Ko je štitio Gorana Kljajevića?

Šestog oktobra 2000. godine, u popodnevnim satima, do zgrade Trgovinskog suda u Masarikovoj ulici u Beogradu stiže upadljivi BMW karavan crvene boje. Iz njega izlaze Mile Luković Kum, Dušan Krsmanović, Đorđe Krsmanović i Milan Jurišić Jura. Svi će se dve i po godine kasnije naći na poternici za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao članovi zemunskog klana. U tom trenutku, međutim, oni su još pripadnici jedinstvenog surčinskog klana, i uvereni da rade državni posao.

Prethodno, na sastanku u Skupštini grada, jedan potonji ministar će šefu svog obezbeđenja kazati kako je za Trgovinski sud zadužen jedan okretni momak iz Izbornog štaba DOS-a, sadašnji vođa jedne vanparlamentarne stranke. Cilj, prema objašnjenju potonjeg ministra: da se spreči uništavanje dokumentacije ovog suda.

Posle Kuma Lukovića, braće Krsmanović i Jure u sud dolazi Qubiša Buha Čume, u društvu sa Goranom Kljajevićem. Svi zajedno odlaze u kabinet Milene Arežine, dotadašnje predsednice suda, i odatle je izbacuju. Prethodno traže od nje da registruje firmu “Difens”, za račun Qubiše Buhe odnosno njegove supruge Qilje.

Ovako je događaje opisivala i sama Milena Arežina. Wen problem je, međutim, u tome što joj niko nije verovao, ne bez razloga. Prateći ovaj trag, ipak, NIN je stigao do još nekoliko potvrda događaja od 6. oktobra 2000. godine. “Sve je tačno što Arežina kaže”, rekao nam je spomenuti šef obezbeđenja onog potonjeg ministra. Istu formulaciju, do reči istu, upotrebilo je i nekoliko službenika ovog suda, prisutnih tog dana u zgradi u Masarikovoj 2.

Tri dana kasnije, 9. oktobra, Goran Kljajević postaje v. d. predsednika Trgovinskog (tada Privrednog) suda. U julu 2002. godine Skupštine Srbije “prevodi” ga u redovno stanje, i na toj funkciji on ostaje do hapšenja.

Kako mu je uspelo da na tom mestu dočeka polovinu mandata treće vlade, promeni tri predsednika Višeg trgovinskog suda, četiri predsednika Vrhovnog suda Srbije? Da ga i ne dotaknu krivična prijava zbog nasilja u porodici, pa ni jednomesečna suspenzija? I to sve posle 5. oktobra i revolucije, koju je dočekao s reputacijom čoveka koji je nelegalno, JUL-u u šake, sredinom devedesetih predao u to vreme jedini opozicioni dnevni list, “Borbu”. U registru Privrednog suda, naime, Goran Kljajević je izvršio ispravku registracije “Borbe” četiri godine posle upisa, iako “fikcija apsolutne tačnosti izvršenog upisa” nastupa tri godine posle upisa, što će reći da je u spornom momentu već bila nastupila.

Kako je, uprkos takvom pedigreu, odabran Goran Kljajević, zasad ostaje misterija. Slučaj “Sartida”, ipak, može da posluži kao zgodna ilustracija načina na koji je Kljajević opstajao. To jest, njegove kooperativnosti sa novim vlastima. Naime, u dokumentaciji Trgovinskog suda ostao je dopis stečajnog sudije Dušana Marčićeva, kojim se obraća tadašnjem ministru privrede Aleksandru Vlahoviću, i traži instrukcije kako da sprovede stečaj (treba li podsećati na nedopustivost mešanja izvršne vlasti u sudske postupke, kakav je bio stečaj “Sartida”?). U priči oko prodaje “Sartida” Amerikancima (U.S.Steel), podsetimo, učestvovali su, pored Vlahovića, što je i sam svojevremeno priznao, i Nemanja Kolesar i njegov kum Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida”. Božidar Đelić je, u vreme prodaje „Sartida”, izjavio kako o tome nije imao pojma dok o dogovoru sa američkim partnerom na Vladi Srbije nisu progovorili Nemanja Kolesar i Aleksandar Vlahović. Danas, Vlahović se žali da ni sam nije mogao da utiče na Gorana Kljajevića, navodeći kako nije uspeo da spreči guranje „Beka” u stečaj.

Značajan momenat nastupa 2001. godine, kada je na dnevni red došao izbor predsednika Višeg trgovinskog suda. Kandidovana je Jelisaveta Vasilić, dugogodišnji sudija trgovinskih sudova, inače član Saveta za borbu protiv korupcije. Iako nije prozivala nikoga, na osnovu programa rada koji je ponudila bilo je jasno da Goran Kljajević, u slučaju njenog izbora, neće ostati na čelu beogradskog Trgovinskog suda.

Jelisaveta Vasilić četiri puta prolazi kao kandidat na skupštinskom Odboru za pravosuđe. Ali, prema rečima Branka Pavlovića, Čedomir Jovanović, tadašnji šef poslaničke grupe DOS-a, suprotstavlja se njenom izboru i insistira na Goranu Kljajeviću. To govori, kaže Pavlović, na neformalnom sastanku u Skupštini Srbije. Danas, Jovanović ovo demantuje. Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije, prema Pavlovićevim rečima, takođe je prisustvovao ovom “prijateljskom ubeđivanju”. U izjavi za NIN, Šabić potvrđuje da je ovakvih sastanaka bilo, ali se ne seća detalja: “Te konkretne situacije se ne sećam, ali to ne znači da je nije bilo, tj. da Branko Pavlović ne govori istinu.”

Ali, ako koza laže, rog ne laže. A činjenice su ovakve: Bojan Pajtić osporio je u Skupštini kandidaturu Jelisavete Vasilić. Zbog toga, shodno proceduri, Skupština se o njoj izjašnjavala pojedinačno, a ne u paketu sa svim ostalim predloženim sudijama. Jelisaveta Vasilić ne prolazi, jer joj poslanici DS-a – prvi iz DOS-a od 5. oktobra – zajedno sa socijalistima i radikalima ne daju podršku.

Sledeće, 2002. godine, Gorana Kljajevića na mesto predsednika Trgovinskog suda postavlja DOS-ova većina u Skupštini Srbije. Danas, Čedomir Jovanović svu odgovornost svaljuje na Visoki savet pravosuđa, koji je Skupštini predložio Kljajevića. Ali, kako za NIN kaže jedan od tadašnjih članova Saveta, “izbor sudija uvek je kombinacija politike i struke. Stvari nikada nisu crno-bele, a ko hoće da to svede samo na jednu dimenziju, taj laže.”

Na opasnu spregu vlasti i šefa Trgovinskog suda 2003. godine, posle “Sablje”, upozoravala je i Međunarodna krizna grupa. Ova je organizacija poznata po oštrim stavovima u odnosu na Srbiju, koju treba svesti na granice „beogradskog pašaluka”; zbog takvih je svojih stavova veoma popularna među onima koji danas najglasnije osporavaju hapšenje Gorana Kljajevića. E, ta je Međunarodna krizna grupa u svom izveštaju preporučila međunarodnoj zajednici da poveća nadzor nad pravosuđem, “sa specijalnim naglaskom na Trgovinski sud”, a ovdašnjim vlastima da Trgovinski sud “očiste od poslušnika iz Miloševićevog doba”.

U nastavku izveštaja, ukazuje se na spregu (koja će kasnije biti i dokazana) Bogoljuba Karića i Trgovinskog suda, a navodi se i da je Miloševićeva oligarhija ojačala. Primer kojim se ova tvrdnja dokazuje je ilustrativan, jer Miloševićeve oligarhe povezuje sa važnim saradnikom Mila Đukanovića – reč je o osnivanju Ekonomskog saveta SCG predsednika Svetozara Marovića, u kome su i Bogoljub Karić i Slobodan Radulović. Obojica su, kao što sada znamo, povezani i sa Goranom Kljajevićem.

Najzad, MKG se bavi i podelom unutar DS-a usled uticaja Miloševićeve oligarhije: “Sama Demokratska stranka podelila se na dva krila, jedno za reforme, i drugo pod uticajem Miloševićeve oligarhije. Oligarhijsko krilo – snažno zastupljeno u vladi – izgleda predvode Beba Popović, potpredsednik Jovanović i figura u senci, savetnik za bezbednost Zoran Janjušević. Popovićevu ulogu ne bi trebalo potceniti, jer je njegova osnovna funkcija u partiji da prikuplja sredstva.” Iznoseći ove tvrdnje, MKG se – stoji u napomeni – poziva na diplomatske izvore i visoke funkcionere DOS-a.

Podsetimo, kad je već spomenut, da je Zoran Janjušević i sam bio stečajni upravnik (Brodogradilište Beograd, kasnije prodato Cepteru), a da je bio i predmet interesovanja u vezi sa zgradom Centroeksporta u Čika Qubinoj ulici u Beogradu, koju je preko stečajnog postupka i Trgovinskog suda kupio daleko ispod njene procenjene vrednosti.

Ipak, ova je grupa odavno otišla s vlasti, a Kljajević je opstajao sve do prošle nedelje. Da li je za ovo bio zaslužan i neko iz nove vlasti? Mediji ga u poslednje vreme, s pravom ili ne, učestalo dovode u vezu sa ministrom za kapitalne investicije Veljom Ilićem. Istraga ove, ili sličnih povezanosti, pokazaće da li je vlada Vojislava Koštunice zaista rešila da se obračuna sa korupcijom i privrednim kriminalom.