Starci vladaju

Tako trenutnu predizbornu kampanju u Italiji ocenjuje politikolog i profesor njujorškog Kolumbijskog univerziteta Đovani Sartori (81).

Kada je početkom devedesetih godina prošlog veka punom snagom počela da se oseća kriza prve italijanske republike, koja se rodila na ruinama fašizma i građanskog rata, procenjeno je da je jedan od razloga koji dovode do paralize sistema bio proporcionalni izborni sistem: zbog toga što je omogućavao malim partijama da određuju politiku vlade i stvorio „nepokretni sistem”, nesposoban da se obnavlja. Godine 1993. uveden je većinski izborni sistem, da bi ga prošle godine Berluskonijeva vlada odbacila i ponovo uvela proporcionalni.

- Većinski sistem nije bio demokratski i nije obezbeđivao promenu političke elite – izjavio je premijer. To je, nesumnjivo, istina, mada se ni sam Berluskoni ne zalaže baš za menjanje političkih garnitura koje vode zemlju.

Za koji dan (9. i 10. aprila) Italijani će odlučiti ko će im biti novi premijer – da li dosadašnji prvi čovek vlade i medijski magnat Silvio Berluskoni ili bivši predsednik Evropske komisije Romano Prodi. Isti kandidati kao na izborima 1996. godine, samo što im je danas deset godina više.

Berluskoni će na jesen napuniti 70, a Prodiju će biti 66. Novi parlament će brzo morati da izabere i predsednika republike, s obzirom na to da sedmogodišnji mandat trenutnoj glavi države Karlu Ćampiju uskoro ističe. Ćampi je jedna od malog broja ličnosti na italijanskoj javnoj sceni koja je prihvatljiva za većinu partija i njihovih lidera. Zato neki političari već sada govore da bi bilo dobro ponovo ga kandidovati. Jedini problem je što je Ćampi prošlog decembra napunio 85 godina. U slučaju da ponovo bude izabran, politički nestabilnu Italiju vodio bi, tako, skoro devet decenija stari čovek...

I ovi podaci pokazuju neuspeh pokušaja da se reformiše politički i ekonomski sistem, koji je započet pre petnaestak godina.

Što se tiče opozicije, takozvanog levog centra, njen glavni problem je da nikada nije napravila svoj „Bad Godesberg”, kao što je to nekada učinila zapadnonemačka SPD. U vrhu Demokratske levice i dalje su isti funkcioneri kao u vreme (bivše) Komunističke partije. Demokratska levica zato i mora da podrži bivšeg hrišćanskog demokratu Prodija (većina Italijana ne bi želela, iako se nikakve levičarske diktature ne boji, da na čelu vlade vidi bivšeg komunistu), bez obzira na to što u svojim redovima ima čitav niz pedesetogodišnjaka (gradonačelnik Rima Valter Veltroni ili sekretar partije Pjero Fazino), koji bi verovatno bili uspešni premijeri.

Bez obzira na to što u vladi i parlamentu ima uspešnih pedesetogodišnjaka, kao što su predsednik Narodne alijanse i ministar spoljnih poslova Đanfranko Fini ili hrišćanskodemokratski predsednik parlamenta Pjerferdinando Kasini, jedino Silvio Berluskoni uspeva da održi raznoliku vladinu koaliciju desnog centra zajedno.

- Broj jedan sam i dalje ja! – tvrdi Berluskoni.

Novi izborni zakon reguliše da građani ne mogu da biraju svoje kandidate unutar lista koje su sastavili partijski sekretarijati, već samo liste u celini, a to znači da su favorizovani oni na njenom vrhu. Zato i važi pravilo: što si bliži sekretaru bolje si plasiran na kandidatskoj listi i veće šanse imaš da budeš izabran. A to svakako neće pomoći promeni političke garniture na vrhu.