Arhiva

Mocart mora da plati!

NIN | 20. septembar 2023 | 01:00

Nakon što je sprečio dva prva predstavljanja Danteovih kantika, u junu Pakla i u septembru Čistilišta prošle godine, a zatim popustio zbog poziva s višeg mesta da se Raj u januaru ove godine predstavi u Kulturnom centru Banski dvor, čiji je on direktor, i tako pretvorio veliki poduhvat s Danteovom Komedijom u svoju vlastitu kulturološku lakrdiju, M. Petrić povodom Volfganga Amadeusa Mocarta primenjuje novu taktiku, ucenjuje. Jer, da bih u saradnji sa gospodinom Muharemom Insanićem i njegovim Arionom izveo predviđeni program krajem maja, M. Petrić traži da mu se plati 2 500 maraka! Dante je mogao besplatno, ali Mocart, zato što je imenovani direktor ljut na mene, mora biti kažnjen! Ukratko, nalazimo se, zbog tog neujednačenog odnosa prema Danteu i Mocartu, u prisustvu jednog kulturološkog rasiste, i to više nije lakrdija, to je opasno ponašanje nekoga ko nije shvatio čime i kako treba da se bavi, odnosno da se svim srcem i silama pridruži jednom tako zamišljenom projektu koji će u hronikama Banje Luke ostati kao nešto sasvim izuzetno.

Predstavljanje Mocarta u Banjoj Luci krajem maja podrazumeva svetsku premijeru jedne kompozicije za hor i orkestar koju je specijalno za tu priliku (znači za Mocarta u Banjoj Luci) napisala savremena francuska kompozitorka Beatris Tirije, na stihove koje je Mocart sročio 4. juna 1787. na dan kad je u svome vrtu sahranio svoga uginulog čvorka! Predviđeno je i predstavljanje prelepe plakete u kojoj je ta Mocartova pesma od dvadeset i dva stiha prevedena na desetak svetskih jezika, takođe specijalno za ovu priliku, od slovenačkog i makedonskog do kurdskog i arapskog, s ilustracijama mladog banjalučkog slikara, izdavač će biti banjalučki Art Print. Najzad, predviđeno je i predstavljanje novog izdanja knjige MOCART, Zločin Marije Terezije, u izdanju beogradske Prosvete. Reč je o jedinoj knjizi, čiji je autor Banjalučanin, ikada napisanoj o Mocartu na ovim balkanskim prostorima i s idejama koje u potpunosti iznose nove podatke na osnovu kojih je sagledana celokupna Mocartova sudbina, naročito poslednja godina u kojoj je napisan, ali ne do kraja, Rekvijem.

I francuska kompozitorka Beatris Tirije, i banjalučki Art Print i svi prevodioci Mocartove autobiografske pesme na tolike svetske jezike pridružili su se ovoj ideji od srca, da upotrebim Mocartov izraz, to jeste besplatno, ili bez nadoknade (kao što Mocart kaže za čvorka, jer u svome siromaštvu nije mogao da ga nagradi drukčije za njegovo pevanje nego svojim prijateljstvom), a ni Insanićev hor ni orkestar ne postavlja uslove. Mada Insanić u svome poštenom odnosu uvek pokuša da im nadoknadi uloženi trud. Nisam za besplatnu umetnost, ali vreme je takvo i ovo je način da se to shvati i uskoro izmeni.

Svi, dakle, rade od srca i bez nadoknade, jedino je M. Petrić, u svojoj osvetoljubivosti prema meni, prevodiocu Dantea i autoru knjige o Mocartu, u oholosti koja ga zaslepljuje na jednom položaju koji bi od njega zahtevao više razumevanja i vidovitosti, jednostavno hoće da izvuče profit od toga što se, posle Dantea, na njegovim vratima pojavio Mocart! To je jedna neverovatna, devijantna i ponižavajuća ideja na koju, kao organizator tog poduhvata koji pripremam već godinu dana, ne mogu dozvoliti da se ta Petrićeva bahatost održi i da opet zbog njega idemo u izbeglištvo po Banjoj Luci, kao što smo činili s predstavljanjem Dantea, a možda čak, s Mocartom, i izvan Banje Luke!

Zato tražim da se M. Petrić odrekne svoga uslova od 2 500 maraka, a ukoliko to ne učini do ponedeljka 17. aprila 2006, do 14 č, stupiću u štrajk glađu, pa neka se naša banjalučka sramota širi ne samo po ataru, nego i mnogo šire, jer je već počela da se širi. A štrajkaču, budem li primoran, ne samo za ovo veče Mocartovo, nego i za sva buduća, jer nije isključeno da ću u drugoj polovini godine dovesti u Banju Luku jednog od najvećih svetskih pijanista izvođača Mocartove muzike. Ne mogu stalno ispočetka da se obračunavam s Petrićem i štrajkujem. I neka isti Petrić zna da ona dva mesta u prvom redu s leve strane dvorane Banskog dvora, na koja niko pod pretnjom ko zna kakve kazne ne sme da sedne, čak i kad on nije prisutan na predstavi, neće ostati prazna ukoliko se niko ne najavi na vreme da su predviđena za nekog značajnog posetioca. Na predstavljanjima koja pravimo Insanić i ja, uvek je mnogo onih koji stoje, strpljivo i po dva sata i, koliko u ime Mocartovo, toliko i u njihovo napisah ovo prethodno. Da iza mene nema tih koji su još spremni da stoje u ime umetnosti, ne bih ni pravio ova predstavljanja...

Kolja Mićević