Pregled

Zato što je prikupio, složio po redosledu događanja, napisao uvod i objavio feljton u knjizi o zločinima okupatorske vojske nacističke Nemačke, Vermahta, počinjenom u gradu P., sudija u penziji Aleksa Bačvanski plaćao je služenjem mnogobrojnih primedbi, kako u odnosu na faktografske primedbe tako i na one psihološke prirode. Izbegavao je javne skupove zbog mogućnosti neugodnih susreta sa neistomišljenicima ne želeći prazne razvodnjene razgovore stoga što je bio umoran. Primećuje da se preterano uzbuđuje i na beznačajan susret sa ljudima koje zasigurno nikad više neće sresti. Wega opsedaju reči neke pesme tako da ih ceo dan, kao u taktu, izgovara. On se kaje što je propustio da pozdravi mlekaricu koja mu se ljubazno javljala na ulici, savijena i pognuta od težine kanti mleka i sira na obe strane obramice. On je postao sitničav. U pojedinostima, i samo u sitnicama iznalazi istinu. Sve što je globalno njega ne dotiče. So i seme života jesu pojedinosti. U jednom pogledu se otkrivaju ljubavnici, u dodiru ruku, u rukovanju, u ocenjivanju zvonjave zvona prepoznaje Boga ili siromaštvo predaka. I stoga se već trese kad u institutu za kardiologiju čeka doktora da ga pregleda ultrazvukom posle pet godina od protekle operacije na otvorenom srcu, kako to hirurzi vole značajno da naglase podvlačeći reč otvoreno.

Stoji pored stola strpljivo čekajući da mladi lekar, okružen bolničarkama, završi pijenje kafe. Namerava da ga pita zašto pacijente ne obaveštavaju pre operacije na posledice zahvata, kako to oni vole da kažu upotrebom izraza koji njemu izaziva samo jednu i nikako drugu asocijaciju nego na rvački zagrljaj dvoje pelivana, recimo. On ne zna kako da se, bez sukoba i prejakih reči, obrati doktoru i iznese mu problem koji naziva prevarom. Operišu čoveka, ugrade mu veštačku valvulu koju stručno nazivaju protezom i ne kažu da je prosečan vek života operisanog sedam godina, po statistici koju je u stručnom časopisu objavio poznati hirurg Hart. Na njegovo pitanje bolničarka-instrumentatorka, vižljasta devojka, ne prekidajući posao, odmerava ga ispitivački i kaže da je to prosek. Nekom se zalomi dve a nekom dvanaest godina pa ti sad vidi. Zavisi u kojem su odnosu planete, pokušava bolničarka da razgovor okrene na šalu. To je prosek, naglašava, a on više i ne sluša prostakluk te mlade žene koja se njemu obraća sa ti već je zamišlja izgubljenu, sitnu i zadihanu kako ujutru iz nekog prigradskog zaseoka trči na autobus da bi, po mraku, stigla na posao i eto, celog svog veka prokuvavala skalpele, pincete, hvataljke, prala bubrežnjake i tu se, na tom poslu, osećala beskrajno važnom, toliko da se svakome obraća sa ti. On namerno ne hoda više glavnim putem kojim je krenuo do cilja već silazi sa puta, traži neke sporedne staze, nalazi ih i kao Arijadna napipava konopac tražeći izlaz iz lavirinta. Oni se ne razumeju. On i ta bolničarka. On, u želji da skrati vreme dok čeka lekara samo ćaska, priprema se za premijeru izigravajući generalnu probu. On prosto ne može da shvati kako taj običan svet doživljava život, Boga, ili prirodu, zavisno od toga ko u šta veruje, nekog ili nešto što je podarilo čoveku život. Sve je neizvesno sem smrti. I upravo kad stigne do te tačke, taj običan, taj čovek što ujutro trči na autobus ne shvata da je Bog ili priroda bio milosrdan prema njemu dajući mu kao bakšiš upravo tu neizvesnost smrti. Dolaze ovi u belim mantilima, golih ruku do lakata, sa noževima i kažu: operisaćemo te, spasićemo ti život. I produžuju. I sve bi bilo lepo kad bi sa pacijentom, kao Bog ili đavo sklopili dogovor. Pacijent. Bolestan. Čovek. Ustrašen blizinom smrti, željan života, pristaje na operaciju. I sve bi bilo u redu. Sudbina i čovek sklopili ugovor. O-ke. Ali lekari ne upozore na statistiku. Ah, smeje se svaka druga bolničarka primećujući da on mnogo filozofira, pa zar ne uviđa da mu je operacija produžila život. Jeste, slaže se on, ali zakazala je dolazak smrti u razmaku od sedam godina, recimo. I to pod najpovoljnijim uslovima koje statistika dopušta. Treba samo zamisliti život čoveka kad bi mu bio isplaniran dan rođenja i dan smrti. Da, zamisli se i bolničarka, to ne bi bilo veselo.

Trza se. U pravu je Mumi kad ga opominje da eto, o božjim poslovima ne treba pričati sa poslugom. On jeste sudija, ali podetinjio je, a to se dešava starcima. Muku samoispitivanja prekida lekar. No, hajde, da radimo. Da vidimo šta nam donosi čiča.

Doktor je mlad. Hoda ležerno po linoleumskom podu. Mantil mu je komotan kao odežda, skoro vijori. Kragna malo uzdignuta, slično filmskim glumcima koji glume ličnost prestupnika na prelazu dobrog u zlo. Nehajni prestupnik. Pa ipak i pored čiste kože, na bucmastom licu koje krasi izrazito baburast nos nazire se odsjaj nezdravo mlitavog tkiva, kakve imaju osobe predugo zatvorene u mračne prostorije, mahom zatvorenici, osuđenici na višegodišnju robiju. Kao da mu je lice prekriveno opnom uhvaćenom na ustajalom siru. Doktor pere ruke iznad zelenog porcelanskog lavaboa. Prska voda. Poluokrenut naređuje mu da se svuče do pojasa. Sudija Bačvanski se svlači, nevoljno.

Čin svlačenja povezivao je uvek sa početkom nekog lečenja koje će potrajati godinama i stoga otkopčavanje sitnih dugmadi na košulji traje duže nego pred spavanje ili tren nekadašnjeg slatkog užurbanog skidanja rublja pred žuđeni dodir sa ženom. Ovo je kao pred publikom, nekako ponižavajuće. Oteglo se, mrzovoljno je, kao pred streljanje. I sam oseća nedefinisanu napetost, nadnela se kratka ali neuobičajena tišina kao pred nadolazeći talas bure. Trljajući ruke pod mlazom vode doktor ga napokon pita, okrenut leđima, zašto se toliko ugojio. Sudija je zatečen jačinom nedvosmislenog pitanja koje je istovremeno i nepobitno vidljiva činjenica. Lecnu se i, zatečen, sa osećanjem krivice zbog koje se stideo a kakvu je zapamtio kad su njega i Mileniju zaticali kako iz podruma kradu suve šljive, zaćuta ne znajući šta da odgovori. Mladi lekar već korača kao imperator po usijanom podu od mrkog linoleuma. Ujednačeno mu lupkaju potpetice drvenih nanula, pući će. Wemu je, Bačvanskom, već nalik Musoliniju. Vidi Dučea pred masom u Napulju. U očekivanju odgovora nastavlja kako srce ne voli podvarke, masne iznutrice, krvavice, leberke, čvarke.

U ređanju mesnih prerađevina doktor je neumoran. Izgovara ih sa prezirom, ironično, ali imena se ne predaju sopstvenom snagom svog značaja već trepere izazivajući prisutne. Aleksi pada na um da se našali pitanjem da li je to posredi neka degustacija, ali doktor se ne zaustavlja dok ne stigne do masnog paprikaša od jaretine. Ha, završi kao kad neko skoči daleko udalj pa zastenje. To je trebalo da bude kraj ironičnog prekora. Sudija Bačvanski se oseća kao ponižen niži činovnik izgrđen od predsednika suda. Ćuti. Najviše ga vređa neuspelo doktorovo podražavanje banatskog umekšavanja govora, mekog razvlačenja reči koje i sam nije voleo i stoga mu se uvek činilo da je govor nalik dijalektu, a nije bio. Imao je samo meko otezanje kao kad iz kipućeg lonca provire dugački meki rezanci.

To kao da je ceo Banat bio poprskan sitnom govnavom kišom, onako kako bačvari metlicom umočenom u sumpor prskaju unutrašnjost bureta. To kao da se sliva prljava ceđ niz obraze. Tako je, kaže u sebi, slaže se, ali zašto je upotrebljen neprijatan metod. On namerava da se glasno složi, da uspostavi nekakvu miroljubivu, pogodbenu mlitavost u razgovoru, ali pogled na prsate bolničarke u kratkim belim suknjicama sa namerno dubokim razrezom između butina, to mlado meso, taj osmeh sa nadbubrežnih usana naizgled odsutne doktorke što sedi na stolici sa beskonačnim vijkom tako da se ljulja, klati, ta podlaktica druge bolničarke sa senkom ispod koje se naslađuje blag pregib, to sve što se pretvara odjednom u huk seksa, razbesne ga i on već u tom doktoru vidi javnog tužioca sa kojim se prepire pred porotom za život optuženog. On zna, iako je to od javnosti skrivano, da je pored nalaza doktora Harta i čuveni hirurg iz Kamenice, izvesni akademik R. proučavao, statistički, život bolesnika kojima je zamenjena valvula i došao prostom računicom do uverenja i rezultata da život takve osobe traje, u proseku, sedam godina. E sad, može ti se zalomiti i sedamnaest, a može i tri meseca. To je prosek, već namerava da viče, a prosek je lutrija! Primećuje da ponavlja isti razgovor sa bolničarkom, razgovor od pre pola sata. Da, odlučan je da ponovi još tri puta.

Odvaži se i reče doktoru isto što i sestri-bolničarki kako je nedozvoljeno ne obavestiti bolesnika o nalazu poznatih hirurga i rezultatima njihovih istina koje se odnose na povoljne i loše strane hirurškog zahvata, kako se to medicinski kaže. Mladi lekar najednom postade nervozan. Smeta mu verovatno što se amater upliće u stručnu analizu posvećenih. Ponovo se raskrečen, sad već na ivici strpljenja iskosi: – Koliko godina imaš, čiča? – Sedamdeset, reče sudija. Lekar začuđeno i istovremeno blagonaklono širi ruke: – A koliko bi još hteo? Znao je da je trebalo odgovoriti ironičnim pitanjem da nije možda pogrešio pa se umesto na pregledu kod lekara našao pred licem Boga, ali i to je poniženje podneo ćuteći.

Stoji golišav do pojasa nasred ambulante naslonjen levom rukom na ležaj pored aparata za skeniranje prekriven crvenom mušemom dok drugom rukom pridržava tregere da mu ne bi spale pantalone. Lekara koji se pripremao da ga pregleda, tačnije, kako je i ranije radio posle operacije namaže nekom mašću po prsima i leđima, a zatim ga natera da podvuče levu ruku pod potiljak, savije se i leži nepomičan na ivici ležaja kako bi bio uspešno izvršen pregled ultrazvukom, aparatom sa ekranom kao na televizoru gde se lepo vidi kako njegovo srce udara, pulsira i muči se poput kovačkog meha, on je poznavao sa ranijih pregleda pre nego što su mu operisali srce sa ugrađena dva baj-pasa i zamenom aortne valvule. Prema tom belom mantilu, jednom od mnogih koje je upoznao za vreme svog bolovanja, nije osećao ništa. Jednostavno, bio je ravnodušan prema bucmastom, dva dana neobrijanom licu i očima čoveka koji sve oko sebe posmatra sa nadmenošću i prezrenjem.

Tako se, nadmoćno, i strovalio na stolicu raširenih nogu spuštajući povremeno obe šake na kolena kao čovek koji se sprema da svaki čas poskoči. Ne, pre će biti da je izraz iskazivao čoveka spremnog da nekog zaplaši. U tom drugom činu njegovog poniženja zbog kojeg krivi jedino i samo sebe, on tek kad doktor sedne obrati pažnju na prisutne. Uz niske metalne stolove sa raznim medikamentima, špricevima i poniklovanim instrumentima i bočicama sa lekovima, sede mlade žene u belom. Ne zna da li ih je bilo dve, tri, a možda i četiri. Sve su obojene kose, takozvane plavuše, kao najlon, našminkane, doterane, visoke, potpuno izražene namere da budu izazovne. Sede prebačene noge preko noge tako da su im se, kako je on to voleo da kaže, prepričavajući Mumi naknadno svoj doživljaj sa neuspelog pregleda ultrazvukom, izražavajući i svoja uporedna zapažanja kao i psihičko stanje dok je opisivao sa posebnom notom seksualne izražajnosti, gole butine sve do bele yigerice. Priznaje, eto, pred Jelisavetom-Mumi kako su ga u mladosti privlačile žene dugačkih nogu sve do grla. Uvek je voleo da gleda, bez skrivanja, dugo i pohotljivo, bolničarke u belim mantilima, pogotovo kad su u položaju poluobnaženosti, ali sad je uvređen i nesrećan. Zabeležio je njihovo prisustvo kao da ih je fotografisao ali to je dodir kroz staklo, uzdah bez vazduha, let ptice kojoj su od mraza otpala krila. Star je, možda mu je pogled izražavao žudnju, dozvoljava i takvu pretpostavku što ne bi bilo daleko od istine, koju su one pročitale u njegovim očima. Sve prisutne žene ga prezrivo i s naglašenim, neskrivenim gađenjem bez reči pogledaše. Jedna od njih mu čak i reče da podigne pantalone. On, ranije, hitar u mislima u takvim prilikama, tek po izlasku seti se da je mogao reći kako na takvu priliku pantalone same moraju spasti. Nekako se povuče u sebe, smanji se, postade krpa i po ko zna koji put pomisli da je vreme napustiti ovaj svet, ali kukavica, željan života, oćuta, da bi se u stvarnosti ponovo našao pred nezdravo utegnutim licem lekara koji ga je radoznalo posmatrao kako otprilike nadmoćna mačka prevrće već uhvaćenog miša, igrajući se, ostavljajući ga čak i živog da bi se na njemu učili mačići.

U čemu je bio problem, pitao se posle svog doživljaja sa lekarom. I zašto je zapamtio događaj, samo jedan u nizu sličnih scena poniženja od kad je star, nemoćan i bez ikakve vlasti. Zašto on pamti nešto na šta se sav svet već navikao? Pitao se a znao je odgovor. Mumi je pričao jednu, a sobnom prijatelju iz bolnice ribaru Gligoru Žalcu drugu priču. Pred Mumi je skrivao poniženje. Rekao joj je kako se istresao na doktora, obukao košulju i izišao bez reči. Ne, ništa od toga nije uradio. bio je ponižen i uvređen.

Sklon samosažaljenju, oceni sebe kao da se radi o nekom drugom. Prosto se stideo bola koji je naneo samom sebi. Opravda se umanjivanjem skrivanja pune istine koju Mumi nije iskazao tako što se uteši izmišljenom laži kako je demonstrativno izišao. I zar to nije osoben, naglašen vid protesta što Mumi dočeka glasnim smehom i pitanjem da možda ne drži kako je doktora i druge dirnuo, sve su im se tresle gaće.

Mimi je nepopravljivi realista.

Mladen Markov

(Iz romana u rukopisu “Teskoba”)