Kako smo zabavljali Tita

Možda će Gertruda Munitić jednog dana zaista napisati, kao što je 1990. godine kazala Minji Suboti, pravu istinu o svom odnosu sa Josipom Brozom Titom. Ali, što god kazala, ostaće legenda da je pred kraj svog života doživotni predsednik SFRJ najviše i najčešće voleo da sluša ovu opersku pevačicu koja danas živi u Sarajevu sa titulom ambasadora UNICEF-a.

U knjizi koja je i povod ovoj priči, Kako smo zabavljali Tita autor Minja Subota je prikupio tridesetak svedočenja svojih kolega, pevača, zatim glumaca, muzičara, imitatora i drugih koji su povremeno, ili često, bivali sa Titom u raznim prilikama, najčešće kad bi se ovaj opuštao, uživao i zabavljao. Govorili su Toša Elezović, Miodrag Petrović Čkalja, Anđelka Govedarević, Beba Selimović, Tereza Kesovija, Gabi Novak, Boki Milošević, Quba Stepanović, Quba Milić i Jova Radovanović (Sedmorica mladih), Miki Jevremović, Milka Stojanović, Živan Saramandić, Gertruda Munitić, Tripo Simonuti, Predrag Cune Gojković, Braća Bajić, ing. Aleksandar Luj Todorović, Lordan Zafranović, Bata Živojinović, Đorđe Balašević, Biljana Krstić, Ivan Bekjarev, Kornelije Bata Kovač, Zdravko Čolić, Toma Kuruzović, Aleksandar Leka Konstantinović, Nikola Karović, Dobrivoje Boban Janković, a svoj dragocen sud dao je na kraju dr Vladimir Adamović, neuropsihijatar.

U veoma zanimljivom pripovedanju, satkanom od anegdota i ličnih zapažanja svih anketiranih, ova knjiga svedoči pre svega o lakoći življenja sa Titom i pored Tita. I pomalo o strahu koji je bio česta pratilja izlazaka na scenu gde je u prvom redu, udobno zavaljen u fotelju, sedeo najveći sin naših naroda i narodnosti, u društvu nižih funkcionera, ili ponekog predsednika prijateljske zemlje koji bi boravio u zvaničnoj poseti SFRJ. Tito nikada nije krio da voli ozbiljan muzički žanr, ali zbog onih koji su ga okruživali i svojih saboraca, slušao je i narodnu muziku – potvrđuju u knjizi Minje Subota braća Andrija i Toma Bajić koji su takođe pevali Titu.

Quba Milić, nekadašnji član ansambla Sedmorica mladih, danas uspešan poslovni čovek, svojim sećanjima u ovoj knjizi uglavnom potvrđuje priču o cenzuri koja je bila do te mere neverovatna, ponekad dovedena do savršene bedastoće, kad je reč o pesmama koje su naši pevači pevali pred Titom. Ali svi odreda svedoče da je Broz imao osobit šarm i neposrednost kojima je uspevao da prevaziđe i, po gosta pevača, najgoru situaciju. Tako nam gospodin Milić otkriva da su Senka Veletanlić i Zafir Hayimanov dali spisak pesama za jedan svoj nastup pred predsednikom, a cenzori su se zgrozili kada su među naslovima našli pesme Tražiš oproštaj i Zaželi, ja ću doći:

“Sve će to biti mnogo jasnije, a naročito njihov strah, ako se setimo da već tada Tito i drugarica Jovanka nisu bili zajedno. Po mišljenju cenzora, pesme sa ovakvim naslovima mogle su imati dalekosežne posledice. Neverovatno, ali istinito – zaključuje Quba Milić.

I nekada veoma popularna pevačica zabavnih melodija Radmila Mikić-Miki, potvrđuje priču o strogo kontrolisanom repertoaru. Sedamdesetih godina, gospođa Mikić Marković je bila pozvana da peva o 25. maju, Danu mladosti, odnosno rođendanu Qubičice bele, što je bio jedan od brojnih nadimaka koje mu je dala reakcija, kako je vlast nazivala Brozove neistomišljenike, tačnije oponente. Potonja profesorka engleskog je predložila pesmu Nikice Kalođere Ti si kriv za sve, ljubavnu baladu u kojoj ona njemu kaže: “Ti si kriv za sve što se desilo, igrao si igru svaki dan, i nikad nisi shvatio da u toj igri ostaneš sam.” Kada je zaduženi cenzor čuo reči, rekao je da Miki tu pesmu pred Brozom ne može da peva. Tako je ova pevačica našla drugu pesmu iz koje se ni na koji način nije mogla naslutiti ni najmanja aluzija na bilo šta.

Sve do 1966. godine, pred Qubičicom plavom (to je bio još jedan nadimak proizišao iz stiha Druže Tito ljubičice plava, ti se boriš za narodna prava...”) pevao je i vlasnik jednog od najlepših glasova svih vremena, Predrag Cune Gojković koji je autoru ovog teksta svedočio:

“Kao i svi drugi pevači bio sam izabran po čuvenom ključu 'iz svih republika i pokrajina', i po opsegu popularnosti koju sam uživao. Krajem decembra, obično bi nas pozivali posle velikog lova u Karađorđevu. Broz bi tada obično držao govor u kojem bi saopštavao politiku za narednu godinu. Tu je bio diplomatski kor, uvažene zvanice, probrani novinari...Potom bi usledio prijem i kako bi ko od pevača završio, mogao je da ide kući. Ja sam bio takve sreće da sam uvek ostajao do ranih jutarnjih sati. Najgore je bilo kada Tito ode, jer bi onda ostala druga garnitura političara, pa treća, i tako sve do poslednjeg iz njegove svite koji je tražio da mu pevam njegovu pesmu.

Pored Tita, sa desne strane sedeo je Aleksandar Ranković, a sa leve Edvard Kardelj. Do Rankovića je sedeo Slobodan Penezić Krcun, i tako redom po njihovom protokolu. Dežurni general Žeželj je vodio računa ko će da priđe Brozu i koliko će se zadržati pored njega. Obično sam pevao Kafu mi draga ispeci, Igrali se konji vrani, Oj Moravo, Lepe li su, nane, Gružanke devojke... Jednom prilikom Leka Ranković je dobacio: 'Šta bi s onim Hajduk Veljkom?'. Wegova pesma je, naime, bila Raslo mi je badem drvo. Na to se Kardelj umešao: 'Vi divno pevate one meksikanske pjesme, toliko imam želju da zasviram pored vas.' U to se i Veljko Vlahović složio da su meksikanske pesme predivne, te da otpevam neku. Trebalo je munjevito da odlučim kome prvo da pevam. Vidim da Broz ne reaguje, ali je svejedno Krcun ustao i po svom običaju bahatog policajca prekinuo dilemu: 'Je li momak, šta ti ono beše studiraš?' Kada je čuo za ekonomiju, nastavio je: 'Ne, ne, to nije dobro, sredićemo mi to da se prebaciš na prava.' Na moju primedbu da je sada kasno, uzvratio je da nikada nije kasno, i rekao: 'Ajde da vidim sada kako ćeš da slušaš trubače.' I tada su na scenu stupili trubači, što je, srećom, prekinulo moju dilemu hoću li prvo pevati Rankoviću ili Kardelju.”

Iako je Krcun slovio za prefinjenog policajca, kad popije umeo je da bude grub i prost. Jednom u Karađorđevu (svedočio mi je muzičar koji ni danas ne voli da se seća tog ponižavajućeg položaja u kojem se našao njegov davno preminuli kolega), posle Titovog odlaska sa večere, ostalo je raspoloženo društvo političara i pevači narodnih pesama koji su im na uvce ispunjavali želje. Za yez saksofonistu Eduarda Sađila tu nije bilo posla i on je, mrzovoljan, sedeo na stolici čekajući da pijanci završe pa da se ide kući. Krcun ga je pozvao prstom: “Šta je, dosadno ti je, a? Vidim da ti ne voliš ovu muziku. Ti voliš yez, je li? Najviše bi voleo da odeš u Ameriku i sviraš yez, je l' tako, a?” Kada je Sađil konačno priznao, Krcun mu je uzvratio: “ E, evo ti ga na!”, i ukrstio ruke na onaj karakterističan način kojem pristojan svet obično ne pribegava, a prostaci tako vole da time izražavaju svoju moć. “Nećeš ti nigde da ideš, ostaćeš ovde nama da sviraš!”

Pevačima su se ponekad događale i ozbiljne teškoće. Dragan Živković Tozovac, recimo, ni danas ne želi da se priseti golgote koju je prošao u vreme tzv. liberalizma zbog pesme Ja sam ja, Jeremija, i vremena kada je praktično bio prinuđen da napusti zemlju i živi u inostranstvu:

“Morao bih da govorim o svojim mrtvim roditeljima koji su toliko otpatili zbog toga, o svim neprijatnostima koje sam imao. Ne verujem da bi to išta ikome značilo, niti bi se zbog toga išta promenilo. Trudio sam se da zakopam sećanja na taj period svog života, pa neka tako i ostane. Taj yihad u muzici kome sam plaćao ceh trajao je veoma, veoma dugo. Ponekad pomislim da zapravo nikada nije prestao.”

Da li samo zato što je Broz bio hrvatsko-slovenačkog porekla, ili zato što je poratni srpski politički kadar bio prilično neobrazovan, tek srpska duhovna muzika je najduže bila pod embargom u Srbiji, za razliku od katoličkih i protestantskih oratorijuma koji su se bez problema slušali na programima Radio Beograda. Tek sedamdesetih godina počeo je da se izvodi Mokranjac, i to najpre Rukoveti, pa tek onda Opelo. Ni narodna pesma Zakleću sa ja pred Bogom, na primer, pred Titom nije smela da se peva, ukoliko se ne promeni tekst u Zakleću se ja pred tobom. Tek kada je Tito jednom, onako usput, rekao: “Pa, Boga mu drugovi...”, dežurne cenzorske uši su to protumačile kao signal da bi se dotični Inženjer smeo i u pesmi spomenuti.

U najzanimljivija svedočenja u knjizi Minje Subote Kako smo zabavljali Tita, kao dokument se izdvaja ono što govori Aleksandar Leka Konstantinović, kinooperater koji je uz Tita proveo pune 32 godine puštajući mu filmove. Naš dragi Joška je obožavao filmove. Gledao ih je u Belom dvoru, u Starom dvoru, u rezidenciji na Brionima, u Karađorđevu, u Dobanovcima, u Sloveniji na Brdu kod Kranja, u Plavom vozu...Svaki put brodom Galeb značio je da Leka Konstantinović mora da ponese 50-60 filmova, a distributeri su imali problem da daju tu količinu filmova za tako dugi period. Samo je dva puta Josip Broz Tito izašao sa projekcije filma ne pogledavši ga do kraja: jednom je bio u pitanju američki, a jednom domaći film. Sagovornik Minje Subote ne želi da otkrije o kojem domaćem filmu je reč, ali svedoči:

“Te večeri su Titovi gosti bili Krleža i njegova supruga Bela. Posle desetak minuta projekcije Tito kaže Krleži: “Ajmo mi malo da prošetamo.” A drugarica Jovanka i Bela su film odgledale do kraja.”

Poslednji film koji je Leka puštao Titu na Brionima je bio Plava ptica. U prisustvu dva doktora i jedne sestre, posle izvesnog vremena Tito je rekao: “Leko, prekini film, boli me noga. Ne mogu više.”

Ostao je miljenik sudbine do kraja života – piše o Brozu dr Vladimir Adamović, neuropsihijatar i zaključuje da ga je sreća izdala samo na nekoliko meseci pred kraj života. “Wegovo mučno bolovanje kao da je, ipak, bilo kazna za ne mali broj zlodela koja je počinio, posebno prilikom dolaska na vlast.”

Ćosić u depresiji, Tito uživa Tito je bio izraziti hedonista. Voleo je sva životna zadovoljstva i to nije krio Još dok su mogli da ga kritikuju, njegovi saborci iz ilegale Milovan Đilas i Sreten Žujović često su mu skretali pažnju da njegovo oblačenje, koje je ponekad prerastalo u kinđurenje, ne odgovara jednom revolucionaru. Predsednik SSSR Nikita Hruščov je jednom prilikom o Brozu rekao: “On nije komunista, on je kralj, protokol, svita, rezidencija.” Etikecija mu je bila u krvi. Dobrica Ćosić koji ga je 1972. godine pratio na jednom dugom putovanju na brodu Galeb, dobio je nalog da sa sobom ponese desetak odela, desetine košulja i da pažljivo prati ritual oblačenja za ručak, večeru, ili obične sedeljke. To mu je predstavljalo toliku muku, da je počeo da pokazuje znake prve depresije, dok Titu i pored ekvatorskih vrućina ništa nije smetalo da sve te seanse provede potpuno obučen, kao na engleskom dvoru... Tito je imao jednu naviku koja je bila identična i kod Staljina i kod Hitlera: voleo je da gleda filmove. Hitler je gledao uglavnom nemačke i srednjoevropske filmove, češke pogotovo, sa Hedi Lamar u početku karijere, zatim takozvane alpske, u kojima je igrala Leni Rifenštal, koji su uglavnom kao sadržaj imali sladunjave romanse na skijanju. Kasnije je Leni Rifenštal postala njegova omiljena rediteljka dokumentarnih filmova kao što je Trijumf volje, za koji su stručnjaci, bez obzira na njihovu nacističku ideologiju koju su propagirali, rekli da su bili vođeni rukom vrhunskog profesionalca. Staljin je gledao sve, ali naročito pažljivo sovjetske filmove. Često je intervenisao, zabranjivao ih i tražio mnoge izmene u njima. Zbog toga je, na primer, Sergej Ejzenštajn imao muke sa završetkom filma Ivan Grozni. Najzad, Tito: voleo je operete, tako drage Austrijancima, lake filmove, ali isto tako je gledao skoro sve koje mu je čovek za nabavku filmova donosio. Retko se bunio zbog sadržaja, ali je njegov personal oprezno pazio da mu ne prikazuje filmove takozvanog crnog talasa koji su ga nervirali... Bio je jedan od najsposobnijih političara u prošlom veku. Cilj političara je da se bori za vlast, da je osvoji i najzad da je zadrži što duže, po mogućnosti do kraja života. U tome je potpuno uspeo. Kao državnik pretrpeo je poraz, jer država koju je po svojoj zamisli stvorio, trajala je samo deset godina posle njegove smrti. (iz knjige Kako smo zabavljali Tita)