroševa svakodnevica je otelotvorena laž: pola radnog vremena on posvećuje finansijskim spekulacijama, a drugu polovinu “humanitarnim aktivnostima” (finansiranju kulturnih i demokratskih aktivnosti u postkomunističkim zemljama, pisanju eseja i knjiga) koje su usmerene protiv posledica njegovih vlastitih spekulativnih aktivnosti. Dva lica Bila Gejtsa istovetna su sa dvama licima DŽordža Soroša: s jedne strane, on je surovi biznismen koji uništava ili preuzima konkurente, težeći uspostavljanju monopola; s druge strane, on je veliki filantrop koji rado postavlja retoričko pitanje: “Kakva je svrha da imamo kompjutere ako ljudi nemaju dovoljno hrane?”

Prema liberalnokomunističkoj etici, nemilosrdnom traganju za profitom suprotstavlja se dobročinstvo – te dve stvari jedna drugu potiru: dobročinstvo je deo igre, humanitarna maska iza koje se krije ekonomska eksploatacija koja leži u osnovi svega. Razvijene zemlje neprestano “pomažu” nerazvijenim zemljama (dajući im pomoć, kredite itd.) i na taj način izbegavaju ono ključno pitanje: sopstveno saučesništvo i odgovornost za bedni položaj u kome se nalazi Treći svet. Kada je reč o opoziciji između “visprenog” i “nevisprenog”, ključ je u angažovanju spoljnih isporučilaca ili spoljnih proizvođača. Vi tako izvozite (nužnu) tamnu stranu proizvodnje – disciplinovani, hijerarhijski ustrojeni rad, ekološko zagađenje – na “nevisprene” lokacije u Trećem svetu (ili nevidljive lokacije u Prvom svetu). Konačni san liberalnih komunista jeste da celokupnu radničku klasu izvezu u radionice u kojima rade bedno plaćeni radnici u Trećem svetu.

Nemojmo gajiti iluzije: liberalni komunisti su neprijatelji svake istinski progresivne borbe koja se danas vodi. Svi ostali neprijatelji – verski fundamentalisti, teroristi, korumpirana i neefikasna državna birokratija – zavise od lokalnih okolnosti. Liberalni komunisti su direktno otelotvorenje onoga što je pogrešno u globalnom sistemu upravo zbog toga što žele da reše sve te sekundarne probleme u funkcionisanju istog tog sistema. Možda je neophodno stupiti u taktičko savezništvo sa liberalnim komunistima u borbi protiv fašizma, seksizma i verskog mračnjaštva, ali je važno uvek imati na umu šta je to čemu oni stvarno teže.

Etijen Balibar, u Strahu masa (1997), razlikuje dva suprotstavljena ali komplementarna načina ispoljavanja prekomernog nasilja u današnjem kapitalizmu: objektivno (strukturalno) nasilje koje je inherentno socijalnim uslovima globalnog kapitalizma (automatsko stvaranje društveno isključenih pojedinaca koji su izlišni, bez kojih se može, iz redova beskućnika i nezaposlenih) i subjektivno nasilje novih etničkih i/ili verskih (ukratko rečeno rasističkih) fundamentalizama. Iako se mogu boriti protiv subjektivnog nasilja, liberalni komunisti su ipak, uprkos tome, nosioci strukturalnog nasilja koje stvara uslove za eksplozije subjektivnog nasilja. Isti taj DŽordž Soroš koji daje milione za finansiranje obrazovanja uništio je živote hiljada ljudi svojim finansijskim spekulacijama i samim tim je stvorio uslove za razvoj upravo one netolerantnosti koju sam osuđuje.

Slavoj Žižek

(Autor je slovenački filozof i lakanovski psihoanalitičar, rođen 1949. godine, međunarodni direktor Centra za savremene humanističke studije u Birkbeku. Ovog meseca izlazi iz štampe njegova knjiga Paralaktički pogled, najnoviji pokušaj rehabilitacije dijalektičkog materijalizma.)

(London Rivju of Buks, prevela: LJiljana Nedeljković)