Od naučne utopije do zdravstvene opasnosti

Pod imenom genetski izmenjenih organizama (GIO) nalazimo biljke, životinje ili jednoćelijska bića čiji je genom obogaćen jednim ili više stranih gena, i čija je vrsta izmenjena. Cilj je da im se daju još nepoznati kvaliteti koje klasične tehnike i evolucija ne bi omogućili. Tako, nemoguće je da gen ribe uspe prirodno da se integriše u genom jagode... Mogu se razlikovati tri porodice genetski izmenjenih organizama, čiji su rizici i prednosti neuporedivi.

Prvo, genetski izmenjeni organizmi koji su jednoćelijski, gajeni u kulturi vrenja, od kojih se većina upotrebljava u medicinske svrhe (vakcine, hormoni, itd.) Niko ih ne stavlja pod znak pitanja jer sistem funkcioniše (prednosti su dokazane), i pod kontrolom je (rizik je u granicama tolerancije). Među komercijalnim genetski izmenjenim organizmima oni su najpogodniji za „prikazivanje.” Zato ih upotrebljava propaganda za transgenetske biljke i stavlja redovno u prvi plan da bi sejala zabunu. Zatim dolaze biljke i životinje koje su genetski izmenjene da bi postale žive alatke u istraživanjima. Ovi genetski izmenjeni organizmi za naučnu svrhu zatvoreni su u specijalizovane zabrane i striktno zakonom regulisani. Kao i prethodni GIO, i oni su za istraživanja relativno dobro prihvaćeni od strane društva (osim od strane onih koji se suprotstavljaju eksperimentisanju sa životinjama).

I najzad, od pre deset godina postavlja se pitanje genetski izmenjenih biljaka (GIB), koje imaju interes koji je agroprehrambeni i industrijski. One su stavljene u proizvodnju na njivama, pa zatim u najvećem procentu upotrebljene za ishranu životinja i ljudi. Ove genetski izmenjene biljke predstavljaju veliki broj problema kojih nema sa drugim genetski izmenjenim organizmima: bezbednost sredine, bioraznovrsnost, zdravlje, seoska ekonomija. Analogni problemi postavljaju se za životinje koje su genetski izmenjene (ribe, sisari) čim su puštene u prirodu. U raspravi koja traje već deceniju, i koja će dostići vrhunac sa projektom zakona predatim na raspravu francuskom parlamentu, samo se ti genetski izmenjeni organizmi razmatraju.

Transgeneza, pogrešno predstavljena kao dokaz čovekovog „vladanja” živim predstavlja površnu manipulaciju, nasumičnu tehnologiju. Genetska terapija još uvek ne uspeva da izleči bolesne, i transgenetske životinje često imaju nedostatke (sterilnost, dijabetes, deformiteti) a da nema očiglednog odnosa sa genom koji je uveden u njihov genom. Što pokazuje, i pored pretencioznih govora, nedostatnost našeg znanja. Prevara i najveći rizici takozvanih postupaka „ovladavanja” baš se i nalaze u odsustvu vladanja upotrebljenim sredstvima.

Volja da se stvore čudovišne vrste mešanjem genoma, podstaknuta nadom da će se ostvariti ogromna zarada za biotehnološku industriju, počiva na genetskom redukcionizmu: genom bi po tome trebalo da bude „knjiga života” i „program živog”: svaki gen bi trebalo da odgovara mehanički jednom proteinu, itd. Svi ti pojednostavljeni pojmovi oboreni su fundamentalnim istraživanjima, kao i iznenađenjima pronalazaka: više gena može da učestvuje u sintezi jednog proteina; priroda proteina zavisi od faktora van genoma; svaki genetski izmenjeni organizam može da razvije nepredviđene osobine interakcije transgena sa genomom domaćinom.

Svi ti fenomeni su primećeni, ali ostali su u velikoj meri nerazumljivi i apsolutno se njima nije ovladalo. Tako transgen prisutan u GIB (genetski izmenjenoj biljci) često je različit od onoga što bismo voleli u nju da uvedemo, odakle lažna sigurnost dozvola za gajenje. Osim toga, noviji australijski radovi pokazali su da gen koji je uveden u biljku (grašak) može da proizvede alergene supstance koje prvobitna biljka nije imala. A taj grašak koji je postao toksičan mogao je u potpunosti da zadovolji proceduru za dobijanje evropske dozvole.

Dakle, nedostaje nam znanje da bismo mogli odmah da pređemo na širenje semena transgenetskih biljaka, koje bi bilo masovno i nepovratno. A ovo istraživanje ne bi smelo da bude vođeno na otvorenom, osim ako se prirodna sredina ne smatra za ogromnu laboratoriju.

Profesor Turnesol (lik sumanutog naučnika iz poznatog stripa „Tintin”, prim. prev.) je 1965. najavio: „Mislim da nije suviše ambiciozno reći da će za desetak godina biti mogućno da u pesku rastu ne samo pomorandže (...) već i druge velike kulture neophodne za život čoveka, žito, krompir...” Četrdeset godina kasnije razni profesori Turnesoli ne samo da nastavljaju sa širenjem iste takve utopije, već su prešli na delo. A genetski izmenjene biljke o kojima se najčešće govori kada je njihova odbrana u pitanju ne postoje u stvarnosti: paradajz sa dugim očuvanjem, prva GIB komercijalizovana 1994, brzo je bio napušten; njegov ukus je odbijao potrošače u Sjedinjenim Državama, i počinjene su nepravilnosti u dobijanju dozvole za njegovu upotrebu; pirinač „golden rice” koji proizvodi provitamin A, predstavlja promašaj. Trebalo bi pojesti nekoliko kilograma da bi se dobila potrebna dnevna količina tog vitamina; biljke sposobne da rastu na zemlji bogatoj solju ili na pustinjskim terenima još uvek su u stadijumu obećanja; što se tiče „biljaka-lekova”, za koje se pretpostavilo da su sposobne da farmaceutskoj industriji daju razne supstance, ni one nisu – ne više nego genetski izmenjene životinje – nikada proizvele molekule u dovoljnoj količini da bi došle do stadijuma komercijalizacije.

Šta je sa genetski izmenjenim biljkama koje su stvarno gajene na oko 100 miliona hektara, uglavnom na američkom kontinentu? Radi se u 98 odsto slučajeva o biljkama koje su sposobne same da proizvode insekticid, ili da izdržavaju zasipanje herbicidima. U oba slučaja prvobitno korisno dejstvo je u opasnosti da bude poništeno za nekoliko godina jer bolesti koje su tako napadane se adaptiraju: insekti paraziti mutanti mogu da izdrže insekticid; otporni korov, zato što je prošao samoselekciju ili sam postao nosilac transgena. Opasnost postoji (kao i kod antibiotika) da se nađemo pred novim parazitima, bez ikakve odbrane.

Tako već postoje divlje biljke otporne na sve uobičajene herbicide. Genetski izmenjene biljke proizvode insekticid stalno, svim delovima biljke. One dakle oslobađaju mnogo više otrova od konvencionalnog tretmana, sa efektima koji su potencijalno uništavajući za sredinu, naročito za insekte i ptice. GIB tolerišu jedan herbicid, koji je obično upotrebljen jednokratno (da bi se uštedelo na radnoj snazi) i u velikim količinama (u dvostrukim ili još većim količinama) sa posledicama sterilizacije na biologiju tla (mikroorganizmi, crvi...).

Višak pesticida koji je prisutan u GIB, ili sa samostalnim lučenjem (insekticida) ili impregnacijom (herbicida) mogao bi da predstavlja specifične rizike za ishranu životinja ili ljudi koji ih jedu. Dok prehrambeni proizvodi koji sadrže više od 0.9 odsto genetski izmenjenih organizama nose etiketu, projekat zakona francuske vlade odbija da primeni tu meru na proizvode (meso, jaja, mleko) koji su nastali hranjenjem GIB. On čak i ne spominje obavezu da se javnost obavesti o rezultatima testova toksičnosti GIB, i to pored evropskih preporuka. Tako se možemo pitati o mogućem prenošenju na bakterije koje naseljavaju naše organe za varenje novih osobina unetih preko pojedenih transgena, između ostalih i otpornosti na antibiotike.

Nijedna od ovih opasnosti nije ozbiljno istražena, pod izgovorom da transgenetske biljke samo idu za klasičnim projektom poboljšanja vrsta, koji je već dao dokaze svoje neškodljivosti... To znači mešati selekciju vrsta ili tradicionalna ukrštanja sa proizvodnjom čudovišta koje meša vrlo različite vrste, čak životinjske sa biljnim. Ovaj amalgam jednim delom opravdava smelu hipotezu „ekvivalentnosti u supstanci” tvrdeći da genetski izmenjena biljka jeste identična u svom sastavu sa majkom-biljkom koja nije izmenjena, dok je uvođenje stranog gena mogući remetilac drugih funkcija.

Tragom paradigme o intenzivnoj poljoprivredi, produktivističkoj i hemijskoj, utopijska misija genetski izmenjenih biljaka jeste uništavanje korova i insekata parazita. Ona prekida sa tradicionalnim stavom seljaka koji je odlučan da očuva svoju letinu nekom vrstom „oružanog pakta” sa prirodom, pre nego potpunim uništenjem. Jer seljak zna da je živa celina kojoj pripada suviše složena i da suviše malo znamo da bismo dozvolili radikalne akcije bez opasnosti katastrofe.

Ako se poljoprivrednici i bave gajenjem genetski izmenjenih biljaka, to je zbog uštede u radnoj snazi: smanjenje prskanja insekticidom, smanjen broj prskanja herbicidima (odakle velike doze), što je za raspravu u zemljama u kojima je seljačka nezaposlenost velika, kao što je to slučaj u Kini.

Industrija daje velike početne prednosti tim „pionirima napretka” da bi ih lakše uveli u praksu koja je nepovratna, dajući im nadu u čuda, kao što smo to videli u Argentini i Brazilu kada se nametala genetski izmenjena soja.

Sve u svemu, genetski izmenjene biljke takve kakve su danas pokazuju ogroman tehnološki blef u kojem učestvuju institucije i neki istraživači. Veliko je tržište u igri: genetski izmenjenog semena, zaštićenog patentom, koje će poljoprivrednici morati skupo da plaćaju svake godine jer nije dozvoljeno ponovo ga zasaditi...

Za multinacionale biotehnologije koje su dodale svojim prvobitnim delatnostima (hemiji) delatnost biljnih resursa (kupovinom semenara) radi se o pravljenju zatvorenog tržišta u kojem će samo njihovi interesi da se nametnu u svim aspektima svetske ishrane: upotrebljene vrste, fitosanitarni tretmani, načini gajenja, komercijalizacija. Povrh toga hemičari prodavci genetski izmenjenih biljaka istovremeno obezbeđuju prodaju u velikim količinama pesticida, obavezno vezanih za svoje genetska čudovišta.

Skoro je „molekultura” bila predložena da bi se gajile genetski izmenjene biljke koje nisu za ishranu: biljke-lekovi ili biljke koje proizvode gorivo, ili biljke za industrijsku upotrebu. Ove „simpatične” GI biljke, ali još uvek neefikasne, izgleda da igraju ulogu trojanskog konja da bi se progutala tehnologija koja ne predstavlja nikakvu prednost za potrošače. Jer je proizvodnja ovih lekova uvek moguća zahvaljujući genetski izmenjenim ćelijama kultivisanim u zatvorenom prostoru.

Da bi se zaobišlo neprijateljstvo javnog mnjenja francuska vlada organizuje povremeno lažnu brižnost – ponekad i pomoću elektronske pošte! – koja je demokratska varka. Čak i ako GI biljke u budućnosti uspeju da realizuju obećane performanse, ostaće da je zemlja bila pretvorena u gigantsko eksperimentalno polje, čak i pre nego što su ohrabrujući rezultati postignuti. Toliko neozbiljnosti cena je koja mora da se plati za takozvanu hitnost koju nameće vizija liberalnog progresa (zahtevanje „kompetitivnosti”) i arhaičnog scijentizma i do sada nije bilo ničeg sličnog u istoriji tehnonauka.

Strahovi rođeni sa elektricitetom ne sprečavaju sijalice da osvetljavaju, kao i parne mašine, čak i ako su zabrinjavale nekog, da vuku vozove. Ako su milijarde dolara investirane u strategiju čija izvodljivost nije dokazana, to je zato što se agroindustrijski interesi hrane utopijom koja favorizuje strategije koncentracije i dominacije nad svetskom ishranom, od semena do hipermarketa, preko dovođenja u vazalski položaj seljaka.

Zbog mnogobrojnih lica novih opasnosti – životinjska i ljudska konzumacija zagađivača i alergena; otpornost na antibiotike; širenje transgena na druge vrste; smanjenje broja vrsta; hegemonija nekoliko multinacionala nad poljoprivredom i prehranom; industrijalizacija poljoprivredne prakse... – nameće se jedan zaključak: GI biljke ne proizlaze samo iz naučnih ekspertiza koje se nagomilavaju. U takvoj situaciji ne izgleda da ima drugog izlaza nego kolektivna ekspertiza, tipa „konferencije građana”, polazeći od informacija koje će dati specijalisti čiji su poreklo i nazori različiti.

Žak Testar i Arno Apoteker