Između nade i lapota

Vojislav Laletin

Jedna od komparativnih prednosti Radio-televizije Srbije, kao javnog servisa, u odnosu na sve ostale televizije u našem medijskom prostoru, svakako je i njen Obrazovni program koji – između nade i lapota – navršava 42. godinu.

Hoće li RTS umeti i hteti da iskoristi ovu – za ostale televizije sa nacionalnom pokrivenošću – samo teoretski dostižnu prednost i tradiciju koja gazi petu deceniju bez putera na glavi?

U svim dosadašnjim režimima i njima odgovornim garniturama u RTS–u, ovaj program je tretiran kao simpatičan cvikeraš kojim se svi ponose, čiju pamet i sposobnosti niko ne osporava, ali, kada treba da izađe s devojkom – dobar mu je i polovan “jugo”...

Nedopustivo, jer ovaj četrdesetdvogodišnjak nikada nije imao problem kvaliteta, niti ima hipoteku Informativnog programa iz ma kog, pa ni “onog” doba. Jednostavno: Obrazovni program je uvek imao i ima – status.

Nameće se pitanje: da li je i zašto baš Srbiji – današnjoj i ovakvoj – Obrazovni program važniji od ostalih medijskih đakonija?

Odgovor je višeslojan, mnogoznačan i sudbinski – jer u polupismenoj Srbiji ovaj program ima svojevrsnu misiju. Ona se ne može i ne sme porediti ni ma sa čim drugim u našoj sveukupnoj televizijskoj realnosti. Shodno tome, ni status Obrazovnog programa – koji je odavno postao institucija, svugde sem u rođenoj kući – ne sme biti određivan golom trkom za gledanošću, piplmetarskom logikom, ili ličnim animozitetima. Obrazovni program nacionalne srpske televizije mora, posle pune četrdeset dve godine funkcionisanja u gotovo nemogućim uslovima u odnosu na ostale segmente RTS-a, postati prioritet svih onih koji odlučuju, a misle dobro vlastitom narodu i zemlji Srbiji.

Zašto?

Najpre, zato što doživotno obrazovanje i ovde, napokon, postaje neminovnost – baš kao što je to sasvim uobičajeno i u daleko razvijenijim zemljama.

Ali, doživotno obrazovanje se u Srbiji, prečesto, shvata sasvim nakaradno... Dok je, na primer, Bil Gejts – šef Majkrosofta – sa 50 godina “težak” 50 milijardi dolara, ovde neki do pedesete “studiraju”, ljubi ih majka.

Zatim, stoga što je ukupan sistem vrednosti devastiran i što životna filozofija građana Srbije mora da se menja uporno, sistematski i na dug rok. U tom sizifovskom poslu, niko nije potencijalno uticajniji od jakog, uglednog i u televizijskoj šemi nametnuto favorizovanog Obrazovnog programa.

Obrazovni program nikada nije povlađivao gledalištu. Naprotiv. On je polako, mukotrpno, uporno i dosledno oblikovao njegov ukus, a time i njegovu svest.

To je teško objasniti onima koji sve segmente televizijskog programa, sem informativnog i zabavnog, smatraju “čepom koji ne propušta vodu” u slučaju da se u programskoj šemi ona ukaže.

Takvima ne pomaže ni podsećanje na stav jednog od svetskih medijskih autoriteta, koji kaže da: „elektronski mediji treba da postavljaju standard dobrog ukusa” (DŽon Rid, prvi generalni direktor BBC). Koristeći, pri tom, vlastitu pamet uz tuđe iskustvo i veoma selektivno preuzimajući vrednosne standarde drugih, ma koliko to izgledalo zavodljivo.

Koliki je značaj obrazovanja i u mnogo bogatijim društvima od srpskog, uključujući i televizijsku edukaciju, pokazuje i više nego zanimljivo istraživanje sprovedeno pred početak rata u Iraku.

Dok se Pentagon spremao za rat, tim istraživanjem je pokazano da mladi Amerikanci često ne znaju ni gde je Irak! Samo 17 odsto njih je znalo na karti da pokaže ovu zemlju!

Učesnici istraživanja – koje je obuhvatilo devet zemalja – imali su zadatak da odgovore na 56 pitanja iz oblasti geografije i aktuelnih dešavanja u svetu, a ocene su bile, kao u školi, od 1 do 5.

Amerikanci su, u proseku, dobili dvojku, sa 23 tačna odgovora, Meksikanci su poslednji, sa 21, a najbolji su bili Šveđani sa 40 pogodaka. Slede Nemci i Italijani sa po 38.

Na zahtev da pronađu deset određenih država SAD na mapi, velika većina mladih iz SAD je uspela da locira samo Kaliforniju i Teksas!

Na karti sveta Amerikanci su bili u stanju da u proseku pronađu samo sedam od zahtevanih 16 zemalja, a 11 odsto njih nije znalo da pokaže ni gde su SAD?! (Istraživanje sprovela National Geografic Societdž.)

Dakle, dovoljno novca, standard, moć i mnoštvo velikih i malih televizija, nisu pouzdana garancija za visok stepen edukovanosti građana, čak ni kada je u pitanju trenutno jedina velesila, poput SAD.

Kakva li je tek sudbina malih i siromašnih? Posebno ako sami sebi uskrate edukaciju, ili je svedu na formalni minimum, u svim oblicima pa i u najmoćnijem, televizijskom?

Sme li Srbija sebi to da dozvoli, gušeći vlastitim rukama Obrazovni program svog javnog servisa?

Mnogo puta najavljivana, a nikad i ničim nepotvrđena vest da u Srbiju stižu dolari, ne garantuje njenim žiteljima jednostavan život, a još manje zatiranje bele kuge, koja joj preti više od svih velikosvetskih zavera.

Srbi su mnoge bitke izgubili – ne na bojnom polju, nego u krevetu... Nažalost, daleko smo od opštenarodnih veselja i svadbi koje bi trajale i po četrdeset osam sati...

Vulgarni kapitalizam, koji je na sceni i u srpskom, tragikomičnom, igrokazu – bagateliše obrazovanje i kulturu.

Poenta je u tome da ljudi koji nemaju novac – a nikada ga neće ni steći, služeći brzokomponovanim domaćim i stranim gazdama i uvećavajući za male pare njihov kapital – nužno moraju da ostanu i tupavi!

Čak i u jedinoj prekoatlantskoj velesili, koja svoje stavove, standarde i supkulturu – milom ili silom – distribuira širom sveta, istinski su obrazovani uglavnom oni koji imaju puno para; još tačnije – neki od njih.

Mašinu za mlevenje mesa i kostiju homoida valja instalirati svugde, sem na vrhu piramide. A posebno u zemljama koje se po svim standardima mogu smatrati novim kolonijama i deponijama svetskih, obezdušenih, moćnika.

Stoga, obrazovanje, pa i televizijsko, mora biti jedan od strateških ciljeva i apsolutnih prioriteta države Srbije, ma ko bio na vlasti. Pogubno je da se zanosimo i dalje da smo najbolji, najpametniji, sami sebi dovoljni...

Prema popisu 2000, u Srbiji bez Kosova i Metohije, 7,6 odsto osoba je bez ikakve škole, ili sa završena 1-3 razreda osnovne škole; više od 4 a manje od 7 razreda ima 14,2 odsto građana; osnovnoškolsko obrazovanje ima 23,9 odsto, a srednje 41 odsto. Sa visokom i višom školskom spremom je 11 odsto stanovnika Republike.

Na takve podatke dodajte onakvo informisanje, pa će rezultat biti ovakav. Gospodin Milošević je to znao. Pitanje je: kome to još uvek treba?

Skeptici će se zapitati: koliki su ugled i gledanost obrazovnih sadržaja RTS-a, u poređenju sa drugim televizijama u Srbiji?

Poslednje, profesionalno i temeljno istraživanje na ovu temu, sprovedeno pre nekoliko godina, ukazuje da je po obimu, kvalitetu i medijskom učinku sadržaja i njihove prezentacije, Obrazovni program RTS-a bez premca u Srbiji: on je, za 58,8 odsto anketiranih – superioran.

Po kvalitetu i uticaju ga sledi, sa 8,4 odsto – BKTV – koja je – premda veoma profesionalna i cenjena u laičkim i stručnim krugovima – trenutno razapeta na stub srama. Vreme će pokazati zašto... Ostale televizije i njihov edukativni učinak i ugled – nisu vredni ni pomena... (Slavica Josifović: Stavovi gledalaca o Obrazovno-naučnom programu RTS, Centar za istraživanje javnog mnjenja, programa i auditorijuma, PJ Istraživanja RTS).

Zbog svega toga, ambicije RTS-a i njenog Obrazovnog programa treba da budu: da razdvoji istinske vrednosti od efemerija; da afirmiše najbolje među odličnima; da ukaže na istorijske zablude koje smo, vekovima, preskupo plaćali; da stalno potvrđuje ukorenjenost naše nauke, kulture, obrazovanja i umetnosti u evropskom civilizacijskom korpusu kome pripadamo, a za čijim standardima tragično zaostajemo. Iz najrazličitijih razloga. A mnogo toga zavisi od nas samih.

Obrazovni program srpske nacionalne televizije svim građanima nudi istinsku saznajnu mogućnost – i pravo da znaju sve. Ovaj program mora da podstiče svakog pojedinca – u funkcionalno i politički polupismenoj Srbiji – da misli vlastitom glavom i da bude ono što jeste – sada i ovde – kao samosvojno i samosvesno biće, shvatajući i osećajući, istovremeno, da je samo jedna od karika u neprekinutom lancu vlastitih predaka.

Delujući tako, Obrazovni program nacionalne televizije može dati najsnažniji doprinos snižavanju opštih tenzija i uspostavljanju uzajamnog poverenja. Ukazujući, pri tom, da sistem vrednosti – ovde, ali i u svetu – nije poremećen jednom zauvek, ni prvi put u istoriji.

Zbog svega toga, Obrazovni program neizostavno treba da dobije optimalne uslove kako bi mogao da svoju delikatnu i za Srbiju i sve njene građane gotovo sudbinsku misiju, obavlja normalno i da poveća uticaj na sve stanovnike Srbije.

Jer, Srbija nije samo Beograd sa okolinom. Srbija je i tamo gde je svaki treći stanovnik polupismen, ili nepismen, svaki treći nezaposlen, a svaki četvrti koji traži posao – nekvalifikovan. Signal Drugog programa RTS-a ne dopire do njih, a Obrazovni program se emituje, gotovo isključivo, na Drugom kanalu državne televizije. I ne samo to: emitovanje obrazovnih sadržaja oko ponoći ili oko podneva je demonstracija neznanja ili zle namere. Ili je, pak, “kolateralna” šteta dobrih strateških a loših taktičkih poteza.

Bogati, moćni i veliki smeju sebi da dozvole luksuz da svojim javnim, televizijskim servisima, uz informisanje, mahom samo nude gledaocima žvake za umrtvljivanje sivih moždanih ćelija. Ali mali, siromašni i polupismeni, poput zemlje Srbije – ne!

Pošto se u Srbiji mnogi osećaju kao rekonvalescenti, jak Obrazovni program je deo terapije koja je nužna za uspešno izlečenje i rehabilitaciju: zato što je teška bolest predugo trajala i odbolovana je na nogama, a virus nije napao jedan organ, već čitave sisteme, naročito neurocirkulatorni.

Kada je televizija u pitanju, važi homeopatski princip: similia similibus curentur. Kako je otrov bio informativni, protivotrov mora biti – obrazovni.

Bilo bi pogubno da, u snažnim turbulencijama srpske nacionalne televizije – koja po prirodi stvari prati sudbinu srpske države – jedva opstane i samo vegetira na aparatima za reanimaciju, kao “piplmetarski autsajder” – njena četrdesetogodišnja perjanica, njen Obrazovni program.

Valja stoga znati: samo ona televizija u polupismenoj Srbiji koja bude imala i jak obrazovni program, steći će moralno pravo da se naziva nacionalnom.

(Autor je urednik rubrike u Obrazovnom programu RTS-a)