Borkinja, a poslanica

Zakon o ravnopravnosti polova će se, sa zakašnjenjem od nekoliko godina u odnosu na okruženje i čak nekoliko decenija u odnosu na zapadne zemlje, uskoro naći i pred poslanicima Narodne skupštine Srbije. Vojvođanska inicijativa, čiji parlament je već 2003. godine usvojio Odluku o ravnopravnosti polova, prihvaćena je i u republičkim skupštinskim redovima bez mnogo negodovanja. Ni vlada se nije mnogo bunila, ali oni kojih se taj zakon najviše tiče jesu. U ženskim organizacijama kažu da je zakon pomalo seksistički i pisan za srednjoklasnu belu ženu. Gej i lezbijske organizacije zahtevale su da se termin seksualno opredeljenje ubaci u član 4. ovog zakona kojim se zabranjuje diskriminacija po raznim osnovama – polu, godištu, rasi... Četiri već usvojena zakona zabranjuju diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije, pa je skoro izvesno da će i ovaj.

Ni nevladine organizacije nisu se pretrgle da ulažu amandmane na zakon da se ne bi izjalovio pokušaj da se kakav-takav izglasa. A ovakav zakon najviše se bavi zapošljavanjem i učešćem manje zastupljenog pola (u daljem tekstu: žena) u organima i institucijama vlasti. Tako će, posle usvajanja zakona, svaki organ, uprava, institucija, pa čak i privatna firma morati da ima trideset odsto žena na radnim mestima. Savet za ravnopravnost polova već postoji, te će njemu i skupštinskom Odboru za ravnopravnost svi pomenuti morati da podnose izveštaje o ravnopravnom tretmanu polova preko svojih koordinatora za ravnopravnost. Svaki organ vlasti i svaka partija moraće, takođe, za potpredsednika da ima bar jednu ženu.

Kad se napravi kratak pregled tela koja će predlagati i verovatno izglasati ovaj zakon, i stranaka koje u tim telima imaju mandate, njegove, iako nesavršene odredbe izgledaju kao čista iluzija. U Vladi Srbije, naime, samo jedno ministarsko mesto pripada ženi, a potpredsedničko nijedno. U Skupštini Srbije jedna je potpredsednica, a u samo dvanaest odsto poslaničkih mesta sede žene. Iako svaka parlamentarna partija ima više od četrdeset odsto ženskog članstva, procentualno ih je mnogo manje na rukovodećim mestima partije. Od 79 poslanika u Narodnoj skupštini, poređenja radi, SRS ima pet žena od 52, DSS ima šest, koliko i SPS sa ukupno 22 poslanika, DS od 33 ima pet, Nova Srbija čak nijednu, dve su u poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju, a dve ne pripadaju partijama. Takva slika ne obećava da će se zakon dosledno primenjivati niti znatno promeniti ulogu žena u političkom životu Srbije, tim pre što u svakom članu koji nalaže tih trideset odsto postoji i ograda – “ukoliko priroda posla ne zahteva drugačije”.

Dragana Petrović iz Saveta za ravnopravnost polova kaže da institucije ne brinu o ravnopravnoj zastupljenosti i da je zbog toga teško statistički dokazati ugroženost žena u Srbiji.

“Naš osnovni problem je problem privatne sfere i mentaliteta. Nećemo se, čim usvojimo zakon, probuditi u Švedskoj, ali je zakon alat kojim će se mentalitet postepeno menjati. Važno je da zakon bude realističan i da može da se primenjuje”, kaže Petrovićeva.

Za menjanje svesti i mentaliteta sredstva će biti obezbeđena budžetom posle usvajanja nacionalnog plana akcije, u čijoj izradi učestvuju nevladine organizacije, ekspertkinje i članice Saveta.

Živodarka Gacin, zamenica predsednice Odbora za ravnopravnost polova, kaže da će greške u zakonu biti ispravljene: “Mi želimo više prisutnih žena u političkom životu, jer postojeći broj nije dovoljan. Ali i žene moraju iz pasive preći u aktivu.”

Sve poslaničke grupe potpisale su Predlog zakona osim radikala, a to nisu učinile čak ni njihove članice Odbora za ravnopravnost. One ne žele ni da ih zovu poslanicama, a evo i zašto:

“Smatramo da tu oblast nije potrebno zakonom uređivati”, kaže Nataša Jovanović iz SRS-a. “Politička i parlamentarna praksa moje partije je da žene u svemu učestvuju koliko žele, ali ja primećujem da žene nisu zainteresovane. Kao ženu i političara, vređalo bi me da me neko stavlja u procente i okvire. Žene u Srbiji su pokazale da su sposobne i pametne da se bore za svoje najmilije, a to se ne dokazuje tako što se zovemo poslanice. One koje to žele trebalo bi da se obrate svešteniku da im kaže šta to znači”, kaže Jovanovićeva.

Premda se zakonom eksplicitno ne zahtevaju jezičke izmene, bar ne za sada, one će, prema rečima Živodarke Gacin, takođe biti razmatrane na Odboru. Iz nevladinog sektora, međutim, ta inicijativa je najsnažnija, pa se čini da je ženama više stalo do toga kako ih oslovljavaju nego kakve poslove imaju i koliko su za njih plaćene. Istina je da za visoke titule u srpskom jeziku ne postoje izrazi kojima bi bilo jasno da li je žena nosilac titule, a da je imenovanje ne tako slavnih profesija uglavnom u ženskom rodu poput kurtizane ili striptizete, iako se odavno već i muškarci bave ovim poslovima. Možda najbolji primer za to je imenica s istom osnovom koja u muškom rodu znači titulu, a u ženskom prosto zanimanje – sekretar i sekretarica. Kako osloviti mušku sekretaricu?

Lingvista Ranko Bugarski kaže da su za mnoge ukuse neki od novih izraza poput borkinja, nasilje nad jezikom. “Uticaj zapadnih jezika doneo je i strane reči, jezik je pratio društvene promene malo sporije, pa smo kod Nušića imali gospođu ministarku kao suprugu ministra, da bi tek posle Drugog svetskog rata i sama žena postala doktor ili ministar. Niko normalan ne može imati ništa protiv da se za postizanje rodne ravnopravnosti naprave izmene i u jeziku. U jezičkom sistemu i praksi podloga za to postoji, ali samo do neke granice. Sufiksi se na osnovu gramatički muškog roda mogu dodavati tako da obuhvate ženskog nosioca. U zavisnosti od glasa na koji se završava osnova, to nekada teče glatko dodavanjem –ica ili –ka, ali se to ne može učiniti baš u svakom slučaju. Struktura jezika u nekim slučajevima pruža otpor”, kaže Bugarski.

Reči koje su gramatički ženskog roda, poput sudija, a doživljavamo ih kao da su muškog, Hrvati su, recimo, promenili u sutkinja. Ovdašnji predlog je i sudinica. No, da li je i u ovom slučaju naglašavanje roda neophodno?

“Rod se može iskazati i sintaksički. Na primer: sudija je rekla, ali ako je reč muškog gramatičkog roda, poput psiholog, pedagog, onda ide teže i tada jača tendencija za nastavkom. Druga opasnost je što prilikom insistiranja da se svaki put obeleži ženski nosilac funkcije ili zanimanja, može imati kontraproduktivno dejstvo. Kada, na primer, kažete da je jedna žena vodeća matematičarka u Srbiji danas, prividno joj se daje viši status, ali se njen status zapravo snižava, jer je kontekst uži. Razumeće se da je ona vodeća u uskom krugu žena matematičara. A još je veći problem što kada kažete studenti i studentkinje ispada da studentkinje nisu studenti, da se, po izuzetku, moraju posebno imenovati. Takvim se primerima žene često izdvajaju iz ukupne populacije.”

Bugarski takođe smatra da bi brzoplete promene pravopisa išle na štetu jezika. “Nedomišljena akcija na o-ruk, može odvesti i u direktnu nepismenost kao što je stavljanje kose crte između dve reči. Jezik ne trpi bičevanje. I zato su drastične i brze akcije koje podrazumevaju zakonsku obavezu veoma rizične. A opet, one neće promeniti ugled u društvu tih ženskih osoba. Uz najbolje razumevanje i bez ikakve želje da omalovažim očekivanja, ako se bilo šta želi normirati, mislim da je najbolje krenuti od onog što je već ušlo u jezik”, kaže Bugarski.

Zakon o ravnopravnosti polova bez sumnje je civilizacijska obaveza, s kojom se i Crna Gora pre Srbije suočila (tamo je ovakav zakon već u skupštinskoj proceduri), ali obaveza nije i normiranje jezika po svaku cenu i u svakom izrazu kako se u javnosti predstavlja da jeste. Neki strani jezici razlikuju rodove u svakoj situaciji, takozvani gender senZitiv jezici. Neki, međutim, ne poznaju rodove uopšte, a poneki, poput engleskog, samo u posebnim slučajevima. U nemačkom jeziku je rodna ravnopravnost postignuta tako što je jedno veliko I ubačeno između osnove reči i ženskog nastavka. Takve reči sada podrazumevaju i ženski i muški rod, ali Bugarski smatra da takvo jedinstveno rešenje nije moguće postići u srpskom jeziku.

Imenice muškog roda koriste se u zvaničnim dokumentima, ali ništa više nego u medijima, bilo da je reč o pozitivnom ili negativnom kontekstu. Tako ni kad je reč, na primer, o nepoznatom počiniocu nekakvog krivičnog dela, ni mediji ni birokratija ne ostavljaju mogućnost da se radi o ženi.

Svenka Savić, profesorka Psiholingvistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, analizirajući medije, primetila je između ostalog da se ženama u medijima priznaje pol isključivo u podrugljivom kontekstu ili kao sredstvo za političku borbu, te da se polnost žene izvlači na najvidljivije mesto tek kada se ona ogreši o nešto. Za razliku od Bugarskog, ona smatra da je izmenama u jeziku moguće promeniti svest, a ne obrnuto, tako što će praksa izgubiti seksističko uporište u jeziku.

“Problem nije ni velik u gramatici srpskog jezika ni kompleksan, nego je velik i kompleksan u ljudima koji jezik objašnjavaju i drže za svoj posed. Problem je u ličnom teorijskom shvatanju pojedinih jezikoslovaca koji istinu jezika tumače kao svoju istinu i uz to imaju moć autoriteta da se toj moći i istini veruje. Izbegavanje diskriminacije prema polu osnovni je princip kodifikacije jezičkog izraza. Dve su osnovne strategije u ostvarivanju ovog cilja: učiniti i mušku i žensku osobu jednako vidljivom u jezičkom materijalu i birati jezičke izraze kojima se briše vidljivost samo jedne osobe”, kaže profesorka Savić koja je u borbi protiv izraza poput doktor za ženu ili nevenčana supruga (pogrdno, jer je privatna stvar, a i ženu određuje uz pomoć muškarca) načinila Rečnik profesija i titula sa 1 500 izraza.

E sad, uvođenje nove terminologije imalo bi više smisla kada bi bilo više žena kojima bi ti termini pripadali. Ili, kada bi bar bilo jasno da je svim doktorkama stalo da se tako i zovu. Izuzmemo li očigledne patrijarhalne okvire društva, u Srbiji se ne stiče utisak da je ženama previše stalo da učestvuju, osim u retkim feminističkim grupama. Jedan od argumenata za promene u pravopisu jeste i to što su ga do sada pisali isključivo muškarci?! Ali bi kontraargument mogao biti pitanje: zašto to nisu učinile žene?
Jedna od aktivnijih žena, poslanica DS Leila Ruždić-Trifunović s tim se ne bi složila.

“Ni za sto godina žene u Srbiji neće biti potpuno oslobođene diskriminacije, ali će ovim zakonom ona bar biti svedena na podnošljiv nivo. Žene se učlanjuju u stranke, idu na demonstracije, pa šta to znači nego da hoće da se bave politikom?! Ako ih tu i nema, to je zato što im muškarci ne dozvoljavaju ili im njihova svest govori da im tu nije mesto.”

Zorica Tomić, sociolog kulture i jedna od učesnica u pripremi nacionalnog plana, kaže da je potrebno i da se programi u školama saobraze nacionalnoj intenciji da bi se svest promenila.

“U medijima se žene nazivaju pogrdnim imenima, plavušama u lošem kontekstu, stvara se utisak da su potkupljive, mediji se obrušavaju na činjenicu da je neko žena. U javnosti se žena pojavljuje samo kao zabavljačica. Muškarci su nenaviknuti na to da žena učestvuje, a žene su manje spremne da učestvuju, jer mediji i okruženje potežu privatne argumente da bi ih diskvalifikovali. Žene obeshrabruje kad neko kaže da su razvedene, da imaju celulit i slično, a takvi argumenti muškarcima prijaju.”

Zbog pozitivne diskriminacije u zakonu o ravnopravnosti polova, Francuska je menjala čak i ustavne odredbe. Srpska je verzija skupljala prašinu po fiokama godinama, a kad se našla na redu u Skupštini, ni mnoge parlamentarke joj se nisu obradovale. Stoga je teško verovati da će primena ovog zakona imati vidljiv i praktičan efekat za života bar jedne generacije žena, ali će im možda uporedo s njegovom primenom postati jasnije da “Smotaš, kresneš, zapališ – tipično muški” nije dobar marketinški potez već uvreda na račun žena.