Najbolja ponuda

Ričard Holbruk greši kada kaže da će mu “njegovi prijatelji u Srbiji zameriti kada kaže da Kosovo treba da dobije nezavisnost” i da Srbija treba da se odluči između Kosova i Evrope. Holbruk – ovde poznat i po izjavama da Srbiju treba jednom suzbiti kako bi se zasvagda izlečila od svoje želje da igra dominantnu ulogu u regionu, kao i po fotografiji na kojoj se, bosonog po muslimanskom običaju, susreće sa albanskim pobunjenicima koji su međutim u čizmama – nema u Srbiji prijatelja koji bi mu to zamerili. Zoran Đinđić, jednom prilikom, zapitan da nešto kaže o nekoj od Ričardovih izjava, rekao je da je Holbruk “krizni menadžer”. Hteo je time da kaže kako se u nas Holbrukov značaj precenjuje i kako je posao tog čoveka na Balkanu devedesetih bio da postigne nekakav dogovor sa Miloševićem. Dogovor je stvar s one strane dobra i zla, on po sebi nije ni pravedan ni nepravedan, važno je samo da funkcioniše. Otud je i smišljen izraz “holbrukovanje”, kao naziv za ono što se dešavlo na maratonskim sastancima između Slobodana Miloševića i američkog izaslanika, što se ponekad, manje šaljivo, još zvalo i “zavrtanje ruke”.

Zanimljivo je Holbrukovo uverenje da se ono što je izjavio u intervjuu (B 92) neće dopasti gledaocima i da će Srbe “baciti u bes”.

Vredno je zapaziti da Ričard Holbruk govori u ime Evrope, što niti mu je prvi put, niti je prvi Amerikanac koji to praktikuje. Razlog je taj što je za sve bivše komunističke zemlje put do EU vodio kroz “evroatlantske integracije”, čitaj NATO, u čemu SAD, razume se, ima odlučujući glas. Najzad, ta združena Evropa je bombardovala Jugoslaviju po receptu SAD, u čemu je i Ričard Holbruk imao nemale zasluge, pa makar i zato računa da mu se može da govori u njeno ime. Pa ipak, logično bi bilo očekivati da, ako već postoje neke prepreke za naše članstvo u EU, to kaže neko iz EU – kao što nam upravo ovih dana i kaže – a ne Ričard Holbruk.

Ovaj američki spoljnopolitički aktivista, kojem se predviđa mogućnost velikog uticaja na kreiranje američke spoljne politike ako bi na vlast došla demokratska administracija, i ranije se predstavljao kao vrlo direktna i politički jednodimenzionalna ličnost.

Ričard Holbruk je za Srbiju oličenje američke osionosti i stava “ima da bude tako kako mi kažemo” i odbijanja da se razmišlja o dugoročnim posledicama takve politike i da se upusti u suštinu problema.

Otuda bi za Holbruka verovatno bilo neočekivano da njegov stav “ili Kosovo ili Evropa” za Srbiju predstavlja pravo rasterećenje od briga. Srbija i Evropska unija, svaka za sebe, razbijaju glavu kako da usklade srpske i albanske interese na Kosovu, kako da obezbede političke i druge slobode, zaštitu crkava i manastira i kako da pronađu novo, možda sasvim originalno rešenje koje bi bilo prihvatljivo ili što prihvatljivije za sve itd. Međutim, umesto sveg tog mukotrpnog političkog manevrisanja, Holbruk se zalaže da se stvar razreši ultimatumom ili-ili, crno-belo. Pa ima li išta lepše za prosečnog pripadnika srpske političke kulture?

A sada sasvim ozbiljno: građani Srbije su, shodno verodostojnim istraživanjima, privrženi “Evropi” i to je jedno od retkih pitanja oko kojeg postoji saglasnost na nacionalnom nivou.

Građani su u međuvremenu naučili i to da približavanje EU nije nešto što može da bude rezultat proste političke pogodbe: potrebno je ispuniti važne uslove. Naučili su čak i to da je te uslove dobro ispuniti ne zbog pukog “približavanja Evropi” nego pre svega zbog nas samih. Štaviše, od nas samih zavisi naše približavanje Evropi – pokazuje se da građani tako misle. Najzad, čak i kada se ispune svi domaći zadaci koje je EU propisala u procesu pristupanja, ostaje problem da je Evropa “umorna od proširivanja”, oličen u otporu Francuske i još nekih, što bi moglo zatvoriti vrata EU pred nosom čak i onih koji su do sada bili primerni evropski đaci. Dve stvari su, dakle, sigurne: nema prečice do Evrope i ne postoji Deda Mraz koji Evropu donosi na poklon, čak ni dobroj deci.

U takvim uslovima Ričard Holbruk izgovara da Srbija mora da bira između Kosova i Evrope. Izgleda da on misli kako je to ultimatum.

Tačno je, međutim, da konsenzus oko “evropskog pitanja” čini da je u Srbiji trenutno lako biti političar. Sve što treba jeste ponavljati da ste za Evropu, za integracije, a protivnike optuživati kako su protiv toga. Pošto je tako, političari zasad nisu u obavezi da objašnjavaju šta su to evropske vrednosti i koje dobro to Srbiji donosi. Naličje te srpske ljubavi prema Evropi sastoji se u tome da “Evropa” nije politički cilj nego simbol želje za napretkom, prilično neodređen simbol, a osim toga i pomalo provincijalne potrebe da se sebi i, naročito, drugima, pokaže kako mi, zapravo, jesmo Evropa. Političari koji sebe predstavljaju kao glavne promotere evropske ideje govore o “ulasku u Evropu” kao konačnom cilju, kao o svojevrsnom kraju istorije na ovim prostorima. Zanemarujući da ideja ujedinjene Evrope nije nastala kao cilj, nego kao sasvim konkretno sredstvo za ostvarivanje praktičnih političkih i, naročito, ekonomskih rezultata. Ako, dakle, treba doneti odluku između Kosova i Evrope, onda su pristalice Evrope u nezgodnoj poziciji da objasne kakvo dobro to tačno za nas znači.

Ukratko: ako je to sve što se od nas traži, onda hajde jednom da završimo s tim. Ako na jednoj strani možemo da “biramo Kosovo” (koliko god da u Beogradu nema dobre ideje šta bi se radilo s njim) a na drugoj neprincipijelnu i nepravednu Evropu u čije ime, eto, govori osvedočeni politički nasilnik Ričard Holbruk, šta bi u tom slučaju mogao biti izbor? Razume se, ima i onih koji misle da Srbija mora da bude praktična i da napravi onakav izbor koji bi učinio mogućim odnose sa svetom, pre svega Zapadom, i to je legitiman stav. Međutim, to je stav koji zanemaruje da ovde nije reč o teritorijalnom pitanju, pa čak ni o tome da li je Kosovo “sveta srpska zemlja”. Reč je o osećanju za pravdu koje celom jednom narodu treba da bude uništeno da bi se ostvario njegov ulazak ujedinjenu Evropu. I, naravno, logično pitanje: treba li, u tom slučaju, kome ta ujedinjena Evropa.

Otud, to što je izgovorio Ričard Holbruk izgleda kao ponajbolja ponuda koju smo dobili u poslednje vreme.