Redovi

Glavni grad Meksika je toliko veliki da su i prodavnice, radi lakšeg snalaženja, organizovane po vrsti robe koja se u njima nalazi. Tako postoji ulica u kojoj se nude samo koferi, ulica u kojoj se mogu kupiti jedino vodoinstalaterske potrepštine ili ona ulica u kojoj su isključivo desetine i desetine prodavnica sa fotografskom opremom. Međutim, to otkrivam tek docnije. Posle glavnog trga, moji domaćini žele da mi pokažu još jedan, udaljen svega petnaestak minuta hoda od samog centra. To je Plaza de Santo Domingo ili takozvani Trg pisara.

I odmah je vidno, iako je nedelja, iako su se turisti svuda razmileli, na ovaj trg se ređe zalazi. U blizini je zona u kojoj su smeštene male i velike štamparije. Ali, još mnogo pre tog procvata štampe, sam trg je bio mesto okupljanja pismenih i nepismenih. Naravno, sve je manje onih koji nude slične usluge i onih kojima su slične usluge neophodne. Pa, ipak, po obodu su još uvek raspoređeni neveliki „radni stolovi”, a na svakom od njih je pisaća mašina. Nešto poput „kancelarija” pod otvorenim nebom. Mušterija je malo. Zapravo, samo jedan od onih pismenih ima posla. Neugledan, stariji čovek, u izgužvanom odelu i sa aljkavo vezanom kravatom, mada je ta „uniforma” odabrana da nedvosmileno ukaže na važnost njegovog zanata. On sedi, ozbiljnog izraza lica, izraza ne baš u saglasju sa uočljivim tragovima „odanosti” alkoholu. Kao u Markesovim romanima, pomišljam. A pored njega je mladić, reklo bi se „kao od brda odvaljen”, nekako sav „puca od snage”. Ipak, njegov položaj tela odaje podređen položaj. On stoji kraj pulta, kraj tog pisaćeg stola, malčice povijen, iz ruke u ruku premešta kapu, vidi se da mu je neprijatno...

Pismeni, inače, strogo posmatra nepismenog. Nepismeni dugo govori, vidno uzbuđen, ali onaj pismeni se tek posle svake desete rečenice „prihvata” tastature. I kako prvi sve brže priča, tako drugi sve ređe beleži. Čak, kako vreme odmiče, posao obavlja s izvesnom dosadom, s izvesnom dozom oholosti. Kao da hoće da istakne da samo on zna šta treba izdvojiti, šta je važno, a šta pak nije od značaja u čitavoj toj priči, u tom „diktiranom” dopisu državi, pismu majci ili verenici. Istina, povremeno potvrdi klimanjem glave, što bi trebalo da je znak bezgraničnog razumevanja za sve ono što mu se saopštava, ali izrečeno beleži sve ređe i ređe. Mladić je zbunjen. Pa opet, nema mu druge, on govori i govori, valjda pismeni zna šta radi, valjda zna da izdvoji suštinu njegovih reči, te njegove molbe ili zahteva, tog njegovog pisma sina ili ljubavnika.

Sve traje. I, mada znam da je to nepristojno, posmatram iz prikrajka. Najzad, posao je okočan. Stariji izvlači list papira iz mašine. Mlađi vadi nekoliko novčanica iz yepa košulje. Navodno nezainteresovano krećem, kao slučajno prolazim kraj „kancelarije”. Što mogu bliže. Vidim, od onolike priče na listu papira je svega nekoliko redova. Mladić gleda pismo koje je „izdiktirao”. S nevericom. Mora biti da je to velika umetnost. Sažeti, sve ono što je silno, uzbuđeno govorio, u tek nekoliko redova. Zaista, to mora da je velika umešnost. Ushićen, mladić se pozdravlja i odlazi. Pisar nekako umorno othukuje. Kao da je završio nepojamno težak zadatak. Zatim, pali cigaretu i važnog izraza lica čeka novu mušteriju.

Moji domaćini me vode dalje. Od ovog mesta, od tog trga, što se zove Plaza de Santo Domingo, počinje zona u kojoj su smeštene male i velike štamparije.