Tužna je ova nedelja

“U poslednje vreme sam se distancirao od događaja u Crnoj Gori, zato što sam umoran od svih tih državnih priča, a delimično i zato što nisam želeo da se angažujem protiv Đukanovića, a morao bih, jer je moja pozicija bila suprotna”

Zoran Đinđić, NIN, 3. maj 2001.

Da Boris Tadić i Vojislav Koštunica nisu izgubili i ono duha što su imali pre nego što su došli na vlast, zahvalili bi Milu Đukanoviću na čestitki za nezavisnu Srbiju, uz primedbu da je smatraju odocnelom za bar 130 godina. Ne bi bilo dobro da premijer Crne Gore koji računa, eto, da istorija njegove zemlje počinje od njega, ostane u uverenju kako je takav slučaj i sa drugim zemljama.

Posle pobede Đukanović je objavio, pomalo velikodušno, “strateški cilj nastavka saradnje sa Srbijom”, mada je čudno kakav bi to “nastavak saradnje” mogao biti kada je u Srbiji na vlasti “hegemona nomenklatura”, kako ju je nazvao u poslednjem predreferendumskom govoru.

O ketmanu, političkim konverzijama i intelektualnom najamništvu u Crnoj Gori što je rečeno – rečeno. Od sada to više neće biti problem Srbije, ili se tako bar nadamo. Pa ipak, odluka o nezavisnosti Crne Gore iskreno je pogodila građane Srbije, i to bez obzira na to što poslednjih desetak pa i više godina Srbija i Crna Gora nisu jedinstven ni ekonomski, ni politički, ni medijski prostor i uprkos tome što mnogi od tih građana jedva da su ikad bili u Crnoj Gori. Zato je bolno saznanje da građani male Crne Gore, ili, da budemo tačni, Crnogorci, naizgled ne dele to osećanje bliskosti koje imaju građani mnogo veće Srbije, ili, da takođe budemo precizni, Srbi. Kako reče jedan anketirani momak na ulici Novog Sada, niko normalan se ne raduje kad mu se zemlja smanjuje.

Šta tačno govore rezultati plebiscita u Crnoj Gori? Jer šta – da je EU propisala da je cenzus za otcepljenje 46 odsto, a ne 45, da li bi to bio razlog za slavlje i dokaz da je naša veza sa Crnom Gorom i Crnogorcima suštinski drugačija nego ovako? Ne bi, naravno.

Šta, dakle, Srbija treba da ima na umu u utvrđivanju svojih budućih odnosa sa Crnom Gorom? Gruba računica kaže: etničkih Crnogoraca i Srba, prema popisu, u Crnoj Gori je skupa oko sedamdeset procenata od ukupnog stanovništva. Ostalo su manjine i pripadnici ostalih naroda. Pod pretpostavkom da su se svi narodi u približno jednakoj meri, što izvesno jesu, odazvali na referendum, i da su za odvajanje glasale manjine a protiv Srbi, što je još izvesnije, dolazimo do iznosa od famoznih 44,5 odsto za zajedničku državu koji su ostvareni glasovima Srba i jednog (manjeg) dela Crnogoraca. Više od polovine glasova za nezavisnost, dakle, ostvareno je glasovima manjinskih naroda – što referendum, na kome su svi građani isti, ne čini manje legitimnim ali za Srbiju sadrži sledeću informaciju: dve trećine onih koje u Crnoj Gori smatramo sunarodnicima glasali su za zajedničku državu. Je li to malo?

Uzgred, popisom je utvrđeno da se broj Srba u Crnoj Gori između dva popisa povećao za više od sto dvadeset hiljada, zahvaljujući, dakako, politici Mila Đukanovića. Teško da je iko poslednjih decenija učinio toliko za srpsku nacionalnu stvar.

Možda osećanje gubitka može biti iznenađujuće s obzirom na višegodišnje mrcvarenje zajedničke države, koju je u formi političkog programa sprovodio Đukanović sa društvom, sa ciljem da u samoj Srbiji ogadi ideju zajednice i, izgledalo je da u tome ima izvesnog uspeha, mada ne velikog. Oba rukovodstva Srbije, i Đinđićevo i Koštuničino, “hegemone nomenklature” kako ih naziva Đukanović, žmurila su pred provokacijama i u tome nikad nisu naišli na veće protivljenje javnosti. Za srpske vlasti slučaj sa Crnom Gorom bio je priča o “tamnom vilajetu” – izbor između praktične opcije Srbije oslobođene balasta koji je nametao Đukanović i opcije odbacivanja onih za koje sada znamo da ih ima 45 odsto. Ispada da je Srbija izgubila, ako se porazom može smatrati to što je Srbija postupila onako kako je smatrala da je ispravno i što je, kao ni u jednom drugom slučaju političko vođstvo postupilo u skladu sa opštim raspoloženjem. Zato u prvim postreferendumskim danima nema onih, ako izuzmemo G 17 plus, koji pokušavaju da od čitavog slučaja naprave politički kapital.

Zbog toga je preovlađujuće umereno osećanje sete, pa možda i čuđenja, najzdravija od svih mogućih reakcija u srpskom javnom mnjenju, svakako mnogo bolja od onog “treba im uvesti vize i pustiti ih da crknu” što bi, inače, tako ličilo na nas. Bolja i od samoosuđivanja izazvanog frustracijom zato što, eto, “stalno neko odlazi od nas”, što, međutim, kako smo videli, nije baš potpuno tačno. Da ne pominjemo ovom prilikom one koji bi bili srećni da mogu da nam se pripoje, kada bi samo imali tu šansu. I nema ni nekontrolisanog gneva, koji bi potražio prvu podesnu metu, na primer, Vladu Srbije što nije nešto učinila, a što god da je učinila, bilo bi verovatno dovoljno da preokrene tih hiljadu glasova i tako promeni istoriju. Najzad, osećanje gubitka je tim iskrenije što zaista niko ozbiljan ne može da misli kako Srbija odlaskom Crne Gore nešto opipljivo gubi. Čak naprotiv, život nam može biti samo manje komplikovan, a ne više, ali, eto, nije sve u jednostavnosti.

I zanimljivo je, pa čak i čudno, da su u ovoj zabavi oko Crne Gore svoje uveseljenje našli i Slovenci, za koje se naivno verovalo da su istorijski prevazišli balkanska zamlaćivanja sa granicama, dok je za Hrvate kao i Muslimane iz Bosne to manje čudno. Oni se čak i ne trude da sakriju zluradost i ne pretvaraju se da im je drago zbog nečeg drugog osim što im je beskrajno drago što se desilo nešto što vide kao srpski poraz. Iako za Hrvate dobro znamo koliko vole Crnogorce i šta misle o Đukanoviću, a tačno takve saveznike i zaslužuje.

Upečatljivo je bilo držanje hrvatske državne televizije. Ta ustanova, zbog čijeg dostignutog profesionalnog standarda smo ponekad zavideli Hrvatima, rešila je da se mane glumljenja objektivnosti i upriličila novogodišnju atmosferu u studiju. Bilo je to iskreno navijanje na zvaničnom nivou, neskrivena radost zbog toga što se Srbima dešava nešto loše. Mogao je čovek uhvatiti sebe kako sa simpatijama gleda na toliko spontano oduševljenje, skromnu nadoknadu za život ispunjen osećanjem kolektivne nesreće zbog činjenice što Srbi uopšte postoje.