Srbija i EU

Kod nas nema dileme da Srbija želi u Evropu. Ali ta želja ne predodređuje međunarodni položaj Srbije. U poslednje vreme mnogo je značajnije raspoloženje Evropljana prema nama. A ono postaje – vreme je da to kažemo – dosta odbojno ili, u boljem slučaju, veoma uzdržano.

Uprkos povremenim podsticajima koja nam stižu od Olija Rena i Havijera Solane, zaduženih da očuvaju dežurne osmehe za pretendente na članstvo u EU, šargarepa, koja nam se nudi iz Brisela, objektivno se suši u smanjuje, čak i kad bismo uspešnije sarađivali sa Haškim tribunalom. I da nije došlo do privremene obustave pregovora o stabilizaciji i pridruživanju, naši budući odnosi sa Evropskom unijom teško da bi imali jasniju perspektivu od ove koju sada imaju, odnosno nemaju.

“Evropska unija niti je spremna niti rešena da ponudi čvrsta obećanja za Balkan”, konstatovala je Komisija EU za Balkan. To je, nema sumnje, zaokret u odnosu na solunski samit EU 2003, kada su evropski lideri obećali zemljama zapadnog Balkana budućnost u Evropi. Sada su ta obećanja dosta izbledela. Raspoloženje na Zapadu u prilog širenju EU, koje opada nakon odbacivanja Evropskog ustava u Francuskoj i Holandiji, doseglo je, i po ocenama naših evrooptimista, dosad najnižu tačku.

Nekoliko primera upotpunjava ovaj utisak.

Premijer Koštunica se nedavno u Briselu sreo sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel. Oni su razgovarali o Kosovu, referendumu u Crnoj Gori i saradnji Srbije sa Hagom. Gospođa Merkel se uzdržala od izjava, a iz Koštuničine izjave proizlazi da u razgovorima nije rečeno i nešto što bismo najradije želeli da čujemo: da je Nemačka, recimo, obećala da će – naravno, pod već poznatim uslovima – podržati ulazak Srbije u Evropu. A ona to nije rekla zato što se ranije, u nekoliko navrata, već izjasnila protiv proširenja EU i što je kandidatima, umesto članstva, ponudila “privilegovano partnerstvo”.

Koordinator Pakta za jugoistočnu Evropu Erhard Busek nedavno je ocenio u intervjuu “Špiglu” (evrokrati inače jedno govore kad se obraćaju evropskoj, a drugo kad se obraćaju našoj javnosti) da u pristupu Evrope zapadnom Balkanu “vladaju opšta nejasnoća i nesigurnost” i da je “opasnost da Srbija ne bude primljena u Evropsku uniju sasvim realna”. On to potkrepljuje pitanjem koje mu je postavio Edmund Štojber, premijer bavarske vlade: “A da li su nam Srbi potrebni?”

Rumunija i Bugarska su nedavno obaveštene da neće ući u članstvo EU iduće godine, kako im je bilo obećano, ako ne ispune još deset uslova. Te zemlje nemaju Ratka Mladića, ali su, svejedno, naknadno suočene sa visoko podignutom letvom pred evropskom kapijom.

Upravo je položaj Rumunije i Bugarske novi povod Evropljanima za preispitivanje politike proširenja EU. U Briselu nema saglasnosti oko toga gde bi trebalo da budu buduće granice Evrope. Nema zajedničke spoljne politike ni zajedničke politike bezbednosti. Nema saglasnosti oko dalje izgradnje evropskih institucija, prihvatanja Evropskog ustava, zajedničkog tržišta rada, a u poslednje vreme ni oko zajedničke politike energetske bezbednosti. Govori se o poljuljanom kredibilitetu institucija kod građana. A oni odlučuju o novim članicama, a ne Oli Ren.

Sve je više analiza u kojima se odluka o prijemu Rumunije i Bugarske u članstvo 2007. vidi kao “kapitalna greška” koja je pokrenula “fatalnu lančanu reakciju”. Ako je evropski voz, kako proizlazi, krenuo u pogrešnom pravcu, onda je jasno da će se smatrati da je i svaka usputna stanica na tom koloseku pogrešna.

Dosad, za proteklih pola veka, Evropa se proširivala pet puta. Ocena je Brisela da je svako proširenje donelo Evropi znatne koristi. Zapelo je, kao što se vidi, na šestom proširenju, a kakvo će biti sedmo, osmo ili deveto, kad mi dođemo na red, potpuno je neizvesno. Kad se bavi proširenjem, Evropa se mnogo više bavi sobom, nego nama.

Postoji, međutim, opasnost da se saznanje o pogrešnom pravcu voza i pogrešnim usputnim stanicama duboko ukoreni u svesti Evropljana i iz dodatnih razloga. Gotovo dve trećine anketiranih plaši se, posebno u Francuskoj, Austriji i Nemačkoj, da će širenje EU ugroziti zajedničko tržište rada. Vlada zabrinutost zbog stagnacije privreda, priliva imigracije, neosposobljenosti Evrope da “asimilira” nove članice. Vlada čak i strah da stare članice u nečemu ne budu preglasane.

Srbiji je, osobito nakon izdvajanja Crne Gore, nužno hladno preispitivanje odnosa sa EU sa stanovišta jasno sagledanih nacionalnih interesa. Svoj sistem moramo saobražavati evropskom ustrojstvu i evropskim demokratskim i civilizacijskim normama i vrednostima, ali i dobro sebi predočiti šta možemo očekivati od Evrope, a šta, podređujući se njenoj politici, dobijamo za uzvrat. U tuđu kuću se ne ulazi bez poziva.